Sanja Domazet Konstantin
Vaginov
Sabrana dela
Paideia, 2006.
preveli s ruskog
Duško Paunković i
Zorislav Paunković

Vaginov je veliko otkriće iz nepresušnog izvora ruske literature. Podjednako je značajan kao pesnik i kao prozni pisac. Autor je više knjiga pesama, kao i četiri romana: Jarčeva pesma, Poslovi i dani Andreja Svistonova, Bambočada i Harpagonijana. Vaginov je veliki kako po pitanju stila, tako i po korpusu ideja kojima se u svom opusu bavi. On sažima problematiku ruske književnosti i preispituje je u specifičnim okolnostima – posle revolucije. Rusku revoluciju, na nivou civilizacijskog prevrata, ovaj pisac doživljava kao strepnju i mogući napad na najviše kulturne vrednosti. Vaginov uspešno spaja tradicionalno i moderno na način možda i jedinstven u ruskoj, ali i u svetskoj literaturi.
Njegov opus predstavlja opis sudbine jedne kulture u prelaznom periodu i njegova je najjača inspiracija upravo je u toj pukotini koja nije prestajala da se širi, a zvala se kratko – ruska revolucija. Konstantin Vaginov (1899-1934.) smatra se poslednjim velikim piscem peterburškog perioda ruske književne istorije, poslednje veliko poglavlje „peterburškog teksta“. Čini se da na savremene ruske pisce Vaginov danas veoma utiče. U poeziji, Vaginov većinu pesama peva u jambu, neke od njih su poliritmične, a neke i aritmične. Vaginov opisuje unutarnja stanja, „sela koja su u paklu predivna“ i duše koje „nemaju dob“. Baš kao ni duše o kojima je pisao, tako ni njegovo delo ne zastareva. Naprotiv, čini se da je Vaginovljev čas nastupio i u svetu i kod nas upravo sada.
F. Dž. Lečner, Dž. Boli
Kultura sveta
Clio, 2006.
preveo Goran Erdei
Ovo delo istražuje razvoj, sadržaj kao i uticaj kulture sveta, prateći razvoj kulture sveta od sredine XIX veka do današnjih dana. Autori poseban akcenat stavljaju na teorije svetskog poretka i procesa globalizacije. Takođe, Lečner i Boli bave se i proučavanjem udara kontrakulture i njen potencijalno transformacijski uticaj na celokupnu kulturu sveta, a posebno poglavlje posvećuju širenju kulture sveta, kao i sukobljavanjima i njenoj institucionalizaciji , baš kao i ekspanziji. Posebno je intrigantno poglavlje – „sukobljavanje kulture sveta – islamizam i sudar civilizacija“, gde autori iznose više nego zanimljivu tvrdnju da je kultura sveta, zbog složenosti, raznolikosti i institucionalizovanog pritiska, imuna na pravu kataklizmu. Autori tvrde da „protivljenje na koja nailaze islamisti, naročito ono koje ispoljavaju drugi muslimani, gradi mostove i duž granica i uključuje islam u kulturu sveta. „Sopstvenim kreativnim nastojanjima , konstruktivnim učešćem umesto destruktivnog džihada, mnoga njihova braća doprineće jačanju kulture sveta“, tvrde Lečner i Boli. No, ovo je tek jedna od teza ovog dela, koje nas poziva, inspiriše i navodi na novo promišljanje kulture sveta, čiji smo i sami integralni deo.
Kako otkriti
zlo u sebi
i drugima
Plato, 2006.
I. Štajnberger,
B. Čolak,
N. Milojković
Ovo delo odgovara na brojna pitanja da li je ljudska agresija urođena ili stečena, da li su ljudi u primitivnim zajednicama posedovali istu dozu agresivnosti koju poseduje čovek danas, da li bi se ljudi manje ubijali kada bi posedovali kandže ili rogove, da li je čovek čoveku vuk, kao i da li postoji altruizam, kome pomažemo i zašto mrzimo one koji nam pomažu, kao i ko su najveći zločinci svih vremena, kao i kako je moguće da trideset devet ljudi posmatraju jedan zločin i da niko od njih ne pritekne u pomoć. No, ovo je tek deo onoga što će čitalac pronaći u ovoj knjizi. Osnovno pitanje kojim se autori bave je – da li je čovek u osnovi dobar ili zao i ovo je dilema koju je još Frojd postavljao, ali i pitanje staro koliko i ljudski rod. Deo knjige posvećen je i izjavama različitih ličnosti na temu zla. Tako će čitalac ovde pronaći šta o zlu kažu Radovan Bigović, Mikloš Biro, Veljko Đurić, Vuk Bojović, Olja Ivanjicki i mnogi drugi. Knjigu je ilustrovao Dobrosav Bob Živković, a na kraju dela, korišćenjem psihološkog testa, čitalac može da utvrdi stepen sopstvene agresivnosti prema drugima, ali i prema sebi samom.
Reg Dž.
Holingdejl
Niče
Dereta, 2005.
preveo
Rastko Jovanović