Car filozof

On se još pred samim sobom podsećao na svoje ideale, osvedočavajući se u njihovo mesto u svetu i pokušavajući da postulira modele ophođenja snagom svojih misli.

NJegova načela docnije će prihvatiti mnogi državnici – od Fridriha II Pruskog (Fridriha Velikog), preko Helmuta Šmita, do Bila Klintona, a reč je o delanju po načelima razuma, skromnosti, pravednosti i humanosti, samodisciplini i unutrašnjem spokojstvu.

Aurelijeve Meditacije idu u najčitanija dela antičke književnosti, iako uopšte nisu bile namenjene javnosti.

Autor ih je pisao na bojištima u sred ratova sa Germanima, dok je u imperiji epidemija kuge sasekla hiljade ljudi.

Pod takvim okolnostima car je u sećanje prizivao svoja životna načela i svoje ideale i pritom bivao svestan da ga je pozicija uvek primoravala da ne odstupi od svojih filozofskih rukovodnih načela. Sada je Gernot Krapinger iznova preveo taj mnogo čitani tekst i sa komentarima objavio pod naslovom Marko Aurelije: Samome sebi (Marc Aurel: Selbstbetrachtungen, Reclam Verlag, 2019).

Kako je najbolje reagovati kad jedan kolega verbalno napadne drugog?

Korak 1 – ostani miran i ispravi ono što ovaj tvrdi, korak 2 – kritikuj njegovo držanje, ali ne pred svim prisutnima, već u četiri oka, bez ironije ili poučno kao u školi, već direktno i čestito.

Ko bi pomislio da je ovde reč o savetima koji su stari 2000 godina, a koje je izrekao jedan rimski car?

Istine radi valja istaći da ovde Marko Aurelije ne govori o kolegama, već vojskovođama i političkim akterima u svom okruženju.

Ali o mnogo čemu što on piše, može se preneti i u današnje životne situacije.

Znači li to da kritiku ne treba da prihvatimo?

Ne, specifikuje Aurelije na drugom mestu.

Razmišljaj o kritici i ne uzdržavaj se da svoje mišljenje i promeniš. Ali ipak, ne budi nesiguran u onome što radiš i zastupaš!

Ti si se iz dobrih razloga odlučio da tako radiš, kao što si i učinio, dakle zastupaj to i ne daj suviše povoda da drugi o tebi razmišljaju.

Mnogo stoji u u Aurelijevim Meditacijama što nas neposredno oslovljava – o ophođenju sa ljudima oko nas, o obavezama, o tome ko smo mi zapravo u celokupnom univerzumu, o smrti.

Ipak Aurelije ne usmerava svoja razmatranja jednom određenom krugu čitalaca, on zapravo i ne piše za druge, već za samog sebe.

U vojničkom logoru na severnoj granici imperije, car je gotovo u vidu dnevnika ispisao svoje misli na pergamentu, vazda prizivajući svoje ideale i reflektujući situaciju, jer samo onaj ko internalizuje načela, taj ih može u konkretnoj situaciji prizvati.

To isto preporučuju i savremeni konsultanti u pitanjima pažljivosti.

Aurelijeve Meditacije pokazuju jednoznačno ono što aktuelni bestseleri prezentuju kao velika otkrića.

Oduvek su ljudi imali probleme.

Uvek su znali šta je strah, zavidljivost, ljubomora i slična neprijatna osećanja, i oduvek su podnosili krizne situacije i udarce sudbine.

Izvesne situacije moraju se prihvatiti onakve kakve jesu, ali se u duhovnom treningu može promeniti unutrašnje držanje i time naučiti da se sa time živi.

Ko je zapravo autor Meditacija i u kakvim se kriznim situacijama on nalazio?

Još kao dvanaestogodišnjak Aurelije je bio naklonjen filozofiji. Tada se nije moglo slutiti da će on jednog dana biti na tronu, kao moćni car Rimskog carstva.

Ali različiti smrtni slučajevi u porodičnoj lozi izneli su ga na površinu i stavili pred obavezu koju je morao da prihvati. I, 7. marta 161. posle Hrista prihvatio se trona.

Proveo je gotovo sve vreme svog regenstva u vojnim logorima, nastojeći da zaštiti ono što su njegovi prethodnici sagradili.

Bio je poslednji u seriji petorice careva: Nerva, Trajan, Hadijan, Antonijus Pije. Imperatori na tronu svi do jednoga koji nisu bili rođeni u purpuru i svili, već blagodareći smišljeno sračunatom principu adopcije.

Marko Aurelije živeo je 59 godina (od 121. do 180), vladao je jednu trećinu tog vremena, 19 godina.

Rođen je u Rimu, a umro je (verovatno) u Beču, ondašnjem Vindobonu, na severnom frontu braneći svoju imperiju.

Meditacijesu napisane jezikom obrazovanih onog vremena, na grčkom. Struktura knjige u 12 poglavlja i njihov sled, kao i naslov knjige, ne izrastaju iz autentičnosti teksta.

Naslov Ta eis heautón znači Sebi samom namenjeno, tako da naslov Samom sebi kao autorefleksije o životu i svetu nehotice sugeriše izvestan narcistički prizvuk, čemu se težilo nije svesno.

On je često citirao Platonov utopijski postulat shodno kome države u kojima su kraljevi filozofi cvetaju.

Izvesno je da se on osećao obaveznim takvoj idealnoj slici vladara.

Pri čemu filozof nije moćni osnivač novog sistema ideja ili inicijator koji menja mišljenje, već pripadnik i veran učenik filozofske forme života koje je diktirala Stoa.

Aurelija su nazvali poslednjim stoičarem.

NJegove refleksije nemaju aforističku prosvetiteljsku oštrinu, ni originalnu ekscentričnost.

Pre je ovde reč o refleksijama natopljenim blagom melanholijom u vidu dnevnika.

Pri tome Aurelijev tekst ne podseća na Epikteta, Gracijana, Boecija, francuske moraliste ili Lihtenberga, Getea, Ničea… ali njegove refleksije i maksime, širinom svoje perspektive i duhovne dubine, i danas očaravaju, te su vazda kao jedno od najpopularnijih dela antičke književnosti.