Bog me je dodirnuo

Ipak sam dosta daleko došla i uspela da odnegujem porodicu svih ovih 50 godina i da dobijem sina. Nisam ga ja usmeravala ka operi – on je, kao što sam govorila i za sebe, usmerenjak iz stomaka. Ne znam kad se to pevanje rodilo u meni. Jednostavno sam se s tim rodila.

***

Moja upornost, energija i snaga dolaze odatle što znam da sam na pravom putu. Nema ni levo, ni desno – idem tom stazom koja je za mene trasirana. Bog me je dodirnuo, a onaj kome je On dao dar koji nije svako dobio, dužan je prema dragom Bogu i tom daru da iz sebe izvuče maksimum.

***

Važno je da sve radiš s ljubavlju. Meni je to produžilo pevački vek. Tu su naravno i znanje i iskustvo, ali bez ljubavi maltene ni ručak ne treba kuvati niti nešto počinjati. Kad uneseš celog sebe, onda imaš rezultate. Mi pevački pedagozi smo jako odgovorni. Dođu nam mladi ljudi i njihove sudbine su u našim rukama. Ako malo nešto pogrešno vodimo ili forsiramo, te nežne male glasne žice odoše zauvek i oni ostaju bez profesije i šanse. To je jako delikatno, a osim fizičkog tu je važan i duhovni deo. Duša je ta koja peva – oplemenjuje glas i sve. Ima jako mnogo šturih, reskih glasova, kao lokomotiva kad pišti, Bože me oprosti, zato što nemaju bogatstvo duha, duše, nema šta da oplemeni taj glas, da unese u njega toplinu, da ga ušuška. Postoje dva pevačka izraza, malo bezobrazno zvuče, ali ja deci otvoreno kažem: „vodite ljubav sa vašim glasom“ i „milujte vaše tonove, fraze, budite nežni s njima“.

***

  Za mladog pevača važno je da ga prvi profesor ne pokvari. Moja prva profesorka u Banjaluci uglavnom me nije pokvarila, dunula mi je u leđa i otišla sam dalje. Bruna Špiler, pokoj joj duši, bila je sjajan pedagog. Zahvaljujući njoj moj glas još ima svežinu. Dala je sve što je imala, ali je bila jako stroga. Pogotovo prema meni, jer sam bila neobuzdan temperament. I tad i sad mene je trebalo savladati. Naučila me je poslušnosti donekle. Namerno mi je zakazivala časove ujutru rano, na koje sam dolazila posle noći provedene u Klubu kulturnih radnika, gde sam lumpovala, pevala i zabavljala društvo. Naravno da ujutru krkljam, a ona mi kaže: „Znate, Radmila, nešto noćas nisam mogla da spavam, oko pola dva sam naišla na rešenje za vaš problem.“ Kao da me je vrelom vodom posula po glavi. Od tad sam se osvestila i dolazila spremnija na čas, naročito, kad sam krenula u karijeru, jer sam odmah dobila velike uloge, koje su tražile puno odricanja. To u stvari nije odricanje, jer je u pitanju ljubav. Ja sam to mojoj deci tokom ovih 25 godina pedagogije upoređivala sa Lego kockicama. Kad počneš da slažeš, ona prva koju metneš u sredinu, to je pevanje. Svaku sledeću koju hoćeš da udeneš, ako se ne uklapa, odbaciš – to važi za izbor bračnog partnera i sve ostalo.

***

U naše vreme, završno s mojom karijerom, još je bio Sovjetski Savez zatvoren i sve zemlje koje su spadale pod njihovu čizmu nisu mogle da putuju. Mi smo tada držali i slovenski i italijanski repertoar. Jedina cena bila je to što smo na nemačkom govornom području – u Austriji i Nemačkoj slovenske opere morali da pevamo na nemačkom jeziku. A onda se Sovjetski Savez otvorio, nagrnuli su takvi Rusi, Litvanci, Ukrajinci, Gruzijci, Letonci, Rumuni, Bugari, Mađari… Svi predivni, zdravi glasovi, dobre škole i pevaju budzašto. Oni su srozali cenu i pevače nekako hendikepirali – mnogo je teže bilo probiti se. Tad su sa Istoka nagrnuli i pevači iz Azije, pogotovo Korejci. U moje vreme, za divno čudo nas su ugrožavali Amerikanci, koji su imali dobre škole, bili jako vredni i jezike sjajno govorili, bili bogati i nisu išli na honorare, ali nisu imali, a ni sad nemaju stalne teatre, pa nisu mogli da se zaposle. Dolazili su u Nemačku i Austriju da pevaju i nas pomalo potiskivali. S druge strane, mi smo u našoj zemlji imali 10 operskih kuća, a sad samo dve – Beograd i Novi Sad, gde uvek kubure s parama. Ja sam za prve dve sezone u Beogradskoj operi otpevala devet novih uloga, a ova deca sada nemaju šanse da to otpevaju u nekoliko godina.

***

Imala sam ludu sreću da mi je na samom početku karijere zapalo da pevam sa najvećim Otelom Mariom del Monakom u istoimenoj operi. Pevala sam Dezdemonu treći put u životu i imala strašnu tremu, ali sam stisla petlju. To je bila nezaboravna predstava. Samo kod njega i Oskara Danona osetila sam neku mefistovsku snagu. Da su mi rekli: „Skoči sad u orkestar“ s pozornice, ja bih skočila“, premda sam jaka ličnost. Donekle je takav bio i Miroslav Čangalović, moj zemljak i dragoceni partner. Mi smo mnogo pevali – „Porgi i Bes“, „Ivana Groznog“, „Ivana Susanjina“, a još kao studentkinja, na gostovanju u Italiji pevala sam njegovu ćerku u „Borisu Godunovu“. Pratio je moju karijeru, kao i maestro Danon, jer se tada jako mnogo vodilo računa o mladim pevačima. Pa, recimo pokojni Bogdan Babić, savršen gospodin i savršen korepetitor, imao je lep glas tenor i lično nas pripremao.

***

Što se tiče ovih velikih zvezda, Domingo je napravio štos kad smo radili u Konventgardenu Pučinijevu operu „Devojka sa zapadne strane“. Kad je čuo odakle sam, odmah me je prekrstio u „Fanđula del Ist“. Dobri štosevi se pamte kao i predstave. Recimo Verdijev „Bal pod maskama“ u Gracu sa Hoze Karerasom pre njegove bolesti, kad je imao četrdesetak godina. To je bilo nezaboravno dobro, kao u najlepšem snu. Pa onda velika Ređina Resnik, s kojom sam pevala u „Pikovoj dami“ u Sijetlu dva meseca. Ona je 35 godina bila solistkinja u Metropolitenu i toliko smo se zbližile, premda je po godinama mogla mama da mi bude. To su tako dragocena iskustva sa velikim umetnicima. Posle nekoliko godina trebalo je da sa njom radim „Salomu“ u Gracu, ali sam ostala u drugom stanju. Tu je bila i mecosopran fenomenalna frau Marta Medl, sa kojoj sam u Gracu radila premijeru i pevala 15 predstava „Pikove dame“…

***

Lovro fon Matačić tokom priprema za premijeru „Jenufe“ u Rimu tek je na generalnoj probi na pozornici čuo Jenufu Italijanku, koja nije imala veze sa slovenskim mentalitetom. Neko mu je rekao da pozove maestra Hubada iz LJubljane, koji je s nama ovde u Beogradu. Hubad me je hvalio i već ujutru sam bila u avionu. Otišla sam pravo na probu, nije bilo vremena ni za upevavanje. Tamo mi je velika režiserka Margarita Froman dala jednu ogromnu gipsanu Madonu, koju sam jedva držala, dok je trebalo najtežu ariju da pevam. „Šta ću sa ovim?“, pitam. „Šetaj“, rekla mi je. Premijera je bila sutradan, ali je divno prošlo, dobili smo 12 kritika, a Đurđevka Kačarević je pevala ulogu moje maćehe. Lovro, dok je dirigovao na toj generalnoj probi, mi se do tada nismo nikad ni videli ni reč progovorili, kako god ja razvijem neku veliku frazu sa velikim krešendom, on diriguje i viče preko celog orkestra: „Obožavam Te.“ I Mehta je na probama „Devojke sa zapadne strane“ znao da vikne: „Brava signora“, za razliku od naših tadašnjih dirigenata. Ko je, recimo, uveče dirigovao „Madam Baterflaj“, sutradan te zabije u neki ćošak, pa pogleda levo, desno, da slučajno neko ne sluša, da se ne zameri: „Jako ste dobro sinoć pevali“, kaže u velikom poverenju. A nama umetnicima, koji smo kao deca, treba malo podstreka…. Ja sam možda kroz karijeru u Beogradskoj operi ostala dužna mnogim kantomanima, koji mnogo vole deračinu, dok sam ja više instrumentalno muzicirala. Zato sam se napevala oratorijuma, misa, rekvijema. Voleli su me i spasili zagrebački dirigenti. Stalno su me angažovali, jer se to kod njih jako često izvodilo. Imala sam po 10 koncerata u sezoni u Lisinskom, a na moju i opštu sreću to je uglavnom posle išlo i na Dubrovačke letnje igre, čiji sam desetak godina zaredom bila gost. To je nezaboravno i neprocenjivo. A što je najdirljivije, prošle godine su mog sina Nikolu Mijailovića zvali na Dubrovačke letnje, na otvaranju je pevao „Karmina buranu“. I ne samo to, potrudili su se da izvuku sve moje nastupe, koje su poklonili Nikoli da vidi šta mu je sve mama pevala. Taj ljudski gest je dokaz da nije sve izgubljeno, da smo nepotrebno sve ovo napravili.

***

Ja sam volela i pevala sve. Naročito, taj „čelični“ ili „gvozdeni“ operski repertoar zato što to nisu samo opere bazirane na lepom pevanju, nego muzičke drame koje apsorbuju i angažuju celu ličnost. Muzička drama pruža celu lepezu emocija – volela sam i da glumim i da pevam, da donesem lik kompletno. Posle jedne generalne probe „Madam Baterflaj“ dirigent mi je pokazao partituru sa tragovima od suza, a Čangalović je doleteo do mene kao Orlando furioso. Bio je besan ko ris i onim svojim glasom pitao me: „Šta to radiš pobogu, plačeš, jesi li normalna. Publika je ta koja treba da plače, a tvoje je da pevaš.“ Nisam ga poslušala, to je bilo jače od mene.

***

Mnogi me pitaju za monografiju. Ne da nisam dozvoljavala, nego sam bila nezainteresovana i odbijala njeno pisanje. Meni je smešno za života negovati neki kult ličnosti. Ja sam neka anti primadona, previše sam normalna i obična za tako nešto. Međutim, pre neki godinu Nikolina najbolja drugarica još iz muzičke škole Ksenija Vujošević udata Obradović, koja živi u Nemačkoj, otkrila mi je da piše knjigu o meni i to iz vizure deteta koje je raslo uz primadonu, „udrobljeno“ sa mojim receptima, anegdotama, štosevima… Možda je sad bila prilika da to završimo i da knjiga izađe, ali ja sam inertna.. Naš Dragan Stevović iz Muzeja Narodnog pozorišta obećao je da će za moj 80. rođendan da mi napravi veliku monografiju. „Ako ja doživim“, rekoh.

***

Neke primadone su se uspele nametnuti svojim talentom, ličnošću. Takozvani personaliti. Treba to nositi. Recimo Toska još dok doziva Maria iza scene, treba da zgrabi publiku i da se nametne. To ili imaš ili nemaš. Ja sam bila muzički supervizor u Bitef teatru u drami o Mariji Kalas. Ona u jednom trenutku kaže: „Ne znam, nešto me je publika u početku teško prihvatala, nekako je njima bilo nečega previše kod mene.“ Jako dobro rečeno. Meni se čini malo previše emocija, temperamenta, nametanja, ali to nije namerno i smišljeno, nego jednostavno grizeš, izgaraš za tu umetnost koju nosiš, moraš imati ličnost. Ona se čak obraća pojedincima u publici rečima: „Evo, recimo Ti nemaš ličnost. Ako je nemaš, a hoćeš da se baviš ovim poslom, nabavi je kako znaš i umeš.“ Ali, ne može da se nabavi. Kad su mi ponudili tu saradnju, odmah sam pitala ko će da peva Mariju Kalas. Oni kažu Seka Sablić. Ja im odgovorim: „Nemojte me zasmejavati, da li ste normalni, ne dolazi u obzir. Ona je fenomenalna komičarka i ne mogu da je zamislim kao Mariju Kalas.“ A ona ne da je bila dobra – bila je uverljiva, sjajna, briljantna.

***

Bože sačuvaj da kafana smeta operskom pevanju. To je svestranost. Ni moj sin nije s raskida – zna da napravi lom u kafani kad mu se hoće. Kao i majka. Kad mi se neće, mogu da me nagovaraju onoliko, a kad mi se hoće, onda sam nezaustavljiva. U Međunarodnom centru imala sam program „Od Baha do sevdaha“, vodila sam publiku, uglavnom diplomatski kor, a i naše, od Baha, preko operskih arija, starogradskih pesama, ruskih romansi, „olabljivala“ repertoar sve do sevdaha.

***

Kultura je marginalizovana, nepodržana u svakom pogledu. Čudo jedno kako ovakvi, ipak, opstajemo – da imamo pozorišta, sjajne glumce. Pozorišta su uglavnom puna. I Opera je puna. LJudi pribegavaju bežanju od realnosti, koja ne obećava mnogo kao ni budućnost, skrivaju se od nekakve tužne zbilje, hvataju se za slamku… Bar ja tako mislim. Ja se stalno trudim, još od devedesetih godina, da se nekako ne dam uvući u to. Istakla sam se na Terazijskoj česmi 1991, posle 9. marta. Dali su mi tri mikrofona, bljuvala sam vatru, ali za džabe. Kad sam videla da je sve badava, sve do dana današnjeg gledam svoja posla i svoju porodicu.

***

U Upravnom odboru Politike bila sam u dva mandata. Gospođa Sonja Liht je kao predsednik predložila i svi smo prihvatili da to radimo besplatno. Hteli smo da spasimo Politiku i Politikin zabavnik, sa kojim sam odrasla, sa Bimom i Bumom i Miki Mausom. Uspeli smo. Politikin zabavnik je opstao. Politiku ja, inače, ne čitam, čita moj muž, pa mi prepriča, ali mislim da nije ono što je nekada bila.

***

Umetnik, naročito ostvareni i kako bih rekla, sa biografijom i svim onim što jeste, ne treba, ne sme da se bavi politikom, ne sme da se stavlja ni na koju stranu. Mi pripadamo svom narodu, svojoj zemlji i ne smemo da se svrstavamo. Mi treba da ostanemo svoji, svačiji i ničiji. Ne mogu da verujem da umetnici, iskreno sa svojim ubeđenjem mogu da podrže neke političare i njihovu politiku, čini mi se da je tu najviše interes u pitanju.

Sad sam u drugom mandatu senatora u RS, Dodik me zadržao. Uloga senatora je marginalna – retko se sastajemo. Tu je pedesetak ljudi iz RS iz raznih oblasti, ličnosti koje su se ostvarile na svaki način. Ja sam odmah napravila elaborat, još u prvom sazivu, o stanju kulture u RS, ali nisam još došla na red da ga izložim ni u drugom mandatu.

***

Banjaluka je u ratnim godinama dosta bila pošteđena, nije je dotaklo ni bombardovanje, ali je opet, kao i posle zemljotresa, došlo silno novo stanovništvo. Promenio se živalj, a stara Banjaluka je odumrla. Promenjena je maksimalno i što se tiče izgleda i to pozitivno. Velika je stvar što imamo naš čuveni Banski dvor. To je jedna od najakustičnijih dvorana, a sad je za upravnika došao sposoban mladi čovek, koji dovodi vrsne umetnike, ali veliki hendikep je što Banjaluka još nema Operu, pa deca nemaju mogućnost da se razvijaju. Čeznu za scenom, jer sam ih za to spremala.

***

Da li bih, da mogu, nešto menjala u karijeri? Možda bi to, ružno zvuči, bila druga sredina, gde se to više ceni. Ovo je kao da bacaš bisere…. Za svaku vrstu pravog umetničkog izražavanja morala sam pakovati kofere od Zagreba i nadalje na Zapad. Na Zapadu dobiješ poštovanje, slavu i novac, a ovde ništa od to troje.

O sagovornici

Primadona Radmila Smiljanić rodom je iz Banjaluke. Muzičko obrazovanje sticala je u rodnom gradu, u Beogradu u klasi profesorke Biserke Cvejić, na Muzičkoj akademiji u LJubljani u klasi Julija Beteta i Sarajevu kod profesorke Brune Špilar. Diplomska uloga Đule u operi Jakova Gotovca „Ero s onoga svijeta“ donosi joj aganžman u Sarajevskoj operi, gde je otkrio maestro Oskar Danon i doveo u Beogradsku operu. Od 1. septembra 1968. postaje stalni član Opere Narodnog pozorišta. Moćan i izražajan glas, besprekorna tehnika i glumačke kreacije obeležili su njenu uspešnu domaću i međunarodnu karijeru. Četvrt veka uspešno se bavi pedagoškim radom u Beogradu, Sarajevu i Banjaluci. Većina njenih đaka – mnogo ih je sa uspešnim međunarodnim karijerama – pevala je njoj u čast na koncertu povodom dvostrukog jubileja prošle subote na Velikoj sceni NP. Ponosna je i što je odnegovala dve „naslednice“ Banjalučanke – soprane Dunju Simić i Snežanu Savičić Sekulić, a velika očekivanja ima i od mlade Branislave Podrumac.