Foto: Youtube

Ne suočavamo se sa izazovom populacione bombe, već populacionog bankrota – nemilosrdnog proređivanja ljudskog stada iz generacije u generaciju. Ništa nalik tome nikada se ranije nije desilo.

Ako smatrate da je ova vest šokantna, to nije iznenađenje. Ujedinjene nacije prognoziraju da će naše stanovništvo narasti sa sedam na 11 milijardi u ovom veku, pre nego što se rast zaustavi posle 2100. godine. Ali, sve više je demografa širom sveta koji veruju da su procene UN previsoke.

Mnogo je verovatnije, ističu oni, da će stanovništvo planete dostići vrhunac od blizu devet milijardi negde između 2040. i 2060. a onda početi da opada, i nude Ujedinjenim nacijama da proglase simboličnu smrt kojom bi taj događaj bio obeležen. Do kraja ovog veka možemo se vratiti tamo gde smo upravo sada i da nas ravnomerno ostaje sve manje.

Stanovništvo već opada u dvadesetak država u svetu; do 2050. taj broj će porasti na oko 35. Neka od najbogatijih mesta na svetu imaju sve manje ljudi svake godine. Japan, Koreja, Španija, Italija, veći deo Istočne Evrope. „Mi smo odumiruća država“, jadikovala je italijanska ministarka zdravlja Beatriče Lorencin. tamo 2015. godine.

Ali to nije velika novost. Velika novost jeste da će najveće nacije u razvoju takođe početi da se smanjuju, jer njihove stope plodnosti opadaju. Kina će početi da gubi ljude za nekoliko godina.

Do sredine ovog veka, Brazil i Indonezija će slediti taj primer. Čak će i Indija, koja će uskoro postati najmnogoljudnija zemlja na svetu, doživeti da se broj stanovnika stabilizuje za otprilike jednu generaciju, a zatim počne da opada. Stope plodnosti ostaju veoma visoke u Podsaharskoj Africi i delovima Bliskog istoka. Čak i tamo, međutim, stvari počinju da se menjaju kako mlade žene stiču pristup obrazovanju i kontroli rađanja. Verovatno će Afrika okončati svoju nekontrolisanu eksploziju rađanja mnogo pre nego što misle demografi UN.

Neke naznake ubrzanog opadanja plodnosti mogu se naći u akademskim istraživanjima i državnim izveštajima; druge se mogu naći u razgovoru sa ljudima na ulici. Tako smo i postupili. Da bismo prikupili građu za ovu knjigu, putovali smo u gradove na šest kontinenata: u Brisel i Seul, Najrobi i Sao Paulo, Mumbaj i Peking, Palm Springs i Kanberu i Beč.

Zastajali smo i na drugim mestima. Razgovarali smo s akademicima i javnim službenicima, ali što je još važnije, razgovarali smo sa mladima: u kampusima univerziteta i u naučnim institutima, u favelama i slamovima. Hteli smo da saznamo šta oni misle o najvažnijoj odluci koju će ikada doneti – da li će i kada imati dete.

Opadanje broja stanovnika nije nešto dobro ili nešto loše. Ali jeste nešto važno. Dete rođeno danas dostići će srednje godine u svetu u kome će uslovi i očekivanja biti znatno drugačiji od naših. To dete će zateći planetu više urbanizovanu, sa manje kriminala, sa zdravijom životnom sredinom, ali i sa mnogo više starih ljudi. Neće mu biti problem da pronađe posao, ali će se možda mučiti da sastavi kraj s krajem jer će porezi, da bi se platila zdravstvena nega i penzije za sve te stare, otkinuti dobar komad od njegove plate. Neće biti toliko škola, jer neće biti toliko dece.

Ali ne moramo da čekamo 30 ili 40 godina da bismo osetili uticaj opadanja stanovništva. Mi ga osećamo danas, u razvijenijim državama od Japana do Bugarske, koje se muče da ojačaju svoje ekonomije uprkos tome što se kohorte mladih radnika i potrošača smanjuju, što otežava pružanje socijalnih usluga ili prodaju frižidera.

To vidimo u urbanizovanoj Latinskoj Americi, pa čak i u Africi, gde žene sve više sopstvenu sudbinu uzimaju u svoje ruke. Vidimo to da svakom domaćinstvu u kome deci treba sve više vremena da se odsele, jer ne žure da se skrase, a i ne pomišljaju da dobiju dete pre tridesete. I vidimo to, tragično, u uzburkanim vodama Sredozemnog mora, gde izbeglice iz siromašnih krajeva pritiskaju granice Evrope, koja već počinje da se prazni.

Možda ćemo videti, zaista uskoro, kako to utiče na globalno nadmetanje za vlast. Opadanje stanovništva oblikovaće prirodu rata i mira u decenijama koje dolaze, jer će se neke nacije boriti sa negativnim posledicama na njihovo, sve manje, ostarelo društvo, dok će drugi biti u stanju da se izdržavaju. Presudni geopolitički izazov u predstojećim decenijama mogao bi da uključuje i primirivanje i obuzdavanje ljutite, uplašene Kine kada se bude suočavala sa posledicama svoje pogubne politike jednog deteta.

Neki od onih koji strahuju od onog negativnog što donosi smanjenje stanovništva zalažu se za to da se državnim politikama uveća broj dece koje parovi imaju. Ali dokazi ukazuju da je to uzaludno. Zamka zvana mala plodnost osigurava da, kada jedno ili dva deteta postanu norma, to i ostaje norma.

Parovi više ne gledaju na dobijanje dece kao na dužnost koju moraju ispuniti da bi zadovoljili svoju obavezu prema svojim porodicama ili svom bogu. Umesto toga, oni biraju da dete odgajaju kao čin sopstvenog ispunjenja. A ispunjavaju se brzo.

Jedno rešenje za izazov opadanja stanovništva jeste da se uvezu zamene. Zato dva Kanađanina i pišu ovu knjigu. Već decenijama, Kanada je dovodila više ljudi, u odnosu na broj stanovnika, nego ma koja velika razvijena država, uz malo etničkih nategnutosti, geta i žustrih rasprava sa kojima se suočavaju druge zemlje.

To je zato što ova zemlja useljavanje posmatra kao ekonomsku meru – uz sistem bodovanja prema zaslugama, useljenici u Kanadu su, po pravilu, bolje obrazovani, u proseku, nego rođeni Kanađani – i zato što prihvata multikulturalizam: zajedničko pravo da slavite svoju izvornu kulturu unutar kanadskog mozaika, što je stvorilo mirno, prosperitetno, poliglotsko društvo, jedno od najsrećnijih na svetu.

Nisu sve zemlje u stanju da prihvataju talase pridošlica sa samopouzdanjem kakvo ima Kanada. Mnogi Korejci, Šveđani i Čileanci imaju vrlo jak osećaj šta znači biti Korejac, Šveđanin ili Čileanac. Francuska insistira da njeni useljenici prigrle ideju da su Francuzi, mada mnogi od starosedelaca poriču da je nešto takvo moguće, ostavljajući doseljeničke zajednice izolovane u njihovim banlieues, izdvojene i nejednake.

Projekcije govore da će stanovništvo Velike Britanije nastaviti da raste, do otprilike 82 miliona na kraju veka, od današnjih 66 miliona, ali samo ako Britanci nastave da prihvataju pozamašan nivo imigracije. Kao što je referendum oko Bregzita pokazao, mnogi Britanci žele da Lamanš pretvore u odbrambeni jarak. Da bi se izborile sa umanjenjem stanovništva, države moraju da prihvate i useljavanje i multikulturalizam. Ono prvo je teško. Ono drugo se, za neke, može pokazati nemogućim.

Među velikim silama, nadolazeće opadanje stanovništva pogoduje samo Sjedinjenim Državama. Vekovima je Amerika pozdravljala dolazak pridošlica, prvo preko Atlantika, zatim i preko Pacifika, a danas preko Rio Grandea. Milioni su se srećno bacili u onaj kotao u kome se sve stapa – obogaćujući mu i ekonomiju i kulturu. Useljavanje je XX vek učinilo američkim vekom, a nastavak useljavanja će XXI definisati kao američki.

Osim ako… Sumnjičav, nativistički, narastajući talas „Amerika na prvom mestu“ poslednjih godina preti da uguši tok useljavanja koji je Ameriku učinio velikom, podizanjem zida između Sjedinjenih Država i svih ostalih. Pod predsednikom Donaldom Trampom, federalna vlast se nije samo obrušila na ilegalne imigrante već je smanjila i legalni prijem kvalifikovanih radnika, a to je samoubilački potez za ekonomiju SAD.

Ako ta promena bude trajna, ako Amerikanci usled besmislenog straha odbace svoju useljeničku tradiciju, okrenu leđa svetu, onda će i Sjedinjene Države opasti i po broju stanovnika, i po uticaju, i po bogatstvu. To je odluka koju svaki Amerikanac mora da donese: da podrži otvoreno, sveobuhvatno, gostoljubivo društvo, ili da zalupi vrata i vene u izolaciji.

LJudsko krdo su u prošlosti proređivali glad i kuga. Ovog puta, proređujemo sami sebe; biramo da nas ostane manje. Da li će naš izbor biti trajan? Odgovor je – verovatno da.

Mada su vlasti ponekad uspevale da uvećaju broj dece koje su parovi voljni da imaju kroz velikodušne dečije dodatke i druge vidove pomoći, nikada nisu uspevale da stopu plodnosti vrate na zamenski nivo, od prosečno 2,1 dece po ženi koji je potreban za održavanje populacije. Sem toga, takvi programi su veoma skupi i često bivaju obustavljeni tokom ekonomskih nedaća. A i diskutabilno je da li je neetički da vlasti pokušavaju da ubede neki par da ima dete na koje se inače ne bi rešio.

Kada se skrasimo u sve manji svet, da li ćemo slaviti ili žaliti što nas je sve manje? Da li ćemo se mučiti da sačuvamo rast, ili ćemo bez kukanja prihvatiti svet u kome ljudi prosperiraju i manje se upinju? Ne znamo. I mada je to možda samo opažanje pesnika, po prvi put u istoriji naše vrste čovečanstvo se oseća staro.

U budućnosti nas čeka nešto što uopšte nismo iskusili: svet koji se namerno brojčano smanjuje. Ako je depopulacija danas samo svetlucanje – zabrinjavajuća statistika u nekom vladinom izveštaju čiju važnost potpuno razume samo nomenklatura – kako će izgledati, recimo, za pola veka kada to svetlucanje postane zaslepljujuće? Kako će svet izgledati devojčici rođenoj danas kada dospe u srednje godine u vreme pada populacije?

Kako će taj svet izgledati njenom detetu? Verujemo da će u tom svetu biti mnogo toga čemu se treba diviti. On će biti čistiji, sigurniji i mirniji. Okeani će početi da se oporavljaju, a atmosfera da se hladi – ili će barem prestati da se zagreva. LJudi možda neće biti bogatiji, ali to možda neće ni biti tako važno. Promeniće se centri moći – kao i centri inovacije i kreativnosti. Živećemo u svetu gradova, sa sve manje nečega između. U mnogim delovima sveta živećemo u gradu koji oseća da stari.

Mnogo toga zavisiće od Kine. Na kongresu komunističke partije u oktobru 2017. predsednik Si Đinping je postao najmoćniji kineski vođa posle Mao Cedunga. U svom poznatom govoru Si je izložio program kojim će se pobrinuti da Kina do 2050. ima potpuno modernizovanu privredu, „globalne borbene sposobnosti“ i autoritarni državni kapitalizam koji „nudi novu mogućnost drugim zemljama i narodima koji žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje nezavisnosti“. Drugim rečima, Kina planira da umesto Sjedinjenih Država postane dominantna ekonomska, vojna i ideološka sila.

Kina se može mirno razviti u zrelu globalnu silu, boreći se sa demografskim izazovima kroz ograničenja. A ako bi druga žarišta – Severna Koreja, Iran i ko zna koje sledeće – uspela da izbegnu da isprovociraju rat, svet bi mogao da uđe u novo doba mira: gerijatrijski mir.

Dosta. Budućnost će napredovati po svome; mi moramo po svome. Moramo brinuti o starima i podsticati mlade i zagovarati jednakost za sve. Moramo srdačno primati pridošlice i deliti svoj prostor sa njima, uz očuvanje slobode i tolerancije zbog kojih vredi živeti u društvu. Opadanje broja stanovnika ne mora značiti i opadanje društva. Međutim, moramo razumeti šta nam se događa i šta će se dogoditi. Za sve ove godine koliko smo zajedno na zemlji, nikada se nismo suočili sa tako nečim.

Biće nas sve manje. Samo zamislite to.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz knjige „Prazna planeta – šok globalnog opadanja stanovništva“ Darela Brikera i Džona Ibitsona (izdavač JP Službeni glasnik). Izbor i oprema teksta redakcijski.

Povezani tekstovi