Čendlerovska parodija pajtonovskog tipa

U Srbiji je tada postojao časopis koji se zvao „XZabava“, urednik mu beše Petar Luković. Počeo kao „Vreme zabave“ nekoliko godina ranije, bio je to jedini relevantni srpski magazin koji je u sebi sintetizovao filmsku kritiku, recenzije rok i pop albuma, savremene teme iz oblasti popularne kulture, te je klincima gladnim informacija iz sveta (Srbija je u to vreme bila izolovana sankcijama, nakon hiperinflacije, te masovnih uličnih protesta zbog krađe Miloševića na izborima), omladini navučenoj na produkte zapadne kulture i građanstvu sa viškom ukusa, služio kao svojevrsni orijentir kroz društvo preplavljeno kič sadržajima, turbo-folkom i rastućim siromaštvom.

Elem, te 1998. bio je raspisan konkurs za buduće saradnike, lepo sam napisao sastav na zadatu temu, pozvaše me potom u „Gospodar Jovanovu“, upoznah se sa ljudima. Zamalo, eto, i da objavim neki kritički tekst u tom časopisu. Bombardovanje je, ipak, zaustavilo rad te novine, i moj članak o pomenutom filmu nikad i nije objavljen.

Ovih dana se na društvenim mrežama revalorizuje značaj tog sjajnog američkog filma. Dvadeset godina kasnije, „Veliki Lebovski“ je kultni klasik, postoji kuglaški festival koji se održava od početka novog milenijuma, replike iz filma su već odavno ušle u svakodnevni govor. „Lebovski“ ima armiju tvrdokornih fanova i smatra se jednim od najboljih komedija u istoriji američke kinematografije. Zašto je to tako?

Djud (Dude), odnosno DŽef Lebovski (brat, batica, baki, ortak, šef) postao je sinonim za univerzalnog blejača. On nije tipični filmski heroj, ali je lik sa kojim bi mogli da se poistovete svi belosvetski luzeri, opušteni, neprilagođeni hipici, svi oni frikovi (u najboljem smislu te reči), neukalupljeni u prostor i vreme u kojem žive. Djud (DŽef Bridžis), od početne scene u supermarketu, pa do kraja, uključujući naraciju kauboja (Sam Eliot), živi svoj život oslobođen bilo kakvih želja i ambicija, opasno se, na taj način, približavajući filozofiji zena. U tome mu pomažu marihuana i kuglanje. Zapravo, kao jedinu životnu konstantnu on vidi kuglanje sa ortacima Volterom, bivšim vijetnamskim veteranom kratkih živaca (DŽon Gudman) i Danijem (šarmantno odsutni Stiv Bušemi), sve dok mu nihilisti ne upadnu u stan i odnesu mu tepih, zamenivši ga za bogatog Lebovskog, čija žena (bivša porno-glumica Bani) duguje novac živopisnoj skupini likova, predvođenih pornografom (Ben Gazara). Djud, dakle, kulira u Los Anđelesu, gde biva žrtva zamenjenog identiteta sa milijarderom istog imena i prezimena. Film dobija detektivski zaplet u izrazito apsurdističkom, slojevitom delu, čija naracija podseća na detektivski palp, koji potom meandrira u čendlerovsku parodiju pajtonovskog tipa, stripovsko ispripovedan. Mod (DŽulijan Mur) je umetnica i feministkinja, ćerka glavonje Lebovskog, koja otkriva očevu muljažu sa svojim sopstvenim Fondom („The Achievers“) i, sticajem okolnosti, bira Djuda za biološkog oca svog deteta.

DŽizus/Hesus (DŽon Torturo) i kuglaši, nihilisti/otimači tepiha, Bani, sekretar, šerif, pornograf i ostali dodatno usložnjavaju radnju filma, u kojem se, kao što rekoh, sama radnja doživljava kao dodatak likovima, koji priču razgranavaju sve do prilično apsurdističkog završetka. Svaki od ovih rukavaca, koji su od „Velikog Lebovskog“ načinili kultni film, mogao bi da dobije svoj naknadni epilog, ali su svi ti mogući putevi filma zaustavljeni u istoj tački u kojoj i počinju, u kuglaškoj dvorani. Setimo se, 1991. je vreme Sadama Huseina i starijeg Buša. To što se u „gradu anđela“ dešava neka pronevera u koju, igrom slučaja, zaluta lokalni hipik, tip zaljubljen u „Kridense“, bivši radikal (Port Hjuron), roudi „Metalike“ i uživalac lakih droga, tek je jedna od takvih „otkačenih“ priča u ondašnjoj Americi (kao da je sada mnogo bolja!?) U zadnjoj sceni filma, dok vetar kotrlja rastinje i glas naratora odlazi u „fejd aut“, postajemo svesni da smo bili svedoci lude vožnje koja nas nije odvela nikuda, ali nas je silno zabavila. Majstorstvo Koena ogleda se, dakle, u disperziji, u detaljima, koji od svakog filmskog karaktera prave uglačani kamenčić, kasnije sjajno uklopljen u konačni celuloidni mozaik. Voleter krade film za sebe. Svaka njegova replika govori o razočaranom patrioti, koji Vijetnam smatra svojim sudbinskim usudom, i koji teži, ali ne uspeva da se uklopi u Ameriku devedesetih. Dani je nevidljivi i neprimetni tip, koji gotovo i da nije svestan života osim kuglaške staze, ali svojom odsutnošću kreira balans između opuštenog Djuda i agresivnog Voltera; Mod je feministkinja koja savršeno oslikava izveštačeni i lažni svet moderne umetnosti, a opet, svesna iščašenosti sopstvenog okruženja, u dijametralno suprotnom svetu traži muškarca, iz sasvim drugačijeg miljea, za oca svog naslednika/naslednice…

Svakim novim gledanjem, ovaj film još više prirasta za srce. Čuđenje što naslednika nema (možda „Inherent Vice“?) ogleda se u hiper produkciji prizemnih filmića za jednokratnu upotrebu, ali i odsustvu autentičnih filmskih stvaralaca. Ipak, ni sami Koeni posle ovog filma nisu napravili nijednu genijalnu komediju. Iako su bili inspirisani likovima iz svog okruženja, kako tvrde, nesumnjivo je da je na njih uticao i neki filmadžija… Neko će reći Altman, neko će dodati eho i mirise sjajnog filma Martina Skorsezea „After Hours“, neko će prizvati duh Čendlerovih krimića, neko će reći da su Koeni briljantni nastavljači tradicije Kapre i drugih američkih sineasta, koji su žanr komedije novim čitanjem uzdigli do neslućenih visina… Bilo kako bilo „Veliki Lebovski“ je kultni film zbog toga što su sve te kockice tako nehajno, naizgled, a briljantno ukomponovane u završni proizvod, da ponovna gledanja isključuju dosadu, naprotiv, uvek se može otkriti još poneki potkontekst čitave priče.

Dejvid Hadlstoun (matori Lebovski), Filip Simor Hofman (njegov sekretar Brant), Ben Gazara i DŽon Polito (detektiv) više nisu među živima. Ostali glumci, koji su igrali u ovom filmu, kao i njegovi reditelji, stvorili su živi klasik, film o kojem se govori i posle 20 godina, koji se nanovo iščitava i tumači. Hvala im u ime bombardovanih ljubitelja „Kridensa“, u ime dudeista, onih, ovom svetu, tako neophodnih frikova, i svih ovih filmofila koji u „pokretnim slikama“ traže, osim zabave, i dublje značenje.

The Dude abides!