Da pripovedačica i njen Nino (priča Vaza) nisu otišli kod prijatelja koji tek što su dobili bebu, pripovedačica se ne bi napila, ne bi izvređala svoje domaćine i ne bi počela da im razbija stvari.

Da se Elena nije udala za privlačnog, uljudnog i ispraznog Amerikanca, nastojeći, između ostalog, da utekne iz balkanske bede (Sika), ne bi, izjedena nezadovoljstvom, pomislila da je Balkan, svemu uprkos, (ipak) prihvatljiv i da je u redu vratiti se. Da se Vesna, površna i nesrećna profesorska univerziteta (Osmi mart), nije napila i održala govor na studentskom protestu, ne bi je uočili ljudi iz američke ambasade i ne bi, na proslavi Dana žena, napravila skandal.

Ništa od svega toga nije, zapravo, previše strašno i u nekoj bi se drugačijoj podeli karata svaka od tih epizoda, vremenom, preselila u anegdotu, u jednu od onih priča koje se pričaju da bi se društvo zabavilo, ali ima nečeg zaista strašnog u tome što ništa od ovoga nije strašno nego je očekivano, poznato i, najzad, neizbežno, kao u grčkoj tragediji, samo bez ikakve uzvišenosti i posvećenosti. I tako iz priče u priču, iz nedogađanja u nedogađanje, u nizu crnih pripovedačkih bisera koji bole dok se čitaju.

Nije bilo lako osloboditi se osećaja da je zbirku priča Rumene Bužarovske Moj muž (Booka 2017) teško nadmašiti, te bi se malo koji čitalac pobunio da je, posle prve knjige, dobio (nemoguće) obećanje kako će skopska spisateljica u narednoj zbirci da ponovi kvalitet prethodnih pripovedaka.

Nikuda ne idem, međutim, zbirka je još složenijih i još tananijih tekstova, a da se ovaj komparativ (složenije, tananije) ne odnosi na kvalitet: nije reč o još boljim pričama, nego o razvijanju poetike nedogađanja do zasićenja i paradoksa. I nedogađanje je događaj (eto paradoksa), ali događaj nedogađanja je poput crne rupe: dok se njihovi životi hlade, poput umornih zvezda, likovi propadaju u ambis sopstvenih nemoći, povlačeći sa sobom i sve one koji im se nađe u dometu.

Dok u prethodnoj zbirci još i možemo pronaći nekakvo opravdanja za žene sapete kleštima patrijarhata, bez predaha izložene muškom besu, bezobrazluku i gluposti, ovde nema ni opravdanja ni utehe: svako je ostavljen da se sam nosi sa sobom i sopstvenim uneređenim životom, kako zna i ume, a uglavnom ne ume. Možda je (i to samo možda) jedini izuzetak Ivana, junakinja priče Kupine, prema kojoj niko nikada nije imao milosti. Naprotiv. Ali čak ni Ivana nije nevina.

Ona ne pruža otpor nasilju, mrcvarenju, gluposti, čime daje mučaljivi pristanak za sve što joj se događa, a ne događa joj se ništa lepo. Nije nevin ni Riste (Tu sam, nikuda ne idem), besni, zadrigli muškarac kome ne pada na pamet da je, možda, ponešto i sam doprineo entropiji koja ga mrvi. Zbog toga će Riste, kao i dobar deo likova, da posegne za prvim ko mu se nađe pri ruci u ovom slučaju za ostarelom majkom i da ga temeljito izmrcvari, iz čiste nemoći.

Junaci Rumene Bužarovske nesmirene su duše koje ili beže, ili bi želele da pobegnu, jedino što ne znaju tačno od čega beže i zbog čega, niti kuda. Ako već beže, rade to bezglavo, energiju ulažući uglavnom u to da pronađu dobre izgovore za sopstvene pogrešne izbore. Oni nisu u stanju da shvate do koje mere se društvo poigrava njima, a odakle počinje njihova odgovornost za sve nedaće koje ih, neumoljivo, sustižu.

Nije, naravno, greh što su pogrešili, ali jeste što krotko pristaju na posledice svojih grešaka. Priča Čeroki crvena, ispričana iz vizure dečaka koji, naizgled, ne razume mnogo toga te zato govori dečje svedeno i direktno podseća na zgradu s koje, zahvaljujući tananom pripovedanju, otpada malter, te se pred našim očima pomalja gola konstrukcija jednog uzaludnog života, zastrašujuće iskrivljena, poduprta izgovorima, fantazijama i besom.

Izbegli iz Makedonije u Feniks (Arizona), nadajući se boljem životu koji, međutim, nikako da dođe, odrasli ne shvataju da je, u dečjim očima, njihov odnos svojevrsni igrokaz u kojem se smenjuju loše skriveni očaj i razarajuća nemoć. Ponekad je Bužarovskoj dovoljna jedna rečenica, čak samo aluzija, majstorska petlja, da bi nam izmakla sav prostor očekivanja i, kao u ovoj majstoriji, ponudila perspektivu obrazovane žene koja pristaje na poniženje, samozatajitost, na primitivnog muža i na mirenje s besmisleom da bi… da bi šta? Kao i ova rečenica pitanje ostaje da visi okačeno o sebe samo.

To što je nečiji život besmislen neće nosioca tog života da opravda, niti će ga načiniti bezimenim herojem “običnog života”, mučenikom malih ljudskih sudbina i žrtvom višnjih sila, ili ga, barem, Bužarovska neće takvim načiniti, kao što ni Anton Pavlovič Čehov nije pružao ruku svojim junacima čak i kada su se klatili nad ponorom jer nije njegov posao da im pomaže već ih je nežno i pouzdano, poput Harona, prevodio na drugu obalu, ostavljajući nam, kao opomene, kao odbačene ljušture, njihove priče.

Anton je Pavlovič bio najveći, a Rumena Bužarovska đavolski je dobra, toliko dobra da bi se i osetljivi ruski lekar osetio odlično u njenom društvu

Povezani tekstovi