Aleksandar Gračanac: Političari nisu pripremili javnost za zakone tržišta kapitala

Iako se iz same opreme ne može dokučiti tema, naslućuje je javnost koja je pratila zbivanja oko spornih slučajeva iz privatizacija za koje je Evropska unija zatražila da ih srpske vlasti razjasne. Već prve rečenice u knjizi ukazuju na dramatiku tih procesa koji za autora počinju 2012. godine i hapšenjem 2013. a kraj se nazire tek pet godina kasnije, u leto 2017. kada je doneta prvostepena oslobađajuća presuda. Gračanac u razgovoru za Danas kaže da mu je ta odluka suda bila signal da pravda ipak postoji, povratila mu je veru u pravosuđe a da sama presuda predstavlja jednu ličnu, moralnu i porodičnu satisfakciju.

* Ova knjiga razlikuje se od stručnih koje ste do sada objavljivali. Teško joj je odrediti i žanr jer je nešto između trilera ispričanog emotivno, kroz splet činjenica kojima dajete ekonomsko tumačenje. Šta je bio motiv da se takvom knjigom obratite javnosti?

– Želeo sam da zabeležim još uvek sveža sećanja na taj događaj, da povratim integritet sebi i svojoj porodici, da ispravim to što je u pitanje dovedeno sve što sam do sada radio u profesionalnom životu. Osećao sam potrebu da se obratim javnosti i objasnim kontroverze koje su bile prisutne tokom pet godina trajanja ovog slučaja, da na neki način skinem anatemu sa slučaja preuzimanja Luke Beograd. Hteo sam da objasnim sve ono što je i presuda dokazala – jednu čistu proceduru, potkrepljenu činjenicama i zakonima koji su tada bili na snazi i koji su krucijalni faktor u ovoj priči.

* Znatno pre hapšenja obraćali ste se javnosti u više navrata, i dok ste bili direktor Akcionog fonda i kasnije. Zašto se to nije dovoljno čulo, kakva je to klima bila u društvu?

– Iskreno, ne mogu da kažem da je do 2010, 2011. kada sam se obraćao kao direktor Akcionog fonda, klima bila takva da se ne čuje profesionalno mišljenje i objasni procedura. Ipak, mislim da samo moj glas nije bio dovoljan da dopre do svakog pojedinca. Za mene je tada bilo zapanjujuće to što uprkos svih objašnjenja u štampanim medijima i gostovanja na televizijama, istina nije mogla da stigne do javnosti.

* Da li je možda razlog to što javnost nije bila zadovoljna ukupnim rezultatima privatizacije i tražila je krivca za izgubljena radna mesta, propale firme, obezvređene akcije?

– To jeste jedan od razloga, ali još više je reč o neznanju i nerazumevanju procesa transformacije. Namerno ne kažem privatizacije, jer govorim sada o Akcionom fondu gde sam bio direktor i za koji je privatizacija bila završena a u našem portfoliju bile su akcije firmi koje su već bile privatizovane. Naravno, ne mogu nikoga da krivim zbog toga, a i zašto bih to činio? Da li je neko nešto propustio? Verovatno, ali je to neznanje bilo jedan od ključnih razloga za animozitet prema tom procesu. Ipak, deo kojim smo se mi bavili i tržište kapitala i milion akcionara koji su dobili akcije u prethodnim godinama, mislim da nisu imali razloga ni problema da to tako dezavuišu. Upravo zbog aktivnosti Akcijskog fonda, tržišta kapitala, došli su u priliku da svoje akcije prvi put iznesu na berzu i pokušaju da dobiju neku vrednost za to.

* Koliko je politička elita odgovorna za to što javnost nije shvatala te procese?

– Političari su bili zaokupljeni svojim problemima i interesima i imam utisak da su ove procese prepustili nekoj stihiji, a da pri tom nisu imali sluha za profesionalnost u institucijama. Mnoge su zato imale ogromne probleme, jer su se našle na vetrometini. Mogu sa zadovoljstvom da zaključim da sam uspevao da odolim takvim izazovima i da sa uspehom vodim instituciju od početka do kraja.

* Upadljivo je da u knjizi izbegavate imena. Zašto?

– Imena nisam upotrebljavao jer je bespredmetno stavljati ih u kontekst određenih situacija. Ako neko želi da sazna o kome je reč u određenom trenutku, lako će to naći, vidi se ko je u to vreme šta radio. Mislim da imena nije ni potrebno ponavljati jer su ona periferna. Mnogo je važnije šta su te institucije činile, kako su se ponašale i kakve su rezultate davale a imena su prolazne činjenice u jednom istorijskom periodu.

* Knjiga predstavlja jedno svedočanstvo o vremenu u kome je moguće da se sankcioniše i kada radite sve po zakonu. Da li su zakoni bili krivi jer su oni koren svake korupcije?

– Moram da podsetim da je to bio početak stvaranja institucija i zakoni su rađeni prema svetskim i evropskim standardima. Iza njih su stajale velike institucije, MMF, Svetska banka, EU. Ali, primena tih zakona bila je specifična, prema ambijentu i zatečenom stanju atipičnom za zemlje Istočne Evrope. To se ne može staviti u istu ravan. Zakoni su dorađivani, poboljšavani tokom desetak godina a menjala se klima i poslovni ambijent.

* Znači, zakoni koje smo prihvatili stvarani su na jednom razvijenom tržištu a primenjeni su na našem, nerazvijenom i neukom, gde javnost nije bila pripremljena na takvo funkcionisanje kapitala?

– Upravo tako. Da, to je bila zakonska regulativa primenjena na nerazvijeno tržište koje 60 godina nije imalo ni berzu kapitala, komisiju za hartije, finansijske investitore, brokerske kuće… Svega toga nije bilo i tek se stvarao novi ambijent, novo tržište. Za to je trebalo da se i javnost pripremi, da zna šta treba očekivati u određenom vremenskom periodu. Mi smo se trudili da to činimo mada kao pojedinačna institucija. U statutu smo predvideli da imamo svakodnevnu komunikaciju sa akcionarima, sindikatima, i uspevali smo, uočavali smo probleme tih firmi, zatečeno stanje, trudili se da na terenu to rešavamo. Trebalo je to da rade i neke druge institucije, međutim, nisu.

* Da li bi većoj razvijenosti tržišta doprinelo da je država akcije svih velikih preduzeća iznela na Berzu?

– Mi smo se kroz portfelj Akcijskog fonda trudili da korak po korak, postupno razvijamo tržište kapitala, da prvo firmu pripremimo. Mislim da je period od pet do deset godina bio dovoljan da se i sve veće kompanije koje nisu bile pod našom jurisdikcijom, nađu u toj proceduri. Tržište kapitala je barometar privrednog ambijenta i uspešne prakse, to navodim i u knjizi a tvrdi i ekonomska nauka već 200 godina unazad. Nije potrebno naglašavati koliko je značajno da trgovanjem na berzi kompanije mogu da dođu do jeftinog kapitala, dokapitalizuju i dođu do svežih finansijskih inputa a ne da se zadužuju kod banaka. Poslednjih godina, kada je Akcijski fond prestao da postoji, ta mogućnost nedostaje privredi.

* Analitičari često tvrde da je pravi razlog za neizlazak velikih kompanija na tržište kapitala to što je poslovanje firmi koje su na Berzi mnogo transparentnije i ne omogućava skrivene odluke ni maskirane tokove novca. Koliko je taj momenat uticao?

– Iz tog ugla, vrlo je teško definisati strategiju koju država ima u upravljanju određenim kompanijama. Teško je odgovoriti i na to pitanje jer država u različitim periodima ima različite ciljeve. Javna preduzeća moraju da budu restrukturirana i efikasna, a u kojoj meri to mogu, veliko je pitanje.

* Da li je kriza 2008. zaustavila taj razvoj tržišta kapitala ili je bilo više subjektivnih, političkih faktora?

– I jedno i drugo. Kriza jeste bila ključni okidač, ali su političke prilike, nerazumevanje procesa doprineli da se taj privredni ambijent dovede do sunovrata, do stravičnog pada opšteg prometa na berzi. A ako se setimo da je do tada dnevni promet iznosio po nekoliko milijardi evra, onda možemo da kažemo da je period od 2001. do 2008. dao neke rezultate. Velika je šteta što period krize nije prevaziđen i saniran jer bismo danas imali daleko bolju situaciju.

* Tokom petogodišnjeg trajanja sudskog procesa u kome ste bili jedan od okrivljenih zbog preuzimanja većinskih akcija Luke Beograd, kakav ste utisak imali o ishodu?

– Od početka sam bio siguran da su sve procedure bile ispravno primenjene. Naravno da je postojala bojazan na koji način će se to odvijati. Ipak, duboko sam verovao u istinitost u pravdu, verovao da će proces morati da se završi na jedini mogući način, oslobađajućom presudom. Kad pogledate sve činjenice, one su toliko jasne da se postavlja pitanje zbog čega je čitav proces morao da se pokrene.

* Zašto se pokrenuo?

– Uvek ću se pitati. Možda će neko nekada da odgovori.

* Značajno je to što se u knjizi nalaze i delovi presude. Svakako će čitaocima biti zanimljiv jedan od zaključaka sudije da su u više veštačenja, računski potpuno tačnih, dobijeni različiti rezultati, tako da se na njih sud više nije mogao osloniti. Kakva su to veštačenja?

– Bilo kakva procena ili procedura za procenu sa mnogo različitih inputa i faktora, može u konačnom zaključku da proizvede različite rezultate, prema onome čemu se procenitelj nada. Tačnije, puno tih procena ne daju sigurnost da se može doći do prave, i jedino je ispravno kada se svi faktori stave u istu ravan. Ako različite faktore obradite različitim metodologijama, dobićete i različite rezultate. Upravo se to dogodilo u slučaju Luke. Čitav postupak tumačenja jednog radnog materijala, nigde verifikovanog, nije imao nikakvu validnost, ni zakonsku ni institucionalnu.

* Ko je naručio taj materijal?

– Prema našim kasnijim saznanjima, poslovodstvo Luke Beograd, a do današnjeg dana nismo razumeli zbog čega. Ali, može se pretpostaviti da svaka kompanija vodi autonomnu poslovnu politiku i da u jednom momentu želi da zna šta od pojedinih elementa u svojoj imovini može da ima, posebno u trenutku kada se po poslovnim parametrima nalazila na svom istorijskom minimumu.

* Da li to znači da je menadžment kompanije kroz tu naručenu studiju pokušao da se odbrani od namere vrha vlasti da se Luka proda?

– Mislim da ne. Nije bilo razloga da se iko od nekog brani, jer tržište je barometar koji pokazuje koliko nešto vredi i za kompaniju i za državu i tu ne pomaže nikakva studija.

Zašto „Obraz u ogledalu“?

– Kroz porodično vaspitanje, vrednosti koje se ponesu od rođenja, prvim rečenicama koje prihvatite od roditelja, ugrađuju se obraz, čast, čestitost, poštenje, viteštvo… Te formule su kasnije vodilja kroz život. To je, spontano, odredilo i naslov knjige, jer prvo što svako od nas pogleda kada se svakog dana probudi, jeste obraz u ogledalu. Ovo je moj obraz!

Obaveza i sećanje

– Knjiga je nastala iz želje da se nadvladaju populistička tumačenja ekonomskih procesa, da se javnost upozna sa činjenicama, ali ne mogu da poreknem da je to bila i neka vrsta obaveze prema porodici, koja je zajedno sa mnom trpela posledice tih zbivanja. Posebno me je u tome rukovodilo sećanje na ujaka, Milovana Jevtovića, nekadašnjeg generalnog sekretara Beogradskog sajma i generalnog sekretara Međunarodne organizacije sajmova. On jeste bio moj uzor, ali ga starije generacije čitalačke publike pamte i kao prvog prevodioca dela Hermana Hesea u tadašnjoj SFRJ.