Bog kao psihoterapeut

Za vernika Bog je Spasitelj, i molba izgovorena Njemu je prirodni sled stvari, dok je za agnostika i za ateistu poslednje odredište ka kojem će se uputiti.

Ali će na kraju na tu adresu stići, iako smatra da nema dokaza da Bog postoji, ili mu postojanje odriče. Zebnja, patnja i bol čoveka pod stresom umanjuju sposobnost racionalnog razmišljanja, a proporcionalno toj nemoći raste strah od mogućeg ishoda sa kojim se treba suočiti.

Otud se čovek vraća iskonskoj potrebi da se uzdaje u prisustvo nečeg višeg, nespoznajnog ali suštastvenog, a koje je izvan njegove moći i u sebi sadrži sve ono što se ne može objasniti – vrhovnog bića koje je Stvoritelj, i kome se treba predati kao spasiocu i konačnom utočištu.

U tom predavanju sopstvenih životnih nespokoja Svevišnjem u ruke, kao apsolutu koji upravlja izvan svih zemaljskih zakona, čovek se nada da će ga gorka čaša mimoići, jer će božanstvo biti to koje će očaj utažiti, i svojim je utešiteljskim sredstvima zalečiti.

Rečnikom nauke kazano, čovek će Boga izabrati za svog psihoterapeuta, i nagonski se lečiti već samim Njegovim postojanjem.

Ovu ideju, inspirativno izazovno, istražio je francuski psihijatar, psihoanalitičar i etolog Boris Sirilnik u knjizi Psihoterapija Bogom koju je nedavno objavila Akademska knjiga, u prevodu Sonje Ivanović sa francuskog jezika.

Sirilnik (1937), autor brojnih stručnih dela, poznat po svom prijemčivom naučno-književnom stilu, tu je temu počeo da istražuje posle psihoanalitičkog iskustva sa decom-vojnicima koji su se borili u ratu u Kongu, i iz rata izašli obeleženi i fizičkim i psihičkim ožiljcima.

Ispovedajući se, ovi mali ratnici Sirilniku su iznosili svoj doživljaj utehe: nalazili su je u crkvi, i u molitvi Bogu. Te bolne intimne ispovesti, piše Sirilnik, bile su potresne ali se on, kao neurolog i psihijatar, u seansama sa decom nije usuđivao da ih ohrabruje da iskoriste tu vrstu slamke spasa.

Promenio je mišljenje tek kad su njegove kolege počele da mu pričaju kako su i sami shvatili koliko je vera u Boga bila dragoceni zaštitni faktor u momentu kada im se, nakon nesreće, čitav svet srušio.

Tema je Sirilniku postala intrigantna i zato što su u to vreme (knjiga je originalno objavljena 2017, a pisana je više godina) učestali teroristički napadi u ime Boga: osnovno pitanje je bilo zašto religija može biti podrška u činjenju dobra, ali i inspiracija za zlo, za netoleranciju prema Drugom?

Pitanje je, dakle, bilo sročeno kao osnova za knjigu i glasilo je: „Kako nevidljiva instanca, sveprisutna i svemoćna, može delovati na čovekovu dušu i uticati na funkcionisanje njegovog mozga, duha, emocionalnih odnosa i društvenih uređenja?“

Tako je nastala Psihoterapija Bogom, minuciozno i precizno sagledavanje odnosa čoveka i Boga, predstave koju je ovaj prvi stvorio kako bi sebe zaštitio od svega što mu je bilo (i danas je dobrim delom) nesaznajno, i pretilo ništavilom.

Time je Bogu čovek dao prerogative ekskluzivnog, neupitno pravo da prema njemu, čoveku, pokazuje samilost ali i sudi o njegovim delima, pa i zagrmi i kazni.

Da, ljudi su tako stvorili korektiv koji dejstvuje izvan njihovog svesnog bića, kako bi savladali strah od sopstvene samokontrole koja bi ih, da ideja o Svemogućem ne postoji, morala pogoditi mnogo više, i teže, nego kad grdnja, i kazna stignu od arbitra izvan njih.

Zagonetke i odgonetke na relaciji čovek – Bog Sirilnik istražuje uz pomoć tri koncepta: rezilijentnosti, teorije afektivne interakcije (afektivne zavisnosti), i teorije uma.

Ideja rezilijentnosti, čijoj je elaboraciji sam Sirilnik najviše doprineo, odnosi se na sposobnost jedinke da se izbori sa stresom pred kojim se našla. To je način samoodržanja koji osobi daje snagu da umanji efekat traume sa kojom se suočava.

Rezilijentnost nije urođena, ona se stiče kroz afektivnu interakciju počev od preverbalnog doba, kad dete upija u sebe poruke i emocije iz najbliže okoline, koje su kasnije važan faktor njegovog ponašanja i doživljaja sveta.

Najjednostavnije: ako je dete bilo okruženo pažnjom i ljubavlju, ono će steći mogućnost imunog odgovora na stres i traumu; odgovor se kasnije usložnjava socijalnim, političkim i kulturnim kontekstom u kojem jedinka živi.

Za ovaj autozaštitni princip Sirilnik vezuje koncept teorije uma prema kojoj osoba poseduje intelektualnu moć da, iako prihvata da mnoge stvari ne može objasniti te ne oseća teskobu zbog misterije života, i te kako ima empatiju i razumevanje za druge.

Kombinacijom ovih metoda podrobno su objašnjeni razlozi zbog kojih čovek bira Boga za svog psihoterapeuta.

Bog leči u trenucima gubitka, osećaja praznine, štiti ali i kažnjava za naše dobro, pomaže i podržava afektivno vezivanje, sinhronizuje emocije.

Vera u Boga povoljno utiče na ljudsko telo i psihu, ali nesporazum nastaje kad svaka religija počne da iznosi svoje tumačenje fiktivnih događaja.

Iz tih razlika nastaju animoziteti prema drugima, koje vernici sa nedostatkom afektivne vezanosti u detinjstvu kompenzuju emotivnom, katkad zilotskom interakcijom sa verskim vođama, izrastajući u verske fanatike.

Najnovija istraživanja pokazuju da se sve više ljudi na Zemlji vraća religiji i Bogu (valja razlikovati veru, i duhovnost).

Jedan od razloga je, objašnjava Sirilnik, globalizacija koja je dovela do balkanizacije naroda i mentaliteta (eto, da i naše balkansko najzad uđe u zvaničnu nauku, a gde će, ako ne u psihijatriju!), što znači do potrage za sopstvenim korenima, izmišljanja predaka i obnavljanja plemenskih zajednica.

Dokaz za to je sve veći broj zemalja koje zatvaraju granice, homogenizuju svoju naciju i stvaraju uslove za uspon otrovnog nacionalizma.

Tako se robuje prošlosti, ona je ta koja nam određuje budućnost, stvara vernike koji su spremni, opominje autor, da zbog jedne pogrešno izgovorene reči otpočnu rat.

Istraživanje ekstrema ne sprečava Sirilnika da u svojoj knjizi iznese ocenu da religija ublažava strah od života. Psihoterapija Bogom, smatra, može pomoći da se lakše suočimo sa životnim patnjama, i više uživamo u samoj činjenici da smo živi.

Na nama je da odlučimo.