Dezertiranje kao direktna akcija

Nakon pažljivo ispisanog prvog romana Stvari, ova parodična epska pripovest bila je sve samo ne očekivani korak pisca koji obećava.

“Nagomilao sam igre reči da bih se zabavio“, rekao je Perek u jedinom intervjuu po izlasku knjige, primetivši usput kako je ovakva proza najbliža njegovom načinu pisanja, a istovremeno najudaljenija od onoga što smatra dobrom književnošću.

Perek to izgovara u trenutku kad se njegova poetika nalazi pred preokretom.

Naime, posle Mopeda, on se nikad neće vratiti neorealističkom receptu primenjenom u Stvarima: pisanje će mu se sve radikalnije usmeriti na formu, i on će do kraja ostati eksperimentalni pisac u doslovnom smislu.

Već prve rečenice Mopeda najavljuju da se fokus preorijentisao na usmeni izraz: “Zvao se Karamanlis, ili tako nekako: Karavo? Karavaš? Karakuve? Počinjalo je, u svakom slučaju, na Kara-. Bilo je to, zacelo, nimalo banalno ime, ime koje je imalo smisla i koje se nije dalo tek tako zaboraviti”.

Povest o liku nezaboravnog imena koje niko ne ume da izgovori kako treba smeštena je, kao i Stvari, u 1960-te. Kontekst pripovesti je glavna tema prethodne decenije, francuska intervencija u Alžiru.

Pitanje njene opravdanosti ovde se artikuliše kao dilema da li dezertirati?

Pomenuti junak, vojnik Vozarskog puka u Vensenu, na najavu mobilizacije reaguje tako što moli podoficira Anrija Polaka da mu pomogne da izbegne slanje na magrepske gudure tako što će ga, uz njegov pun pristanak, osakatiti. Podoficir se obraća za pomoć svojoj bratiji sa Monparnasa, koja je glavni kolektivni junak pripovesti i njen narator.

Bratijica Anrija Polaka je minijaturni prikaz tadašnjeg francuskog društva i njegovih kolebanja. Direktan uzor za nju bila je književna grupa kojoj je Perek pripadao kao student, Ligne générale. Nazvan po Ejzenštejnovom filmu, bio je to marksistički kružok aktivan pri časopisu Partisans.

Konstatujući zamor književnosti otpora, LG je pozivala na suočavanje sa staljinizmom, tražeći način da se i formom prevaziđe socrealistička poetika.

Interesantno je da se LG u svojim proglasima zalagala za realizam, kritikujući pisce Novog romana (u prvom redu Alena Rob-Grijea) zbog formalizma. Kružok se nije zadugo održao na okupu: ne uspevši da objavi prvi broj najavljenog časopisa, ubrzo se raspao.

U knjizi Kakav mali moped, koja je i posvećena LG, “u sećanje na njihov najlepši podvig“, Perek se prema tom mladalačkom iskustvu odnosi sa ironijom.

U situaciji u kojoj im se potencijalni dezerter obratio za pomoć, grupa prijatelja iz Mopeda našla se u nebranom grožđu jer je pred nju stavljen nalog da se direktno angažuje. Moralni obziri vezani za stupanje u direktnu akciju predstavljaju izazovnu temu za mnoga dela iz međuratnog i posleratnog perioda koja su se suočavala ponajviše sa fašizmom: npr. roman Klopka Emanuela Bova, Estetika otpora Petera Vajsa ili film Lisjen Lakomb Luja Mala, po scenariju Patrika Modijana.

U središtu ove ozbiljne ideološke dileme uvek se nalazi individualac.

Time što pred izbor stavlja jednu politički osvešćenu grupu, Perek patetiku odluke stavlja u pozadinu, a u prvi plan iznosi komičnu logoreju njihovog sporazumevanja. Uza sve humorne efekte, kružok prijatelja Anrija Polaka prikazan je zapravo kao skupina kafanskih teoretičara čije rasprave ne rezultiraju nikakvom konkretnom akcijom. Perekova parodija time je dobila i notu satiričnosti.

I danas je Moped jedna od zanemarenijih Perekovih knjiga. Budući da ga savremenici nisu primetili, Moped se kasnije pre svega poimao u sklopu autorovih ranih radova.

Možda 1960-ih godina kritika nije uspela da svari upravo ono što je po nama u njoj najvrednije, a to je disonanca između moralno angažujuće teme (koja u to vreme nije još bila zarasla) i razuzdane forme kojom je ostvarena.

Ova disonanca postaće glavna odlika Perekovog dela: njegovo pisanje će se ubuduće s jedne strane bazirati na izrazito formalnim elementima, na primer, na izostavljanju pojedinih slova.

S druge strane, neposredna angažovanost ustupiće mesto signalima ugrađenim u samu potku teksta: svešće se na brojčane i slovne aluzije.

Takav mig se prvi put javlja u ovoj knjizi. Sam naslov na francuskom Quel petit vélo à guidon chromé au fond de la cour? sadrži jedanaest reči; u knjizi se jedanaestica upadljivo ponavlja. Komentarišući jedno kasnije izdanje Mopeda, Rišar Bolinger ističe da ovaj broj upućuje na 11. februar 1943, zvanični dan smrti Perekove majke u Aušvicu.

U kasnijim knjigama, angažovanost Perekovog teksta kriće se sve upadljivije u načinu njegovog nastanka. Možemo zaključiti da se zahtev grupe LG za antiformalističkim realizmom u kasnijem Perekovom stvaralaštvu pretvorio u formalizam koji svoju vezu sa stvarnim događajima prikazuje tek između redova.

Kružok Ulipo imao je nemerljiv uticaj na Pereka od kraja 1960-ih. Poznato je da su Ulipo iliti Radionicu potencijalne književnosti osnovali Rejmon Keno i matematičar Fransoa le Lione, nadovezujući se upravo na Kenoove Stilske vežbe.

Ta grupica prijatelja koja se sastajala da igra go i kombinuje matematičke eksperimente sa književnim, postala je grupa u pravom smislu reči tek kad joj je pristupio Perek, koji 1967. kao da sluti da će biti pozvan i objavljuje kratki roman Čovek koji spava, sastavljen od rečenica preuzetih iz knjiga drugih autora.

Godine 1969. objaviće knjigu Disparition, a niko od tadašnjih kritičara neće primetiti da je iz čitavog teksta sistematski ispušteno slovo E; a 1972. objavljuje monovokalizam – Les revenentes, koristeći od vokala samo E.

Iskustvo Ulipoa biće ostvareno velikim romanom Život uputstvo za upotrebu (1978). Tek ga je ova knjiga, trinaest godina posle Stvari, ponovo pomirila sa savremenim čitaocima.

I Stvari i Moped u Perekovom opusu štrče kao početni incidenti: Stvari kao tekst s primesama angažovanosti, Moped neobuzdanošću retoričke igrarije.

U ulipoovskom periodu, svaka igrarija je s vremenom postajala sve kontrolisanija. Sve do izlaska poslednje knjige, Umetnička zbirka (1979), prevashodna Perekova preokupacija bila je unapred zadata književna forma koja nije trpela nikakav proizvoljni eksperiment i koja je s godinama postajala strože podređena nekom ulipoovskom pravilu.

Čini se da baš zbog ove mešavine književnosti i enigmatike Perekove knjige u poslednjih desetak godina dobijaju sve više poklonika.

To je dovelo do interesovanja za njegove tekstove pisane i pre Stvari (Le Condottière i Sarajevski atentat, čiji je rukopis pronađen u Beogradu), među njima i za Kakav mali moped, koji je u Francuskoj doživeo više scenskih adaptacija. Konačno, kao finale kanonizacije, izabrana dela Žorža Pereka objavljena su 2017. u dva toma u čuvenoj biblioteci Pléiade.

Iz pogovora knjizi “Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta?” koja će se uskoro u prevodu autora teksta pojaviti u izdanju podgoričke kuće ARTO.