Foto FoNet Dragan Antonic

Velika je bila Borka u svom pozivu dramaturga, dramaturga u pozorištu i javnosti, ali velika i u delima onih s kojima je sarađivala, a najveća, i bez premca, u kontekstu koji je udahnula ovoj sredini u trenutku kad je ovde kultura potpuno porušena, a koji se zove i zvaće se dok uopšte bude Južnih Slovena – Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD).

Značaj CZKD-a je presudan za ono što se, upravo zbog CZKD-a, u Srbiji i danas može nazvati srpskim društvom i jugoslovenskom kulturom. Zahvaljujući CZKD-u, koji personifikuje upravo Borka (pa je stoga i bilo sinonimno govoriti da se nešto zbiva u CZKD-u, ili kod Borke), srpsko društvo je, teško oštećeno, uspelo da ne nestane.

Posle razaranja i razbijanja SFRJ, kroz neprestani dvadesetpetogodišnji rad CZKD-a, srpska kultura je ostala u egzistencijalnoj vezi sa izvorištem svoje modernosti – sa Jugoslavijom. CZKD je pokazao da Jugoslavija ne mora da bude državna zajednica da bi bila zajednički habitus ličnostima koje govore istim maternjim jezikom i zgođeni su i zgađeni istom istorijom, a nužno grade povest zajedničke kulture.

Kroz delovanje CZKD-a, Republika Srbija je, iako četničko-monarhistički revidirana, ostala u živoj vezi sa idejom i praksom antifašizma, koja je moralni temelj Evrope, i to ne Evrope kakva trenutno jeste, nego kakva tek može da bude kao humano društvo i humanistička kultura. Šta nam to govori? Da se u radu CZKD-a, nasuprot destruktivnim učincima političke i kulturne elite, Srbija neprestano konstituiše kao avangarda evropejstva, da je, naime, CZKD balkansko jezgro same Evrope kao nerealizovanog a potencijalnog prostora i vremena slobode, jednakosti i bratstva među ljudima, ma o kojim njihovim evropskim i neevropskim narodnostima da je reč.

Borka je utemeljila i gradila instituciju koja misli, jedinu instituciju svetskog značaja u Beogradu, kojeg su, u isto to vreme, srpska kulturna i politička elita sunovratile u palanku. I Borka je, ingeniozno, umela da gradi instituciju koja će uzajamno graditi i nju samu i njene saborke i saborce. Uspostaviti takav dijalektički obrazovni proces između svog nedovršivog dela i svoje trajno razvijajuće ličnosti, nazivam genijalni projektom.

Nad kapijom koja vodi u dvorište CZKD-a, u kojem je očuvana jedina autentična kaldrma u Beogradu, ne stoji natpis, ali svako ko je prošao kroz tu kapiju zna šta bi jedino moglo da nad njom piše kad bi tu bilo napisano: ko u ovaj dom ulazi, nek za sobom ostavi i religiju i naciju, i državljanstvo, i mamu i tatu, imovinu i zvanje, sve ono što nije njegova ličnost, sve ono što nije plod njegove beskompromisne odluke, njegovog hrabrog izbora i dela na koje se usudio. A ako na to nije spreman, onda makar mora dobro da zna na šta nije spreman.

Dom je to, dakle, ličnostima, znanima i neznanima, koje u njemu nalaze utočište pred navalom svih tih fantazmi koje nazivamo nacijama, verama, očevima, zastavama, majkama, državama… jer čovek je samo ono što sam od sebe izgradi, čovek je plod svojih odluka i sopstvenog dela, čovek je plod smelosti svoje imaginacije, inače je Srbin, Hrvat, Albanac, Amerikanac, Nemac… pravoslavac, katolik, musliman… i tako u nedogled i u ništa, ništeće ništa.

Stoga se kao u svojoj kući, u svojoj rođenoj, ne rodnoj kući, u CZKD-u osećaju i domaći i strani – ta se razlika tu bestraga gubi kao puka iluzija – i visokoobrazovani i neuki. Pisaće se i piše se o slavnim ljudima koji su u CZKD-u govorili i činili, i bili deo CZKD-a, ali čitava jedna knjiga o CZKD-u postoji, u duhu doduše, potencijalna knjiga, o ljudima koji su tu našli utočište, a smatramo ih anonimnima. Mnogi su od njih redovno pratili programe i potom postavljali pitanja učesnicima, mnogi su od njih ćutali, slušajući druge kao svoj unutrašnji glas, u tišini. To su gubitnici u tranziciji, u procesu dehumanizovanja društva iz započetog projekta socijalizma u postvarenost kapitalizma. NJih smo na scenu izveli u jednoj od pet mojih cezekadeovskih predstava „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“.

Borka je bila ateistkinja. Kako to danas gordo i opasno zvuči! Pričala mi je i ovo: jednog kišnog dana, krajem devedesetih godina minulog veka, pred kapijom ugledavši tadašnjeg patrijarha Pavla, pozvala ga je da uđe i u odžakliji CZKD-a skuvala mu čaj. Ona nije ugostila patrijarha, poredstavnika Srpske pravoslavne crkve, nego jednog starog čoveka koji je kisnuo. Napokon je i s njim, posle toliko decenija, neko razgovarao kao čovek s čovekom.

Neposredna u svakoj prilici i sa svakim, potpuno lišena ikakvog oblika uštogljenosti, ceremonijalnosti, govorila je bez fraza, a svoje ogromno znanje predavala je kao proživljeno iskustvo, nikad knjiški. Oblik njenog govora, takođe i njenog pisanja, jedno je sa sadržajem, koji je uvek ukazivao na kontekst, koji je stvarao kontekste. Bio je to originalni, borketanski stakato, i bile su to disonance, koje su omogućile da se međusobno povežu, u kulturnim navikama, odaljene, otuđene pojave, ličnosti i pojmovi.

Bit Borkinih rečenica, često nedovršenih, često u nagoveštaju kojim stvar o kojoj se govori pred nama u trenu, neočekivano, iskrsne cela, a da nije definisana i time ubijena u pojam, bit Borkinih rečenica, hoću da kažem, jeste u sinkopama. U njima se čuva tajna moći njenog prodornog uviđanja i raskrinkavanja okoštalog smisla onoga što inače smatramo poznatim, zaključenim, rešenim, gotovim. Sve zaključeno nužno vodi Konačnom rešenju. Stoga je Borkin govor uvek ključao kao na izvorištu.

Kad govorim o strukturi Borkinog govora i pisma, tom naglom smenjivanju kratkih i dugih, vrlo kratkih i vrlo dugih, digresivnih rečenica, toj raskošnoj dodekafoniji glasova, koja smisao uviđa pri spajanju pojmova, a ne u prozivanju njihovih definicija, onda tu strukturu sebi jasno predočavam kao da gledam filmove Dušana Makavejeva.

Struktura montažnih rezova i jukstaponiranje sadržajno i idejno disparatnih sekvenci u filmovima Dušana Makavejeva potpuno odgovara načinu govora Borke Pavićević. I jedno i drugo su zadali sebi zadatak da ne izražavaju ono što su već naučili, a učili su naširoko i naduboko, nego da odatle samo krenu da bi sebe iznenadili neočekivanim novim uvidom, koji se u želji jedino sluti. To je eros. I to je ironija, ironija ne kao stilska figura, kako nas zatupljuju o njoj u školama, nego ironija kao metoda saznavanja. Ironija kao odmak od sebe kakav već jesi i juriš u dalje osvajanje sebe.

Jeste, sledeći trenutak postojaće samo ako si ga omogućio ovim.

Povezani tekstovi