Tačno je pet godina od kada je Klub „Zeleno zvono“ zatvoren.
Ako ćemo da brojimo, u onome što radim ima puno brojki. Tako je skoro 30 godina od osnivanja „Zvona“, 17 godina od početka delovanja „Novog optimizma“. Stotine saradnika, hiljade učesnika i izvođača, desetine hiljada posetilaca.
Nikada nisam stao, nastavljam po svom i moj brojčanik sada izbacuje nove cifre. Evo, sada smo napravili film o poslednjih hiljadu dana delovanja“Novog optimizma“, u dvadeset gradova širom Srbije.
Imao sam 28 godina kada je počeo rat, tada sam već bio postao mali privrednik i otvorio „Zeleno zvono“.
Bio je jul 1991. godine kada smo završili objekat u Prvomajskoj ulici, kasnije streljan i spaljen. Bilo je to vreme kada je pola naših prijatelja i potencijalnih gostiju bilo mobilisano u Erdut, u ratu u kojem „nismo učestvovali.“
Prvi slogan „Zelenog zvona“ bio je „Izlaz uvek postoji – ovo je naš pokušaj.“ Rekli sam tad gostima da preskoče specijalnu emisiju (i dnevnike) i dođu kod nas na „dobre volje misiju.“
Nismo mogli baš da spasemo ljude od rata, ali smo pokušali da se okupimo i budemo u nekoj mirotvornoj misiji. Možda je to bila iluzija ali od tog mog stava, antiratnog, antimilitarističkog, antinacionalističkog je posle proizašlo celo delovanje. Sve ostalo se kalemilo na to.
„Zeleno zvono“ je bio jedan spektakularan prostor, sagradili smo ga uz pomoć više poverilaca jer smo verovali da ipak neće biti rata i da ćemo brzo povratiti investiciju. Nije bilo tako.
U takvom jednom objektu na hiljadu kvadrata, svaki opozicioni, nevladin aktivista ili mirovnjak, bilo ko da je rekao nešto protiv rata i Miloševića, imao je tu svoje mesto i pun tretman.
To čak ni ti koji su tako dolazili nisu bili svesni, ali je zato bila svesna vlast. Rekao bih da mene moji „neprijatelji“ najbolje poznaju. Te stvari se „kod njih“ ne praštaju, poput primanja Panića 1992. godine kao jednog od glavnih protivkandidata Miloševiću.
Mi smo tada organizovali u „Zvonu“ prijem za njega i bilo je okupljeno hiljadu ljudi kao podrška njegovoj kandidaturi. Mi nismo ništa tražili od njega, za razliku od mnogih koji su ga vukli za rukav.
Sam Panić i njegov optimizam bili su preteča „Novog optimizma“, u smislu da je on bio neko ko je eventualno mogao da zaustavi rat i da uredi odnose.
Oko njega se stvorila euforija, neka vrsta bitlmanije. Mnogo ljudi je tad mislilo da je moguće da se zaustavi ludilo, hiperinflacija, rat, razaranje društva. Video sam da i obični ljudi veruju u promene, da ih žele, a to su tada i brojevi glasačkih listića potvrdili. Malo je nedostajalo da normalnost prevlada.
„Zvono“ je po ideji bio mejnstrim, iako su ga, po sadržajima koje je nudio, često opisivali andergraundom i alternativom. Mi smo se trudili da ljude izopštene iz društva tretiramo kao zvezde.
Cafe – pizzeria u Prvomajskoj ulici je imala teniski teren, a sam Pozorišni klub se nalazio u centru grada. Nismo bili, kao što je to neko primetio, tamo neki klub u podrumu, već smo telalili sa teniskih terena, ekskluzivne picerije, ali i sa prvog sprata pozorišta iz centra jednog grada.
„Zeleno zvono“ je bilo fokusirano na promociju kvalitetnih ideja, ljudi i kulturnih sadržaja i imalo je mnogo širi kontekst od osnovne baze koju su činili sam objekat u Prvomajskoj ulici otvoren 1991. godine, a vrlo brzo i Pozorišni klub u centru grada, koji je osnovan tri godine kasnije. „Zvono“ je bilo platforma za promociju svake zdrave ideje, kako u Zrenjaninu, tako u Vojvodini, Srbiji i regionu.
Kako je rasla cela priča, to što radimo postajalo je sve više od regionalnog značaja.
Shvatio sam da stvaramo drugačiji pristup i novu vrednost. Osetio sam da će mnogi značajni ljudi ostati zaboravljeni, a njihov rad nezabeležen, i zato sam radio takve vrste promocija.
Nisam imao nikakvih pretenzija i dokazivanja u odnosu na te ljude, posebno jer je reč o ostvarenim ličnostima. Ali oni su kod nas dobili novu šansu – osvetlili smo rad mnogih značajnih pojedinaca, odavali priznanja, skretali pažnju, pokazali prave primere kako to može da izgleda za razliku od ovoga sada što nas okružuje.
Pokazali smo da su postojali ljudi koji su drugačije razmišljali, drugačije živeli i imali šta da pokažu javnosti.
Bilo je mnogo toga, učesnici se mere hiljadama, ali sigurno je da imamo top 100 najznačajnijih pojedinaca iz celog regiona koji su bili pod našim reflektorima i jednostavno nismo dopustili da se to što rade bagateliše i banalizuje.
Dvehiljadite godine sam postao poslanik u parlamentu, koji je izabrao dr Zorana Đinđića za predsednika Vlade.
Što se tiče Zrenjanina, ta činjenica nije promenila odnos između mene i mog grada. I kao poslanik sam bio politički marginalizovan u okviru sopstvene sredine, čak i u okviru sopstvene poslaničke grupe. Bio sam ne povlašćen, već diskriminisan.
„Zeleno zvono“ je svojim postojanjem i dalje iritiralo mnoge. Ja sam i dan danas „problematičan“, jer sam neka vrsta hodajućeg ogledala, a ljudi ne vole da se vide onakvim kakvi jesu i da ih neko podseća na njihovo (ne)delovanje ili nedela.
U to vreme bio sam i član Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije. U to vreme mislio sam, pošto je bila pozitivna atmosfera u društvu, da na tom talasu treba mnoge stvari da se rade. Uključivao sam se u reforme organizacija nekih manifestacija, u rad pozorišta i festivala.
Probao sam da afirmišem zrenjaninsku pozorišnu salu kroz koncerte poznatih izvođača, organizujući nastupe Darka Rundeka, Lajka Feliksa, Vlade Divljana, Marte Šebešćan, Ramba Amadeusa, Masima Savića, Radeta Šerbedžije, Nena Belana, i mnogih drugih.
Tribinski i promotivni program je posebna vrednost koju smo negovali u „Zvonu“. Uz nezaobilaznog moderatora Željka Bodrožića, u „Zvonu“ su govorili mnogi, od Zagorke Golubović i Nebojše Popova, do Latinke Perović i advokata Srđe Popovića, od Cece iz „Peščanika“ do Vesne Pešić, od Lasla Vegela do Miloša Vasića. Prvi izlazak u javnost „Peščanika“ bio je u „Zelenom zvonu“, a i stoti je bio kod nas deset godina kasnije. Moram posebno istaći važnost uloga pokojnog Mirka Đorđevića potpredsednika Novog optimizma i naše Borkice i njenog CZKD-a koji su nam bili svojevrsni egzil u Beogradu.
Veliki prijatelj „Zvona“ Želimir Žilnik smišljao je kod nas neke od svojih kultnih filmova. Bili smo ozbiljni u nameri da se čuje glas intelektualaca.
Šta misle o društvu, o svojoj profesiji, kod nas su govorili i novinari, glumci, profesori, književnici, reditelji. Prostor kod nas su dobili i bivši radnici zrenjaninskih uništenih fabrika. Posebno smo se u jednom periodu posvetili saradnji sa studentima i učenicima srednjih škola, među kojima su gimnazijalci bili aktivni u tribinskom programu, a đaci Muzičke škole u nastupima.
Imenovanje drugog po veličini trga u Zrenjaninu po imenu dr Zorana Đinđića je, kad već pričamo o tome šta je bilo, moja ostavština. I nagrada „Tradicija avangarde“, posvećena književnicima Zrenjanina Vujici Rešin Tuciću i Vojislavu Despotovu, je inicijativa Novog optimizma i Gradske biblioteke – nema je više, iako je itekako bila značajna.
Vujica je znatno pre mene bio predmet nerazumevanja, osporavanja, a konačno i progona iz Zrenjanina. Pokušao sam puno toga, ali nije svaku ideju zrenjaninska sredina mogla da prihvati. Pokušao sam da u Zrenjaninu promovišem ideju Evropske prestonice kulture, a umesto toga smo dobili samo tablu na ulazu u grad sa natpisom „Kandidat za evropsku prestonicu kulture.“
Na kraju sam tu ideju „preneo“ u Novi Sad. Tadašnji gradski sekretar za kulturu Novog Sada i lični prijatelj Andrej Bursać je podržao inicijativu, koju su kasnije naprednjaci samo preuzeli. Ta naprednjačka vlast nikada to ne bi mogla da iznedri, oni praktično samo otimaju simbole, manifestacije, ideje.
Posle dolaska naprednjačke vlasti, mene je od isterivanja iz pozorišta i Zrenjanina, zapravo spasla bolest. Razboleo sam se od leukemije i do te mere je to prodrmalo javnost u celoj Srbiji da se svuda saznalo za moju bolest. I Zrenjanin je potpuno doživeo katarzu. Verujem da je vlast tada dobro odvagala da je „skupo“ da me tad teraju.
Po ozdravljenju, nastavio sam sa radom kluba. Gostovala je progonjena Brankica Stanković, organizovana je tribina povodom godišnjice smrti Zorana Đinđića, te je vlast je vrlo brzo odustala od ideje o kohabitaciji, koju ja doduše nikada nisam ni mislio da pravim sa njima.
Sačekali su da finansijski i fizički budem iscrpljen, posle bolesti, da bi završni napad bio napravljen. Pravili su posebne sesije i sastanke, u kojim su ljudi koji uopšte nisu bili zaduženi za pozorište tražili da se nađe neki „lex specialis“ da me iz pozorišnog prostora što pre izbace.
Poslednje nedelje u „Zvonu“ je bilo kao u Hajd parku. Različite egzotične grupacije tad su se pojavile prvi i poslednji put. Događaj za pamćenje je bila izložba meni bliskog Igora Nađalina, posvećena propalim zrenjaninskim preduzećima i onom što je moglo a nije se desilo. U toj izložbi, organizovanoj tri nedelje pre samog zatvaranja kluba, krije se simbolika propasti „Zelenog zvona“.
Te noći kada se „Zeleno zvono“ zatvorilo, 24.4.2016. godine, srušena je Savamala. Ja to sada vidim u punom značenju: to što se u Zrenjaninu dogodilo sa sa „Zvonom“, u Beogradu se dogodilo sa Savamalom.
Tih dana sam bio na svakom protestu protiv rušenja u Savamali, kao i na svakom protestu „Podrži RTV“ protiv besmislenih smena na ovoj televiziji. Na tim protestima, nosio sam zastavu „Zelenog zvona“. Bio sam prisutan na protestima u ta dva moja grada, jer sam znao koliko je to važno.
Samo ime „Zeleno zvono“ najavljuje nešto, zvoni, čuje se. Vesnik je promena, mladosti, zdravlja, promoviše novu ideju, ekološku svest. Iz dugogodišnjih aktivnosti „Zvona“ nastao je „Novi optimizam“ još 10. decembra 2004, kao neka vrsta inicijative da se to delovanje proširi. Zagovarao je u ono vreme ideju evropske prestonice kulture, ideju Banatskog univerziteta i još puno toga.
Nakon zatvaranja „Zelenog zvona“, nastavio sam svoje delovanje upravo kroz ovu organizaciju. Tokom godina smo iznedrili i mrežu Nove solidarnosti. Imam potrebu da delovanjem dokažem da su promene moguće, i da ovo što danas živimo nije najbolji od svih svetova.
Moj bermudski trougao je i dalje Zrenjanin-Novi Sad-Beograd. Posle toliko godina nisam više poslovno u Zrenjaninu. Odavno sam shvatio da moram da izmestim svoje delovanje odatle. Predugo sam ostao u njemu. Međutim, i dalje pokušavam da pokažem da Zrenjanin ne zaslužuje ovo što mu se danas servira, i povremeno se pojavim tamo kao duh sa nekom tribinom ili akcijom.
U Novom Sadu sam mnogo toga radio, od Exita do Sterijinog pozorja, od Cinema festivala do zajedničkih akcija sa Studentskim kulturnim centrom. Poslednjih godina, tamo sam deo ekipe koja organizuje proteste protiv ovog režima, a poslednjih šest meseci učestvujem i u akcijama protiv gradnje takozvanog „Novog Sada na vodi“ u neformalnoj inicijativi „Vidi, gari, ne može!“.
Adresa „Novog optimizma“ je danas, međutim, i u Beogradu. Sada u Resavskoj ulici, u prostorijama mojih prijatelja iz NUNS-a. Jedna od uporišnih tačaka, naročito od zatvaranja „Zelenog zvona“, je bio i list „Danas“.
To je bila moja druga kuća, moj oslonac, podrška. Dušan Mitrović, direktor i jedan od osnivača „Danasa“ je bio nosilac svega toga, prepoznao je u meni nekoga koga treba podržati. Bio je i optimističan, jer da nije tako ne bi 1997. godine, u najteže vreme ne samo za novinarstvo već za celo društvo, osnovao opozicioni list.
Kada je umro, shvatio sam da očuvanje njegove poruke nije stvar esnafa ni prijatelja, već to može da uradi naša organizacija kroz Povelju Dušan Mitrović, koju će početi da dodeljuje „Novi optimizam“.
Potrudiću se da kroz tu nagradu očuvam sećanje na njega i da uključim ljude koji su sa njim sarađivali, ali nisu imali način da mu se zahvale.
U dvadeset pet godina je u „Zelenom zvonu“ idejom, požrtvovanjem i voljom – mene i saradnika – urađeno mnogo. Video sam da sam u situaciji da radim stvari koje drugi ne rade – neko zato što ne vidi, neko zato što neće, neko zato što mu sujeta ne dopušta, neko zato što ima potpuno druge interese i životne percepcije. S
hvatio sam na vreme da je moja društvena uloga u tome da služim ideji da značajne stvari i pojedinci postanu vidljiviji. Izuzetno bogatstvo je sama činjenica da sam sa mnogo značajnih ljudi komunicirao, radio, i stvarao. Sa većinom njih sam i danas ostao i dan danas u naročito dobrim odnosima. Zbog svega toga osećam se kao bogat čovek.
Jako je važno, da su kroz rad u „Zvonu“ i u saradnji sa „Zvonom“, a kasnije i „Novim optimizmom“, tokom decenija stasavali mnogi. Toliko je prijatelja i toliko nezaboravnih relacija da je teško sve pobrojati. Za to je potrebna jedna dobra knjiga, koju ću, nadam se, jednom napisati.
O sagovorniku
Branislav Grubački Guta rođen je u Zrenjaninu 1963. godine. Klub „Zeleno zvono“ osniva 1991. godine i od tada do 2016. godine okuplja umetnike i intelektualce sa prostora bivše Jugoslavije, organizuje programe i bavi se društvenim aktivizmom, što će nastaviti i kroz pokret „Novi optimizam“ punih 17 godina. Kroz mrežu „Nove solidarnosti“ promoviše pojam nove solidarnosti kao jednu od najznačajnijih društvenih relacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
