Dobri ljudi u vremenu zla 1Foto: Medija centar

NJen buran život, ne samo u BiH gde je iznedrena, nego i u Evropi, USA i na Arapskom poluostrvu obavezivao me je da ga pratim, beležim i konačno, kada sam sela da napišem ovaj predgovor, shvatila sam da imam materijal za novu knjigu o knjizi.

Jedina racionalna odluka bila je da ilustracije svedem na odabir po jednog od desetina ili stotina primera.

Reakcije onih koji su znali da od januara 1993. prikupljam u BiH svedočenja za knjigu Dobri ljudi u vremenu zla bile su raznovrsne.

U Beogradu mi je koleginica, psihijatar rekla: Zašto ne pišete knjigu o zlim ljudima, oni su interesantni, a dobri ljudi su dosadni i nezanimljivi?

U Banjaluci mi je novinar rekao: LJubomoran sam što se sam nisam setio…

U Bosanskom Šamcu načelnik opštine, inače moj kolega, doktor medicine, crven u licu urlao je i lupao pesnicom u sto: Zašto ne pišete knjigu o zlim ljudima?! Nema dobrih ljudi! Dobar Musliman je samo mrtav Musliman, dobar Hrvat je samo mrtav Hrvat!

U Modriči mi je policajac s telegramom u kojem mu je naređeno da me uhapsi i spreči da prikupljam svedočenja rekao: Idite doktorka i radite svoj posao.

Svakakvih budala ima među nama.

U Sarajevu je moja tetka Olga 1997. bila začuđena odlukom da intervjuišem građane Vareša: Ali, u Varešu više nema Hrvata!

Dok sam je pisala mislila sam da će stanovnicima BiH biti dosadna, jer oni tačno znaju šta im se događalo u ratu, ali nisam bila u pravu. Kroz stotine promocija i medijskih predstavljanja postala je simbol pomirenja i bila prihvaćena kao antidot zlu kroz koje su prošli.

U avgustu 1999. bila sam u Goraždu, koje je bilo izloženo teškim ratnim razaranjima sa mnogo žrtava bošnjačke nacionalnosti i u toku Drugog svetskog rata, kao i u poslednjem ratu. Prišao mi je čovek tridesetih godina i rekao: Gospođo Broz, ja sam u toku rata bio borac i s puškom sam branio svoj grad od agresije, ali moram da vam kažem da po Goraždu samo jedan primjerak Vaše knjige već šest mjeseci ide od ruke do ruke i da ju je većina stanovnika pročitala. Ono što se meni nameće kao neodoljiv utisak je, da ljudi u ovom gradu, poslije čitanja Vaše knjige, na drugi način razmišljaju i govore o pripadnicima druga dva naroda. Prestali su da generalizuju krivicu i spremni su da prihvate povratak onih koji nisu činili zločine. Daleko su manje ostrašćeni i daleko su spremniji da se susretnu i razgovaraju s tim drugim i trećim, nego prije šest mjeseci.

Knjiga objavljena u januaru 1999. izazvala je mnogo reakcija, kao jedan od prvih pisanih dokumenata sa prostora bivše Jugoslavije, koji svedoči o pozitivnim primerima ljudskosti u neljudskim vremenima.

Priznajem da mi je, dok sam radila na objavljivanju knjige, osnovni cilj bio da ostavim budućim generacijama dokumentarni trag o tome da uvek postoji mogućnost izbora hoćemo li ostati ljudi ili postati neljudi u neljudskim vremenima.

Danas je jasno da je eho njene javne prezentacije vredan pažnje, s obzirom da ilustruje značaj i uticaj pozitivnog primera kao novog metoda u procesu pomirenja, a istovremeno vrlo često menja samoživu svest pojedinaca i time ga čini plemenitijim, građanski hrabrim i odgovornim.

Krajem 1998. ispisivala sam svedočenje jednog sagovornika, u svojoj kući u Beogradu, o tragediji koja se dogodila 25. maja 1995. u Tuzli, kada je samo jedna granata ubila sedamdeset jedno mlado ljudsko biće na glavnom trgu u gradu, a ranila sto dvadeset četvoro. Posetila me je pedesetogodišnja poznanica, diplomirani ekonomista, koju je interesovalo šta radim.

Ispričala sam joj sadržaj svedočenja, a ona me je pitala: A, odakle je pala ta granata? Odgovorila sam da je granata pala sa Ozrena, planine na kojoj su bili položaji Vojske Republike Srpske. Iskreno iznenađena rekla je: Jao, zar su Srbi to radili?

Bez reči sam joj pružila monografiju Ubistvo svitanja1, koja je u Tuzli objavljena o toj tragediji. Na njenom kraju posle fotografija i kratkih biografija mladih ljudi koji su izgubili život, nalaze se i fotografije samog mesta masakra, koje su, naravno, stravične i potresne.

Listala je knjigu dok nije došla do fotografija mesta masakra. Kada je ugledala prve dve, zaklopila je korice, vratila mi knjigu i okrećući demonstrativno glavu od nje, rekla: Ja ovo ne mogu ni da gledam.

– Misliš li da zaista imaš moralno pravo da okrećeš glavu od fotografija mesta na kojem su majke, a i ti si majka, skupljale delove svoje dece, da bi ih mogle sahraniti? – pitala sam je užasnuta njenim bežanjem od istine.

Verovatno je prvo pitanje koje sebi moraju postaviti oni koji prihvate istinu: Šta sam ja učinio da do toga ne dođe? i sledeće: Koliko sam, svojim glasanjem za one koji su te zločine učinili u ime moje etničke grupe, doprineo tome? Oba su preteška da bi se lako suočili s njima.

U julu 1999. održana je promocija knjige u Berlinu. Organizatori su bili prijatno iznenađeni činjenicom da su se prvi put od završetka rata pripadnici tri najveće etničke grupe iz BiH sakupili u istoj sali i s interesovanjem učestvovali u diskusiji.

U decembru 1999. u Londonu, pet minuta pre početka predavanja koje sam držala, prišao mi je ekstremno mršav, sredovečan čovek ogromnih očiju iz kojih su se kotrljale suze dok me je nemo držao za ruke. Kada je smogao snage da progovori, rekao je: Preživio sam Omarsku, Keraterm i Manjaču, ubili su mi ženu i kćerku, ali vi ste u pravu, svuda ima dobrih ljudi.

Hvala vam što ste napisali knjigu o dobrim ljudima i što ste došli čak u London da govorite o tome da je zajednički život moguć. I ja želim da se vratim kući. Da nema dobrih ljudi moja bi želja bila samo iluzija.

Ovo potresno svedočenje iznela sam i komentarisala na međunarodnoj konferenciji Istina, odgovornost i pomirenje održanoj u Sarajevu, u februaru 2000., nakon koje mi se iste večeri telefonom javio potpredsednik Udruženja logoraša u BiH, najbrojnije asocijacije koja je imala 200.000 članova.

Po profesiji pravnik, do rata sudija, tražio je sastanak sa mnom da bi mi rekao da sam potpuno u pravu; da i logoraši Bosne i Hercegovine imaju potrebu i žele da govore o istini, odgovornosti i pomirenju, ali nemaju kome, s obzirom da nacionalističke strukture koje su na vlasti, nažalost, još uvek na tim prostorima, nemaju interes da ih čuju – ili preciznije – ne žele da čuju, jer im istina ne odgovara. U jednom trenutku je rekao: Ja sam preživio sedam hrvatskih logora.

Žao mi je što se nismo poznavali prije dvije nedjelje, kada mi je u stanu u Sarajevu, gdje sada živim sa porodicom, gost na večeri bio komandant jednog od tih sedam logora, jer je taj čovjek bio i ostao čovjek i kao komandant logora. Postali smo prijatelji i posjećujemo se.

U februaru 2000. sam na graničnom prelazu između BiH i Crne Gore doživela da me je policajac na crnogorskoj strani, koji je pregledao dokumenta pitao: – Da li ste Vi napisali knjigu „Dobri ljudi u vremenu zla“? Iznenađena, odgovorila sam potvrdno, a on mi je pružio ruku i rekao: Ja Vam čestitam i hvala Vam što ste napisali jednu časnu i poštenu knjigu. Uzdahnuo je i sa setom nastavio: Ja sam mnogo vremena proveo na ratištu u Hercegovini.

Nastavila sam putovanje razmišljajući o tome kako se ljudi identifikuju sa zlim ili sa dobrim. Taj čovek se očigledno identifikovao sa primerima dobrote iz knjige, jer je sam bio gurnut (verovatno prisilno mobilisan) u to zlo, bez svoje volje.

Činjenica je da je bilo mnogo takvih, i da svi oni i danas nose hipoteku kolektivne odgovornosti za ono što su učinili neki njihovi sunarodnici, jer mnogi zločinci još uvek nisu privedeni licu pravde i kažnjeni. Svaki dokaz o tome da je bilo i časnih ljudi u tim strašnim vremenima za njih je tračak nade da će jednog dana moći mirno da spavaju.

U martu 2000. održala sam predavanje za sto pedeset maturanata srednjih škola u Bijeljini, uglavnom nacionalno ostrašćenih, koji su iskazivali stavove usvojene od onih koji su ih učili, dakle roditelja i profesora, kroz dvočasovni dijalog koji smo vodili. Razgovor je rezultirao njihovom molbom da im oprostim za jednoumlje s kojim su došli i željom da pročitaju knjigu Dobri ljudi u vremenu zla. Čak su svi na kraju tražili od mene i posvetu na knjizi, koju su u početku veoma napadali.

NJihovi retki, ali divni, nacionalno neostrašćeni profesori, rekli su mi kasnije da su ti mladi ljudi postali mnogo tolerantniji nego pre čitanja knjige.

Vojnici su često bili prisilno mobilisani, pa se događalo da odbiju učestvovati u opsadama svojih gradova, uz obrazloženje da ne žele ubijati svoje sugrađane. Borac Armije BiH koji je branio Sarajevo tokom trogodišnje opsade grada od Vojske Republike Srpske, opisao je protivljenje borbi mnogih vojnika: Prvih godina rata proveo sam mjesece braneći Sarajevo u rovu koji je bio samo pedeset metara udaljen od rovova srpske vojske. Između nas se nalazila neminirana ravna livada. Ako bi neko podigao glavu iznad rova s druge strane bi mogao biti ubijen. Nakon nekoliko noći osluškivanja i posmatranja neprijateljskih rovova, jednog jutra začuli smo glas s druge strane i zanijemili: Hej, momci, hajmo odigrati partiju fudbala na livadi! Mi smo mislili da je to neki trik, ali oni su nastavili: „Ne želimo pucati na vas. Ovo je besmislen rat i mi smo odlučili da ne učestvujemo u njemu. Ako se plašite, recite samo da nećete pucati i mi ćemo prvi izaći iz rova.“

A onda su to i učinili. Igrali smo fudbal s njima svaki dan. Da nas je neko vidio u to vrijeme vjerovatno bi rekao da smo ludi. Ali, gledajući unatrag na to vrijeme, sa današnje tačke gledišta, čini mi se da smo bili normalniji nego većina ljudi. Nakon dvije sedmice igranja fudbala umjesto ratovanja, neprijateljski vojnici su nas obavijestili da treba da idu kući na dvije nedjelje odmora i da će ih zamijeniti nova grupa vojnika iz drugog dijela Bosne. Upozorili su nas da budemo oprezni:“Nova grupa možda ne voli fudbal više od borbe. Čuvajte se, jer ako ne budete, s kim ćemo igrati fudbal kada se vratimo za dvije nedjelje?“ – rekli su.

Nakon njihovog odlaska, upravo kako su i predvidjeli, naredne dvije sedmice nismo mogli ni proviriti iz rovova, jer su nas novi vojnici neprestano držali pod paljbom. Tokom rata često sam bio ranjavan, ali nikada neću zaboraviti grupu neprijateljskih vojnika s kojima smo igrali fudbal po dvije sedmice skoro cijelu jednu godinu.

Mnogo sam svedočenja o bezgraničnoj ljudskoj dobroti čula nakon objavljivanja knjige od onih koji su primerima iz knjige bili motivisani da otvore dušu i na taj način odaju priznanje onima koji su zaslužili da ih izvedu iz anonimnosti.

Direktor jedne fabrike svedočio je o svom iskustvu u malom gradu u centralnoj Bosni. Naoružani vojnici, pripadnici paravojne jedinice pokupili su ljude moje nacionalnosti, uključujući moju porodicu i mene, iz stanova i kuća, i odveli nas u zgradu osnovne škole koju su pretvorili u logor.

Nakon nekoliko dana izveli su četrdeset logoraša, među kojima moju ženu, naša dva petogodišnja dječaka – blizanca i mene i postrojili nas u red ispred zgrade. Gledali smo ih kako puškama guraju civila u kojem sam, kad se približio, prepoznao svog najboljeg prijatelja i kuma. Naredili su mu da izabere dvanaestoro nas i odluči na koji ćemo način biti ubijeni. Bio sam užasnut – pa on nas je sve poznavao! Bez sekunde razmišljanja, on se okrenuo naoružanim ubicama i rekao: „Trebalo bi da se stidite! Sram vas bilo! Ovi su ljudi nevini! Pustite ih odmah kućama!“ Onda se okrenuo nama, gledajući nas, jednog po jednog, pravo u oči i rekao: „Žao mi je. Ovo je sve što mogu učiniti za vas. Znam da jutro neću dočekati živ. Želim vam sve najbolje!“

Vojnici su ga odvukli negdje, a nas ponovo vratili u logor. Moj najbolji prijatelj je bio u pravu. Zločinci iz njegovog vlastitog naroda ubili su ga te noći. Mi smo imali sreće. Nakon nekoliko mjeseci spašeni smo razmjenom sa drugim zatvorenicima. I danas se pitam ko ima pravo da govori o kolektivnoj krivici bilo koje etničke grupe?

Prvi put u istoriji silovanje je proglašeno ratnim zločinom od Međunarodnog tribunala u Hagu za zločine u Jugoslaviji (ICTY). Žena iz severoistočne Bosne mi je ispričala: Vojnici su me dovukli u podrum i ostavili u zaključanoj prostoriji. Šest vojnika je ušlo tog dana, jedan po jedan. Svako od njih je zaključao vrata i silovao me.

Nisam se mogla odbraniti i vrištala sam iz sveg glasa. Sjedila sam u šoku preko puta vrata kada je sedmi vojnik ušao. Zaključao je vrata, prešao polovinu sobe i šapnuo nešto što nisam mogla čuti. Prišao mi je polako i šapnuo:“Vrišti, molim te. vrišti. Ja ne mogu učiniti ono što su oni, ali ako ti ne vrištiš kao ranije, ljudi napolju će me ubiti.“

Knjiga je izazvala mnogo reakcija i u svetu.

Palestinski psiholog Sami Adwan je, prilikom primanja Nagrade Alexander Langer u Italiji, nakon mog uvodnog izlaganja o knjizi, rekao: Nameravao sam svoje današnje izlaganje započeti na sasvim drugom mestu, ali me je svedočenje o dobrim ljudima iz BiH osvestilo da je osnovni motiv zbog kojeg sam posvetio život borbi za zajednički život Palestinaca i Jevreja, zapravo, u mom doživljaju iz mladosti. Opisao je da je kao mladić proveo tri dana u izraelskom vojnom zatvoru bez vode, po naredbi komandanta zatvora, koji je zabranio čuvarima da im daju vodu.

Četvrtog dana čuvar je ušao u ćeliju i nakon što je proverio da niko od pretpostavljenih ne gleda, izvadio iz unutrašnjeg džepa čuturicu i dao je bez reči zatvorenicima… Nekoliko dana kasnije komandir zatvora ga je tukao zbog njegovog odbijanja da potpiše dokument na jeziku koji nije razumeo. Nakon nekoliko šamara čuo je glas stražara: Stidite li se što tučete čoveka zato što ne može potpisati nešto što ne može pročitati? Da sam ja na njegovom mestu nikada ne bih potpisao.

Čovek koji je izgubio skoro celu familiju za vreme genocida u Ruandi, a sam preživeo zahvaljujući činjenici da se u to vreme nalazio na studijama u inostranstvu, na konferenciji o Saosećanju i socijalnom lečenju, u Bostonu, SAD, rekao je: Došao sam govoriti o stradanju stotina članova moje familije u genocidu u Ruandi, ali posle izlaganja o dobrim ljudima u vremenu zla u BiH, želim govoriti o majci jednog ubice.

Ta žena je četiri meseca, svakog jutra, nakon što bi sin izašao da ubija pripadnike drugog plemena, dovodila u svoju slamnatu kućicu čitavu porodicu moje tetke, hranila ih je, pojila, skrivala, znajući da ih niko, kao pripadnike drugog plemena, neće tražiti kod nje. Svake večeri, pre povratka sina iz krvavog pira, skrivala je tu porodicu u žbunje obližnje prašume da prenoće.

Ta porodica je jedina od moje mnogobrojne familije preživela genocid, zahvaljujući majci koja je našla način da pokaže svoje neslaganje s morbidnim idejama svog sina.

Sudije i tužioci Tribunala u Hagu (ICTY), prisutni na mom predavanju o dobrim ljudima u vremenu zla 2003., bili su iznenađeni činjenicom da je u Bosni i Hercegovini za vreme rata mnogo ljudi svih etno-nacionalnih grupa imalo građansku hrabrost da se bez oružja suprotstavi zločinu nad nedužnima.

Morala sam ih podsetiti da se u njihovom ogromnom arhivu nalazi mnogo svedočenja preživelih žrtava, koja se završavaju objašnjenjem da su spašeni zahvaljujući pojedincima iz iste etno-nacionalne grupe kojoj su pripadali i zločinci. Sudija iz Ruande dugo me je grlila i plakala pre nego što je rekla: Hvala vam što ste došli da nam govorite o dobrim ljudima u vremenu zla u BiH. Ja sam preživela genocid u Ruandi zahvaljujući činjenici da nisam u to vreme bila u zemlji, ali svi moji najbliži su ubijeni.

Radim već pet godina u Tribunalu za Jugoslaviju i tek danas znam da moj rad ima smisla.

Pre objavljivanja ove knjige nisam se pojavljivala u medijima. Jedina čestita dnevna novina u Srbiji „Danas“ objavila je prvi intervju sa mnom i, od početka februara 1999. feljton iz knjige, koji je, nakon nepuna dva meseca, tadašnji ministar informisanja zabranio prvih dana svog cenzorskog mandata.

U Beogradu je u martu 2001. Radio B2 92 prvi započeo emitovanje serije emisija pod naslovom Katarza, koja je predstavljala slušaocima pozitivne primere međuetničke pomoći u toku rata u BiH. Bila je to dugo jedina emisija takvog sadržaja u Srbiji.

Televizija B92 emitovala je 2003. dokumentarnu seriju pod naslovom Dobri ljudi u vremenu zla, deset tridesetminutnih dokumentarnih emisija po istoimenoj knjizi. Jedna od meni najdražih reakcija stigla mi je u koverti iz Smedereva u Hadžiće kod Sarajeva, na kojoj je pisalo samo moje ime i prezime i, Bosna i Hercegovina.

Za poslednjih dvadeset godina dala sam hiljade intervjua vezanih za temu knjige u domaćoj i stranoj štampi, od lokalnih medija do svetskih, koji uključuju i New York Times, Herald Tribune, Boston Globe, La Monde, Coriere della Sera, El Pais i Shinbune, koji je u to vreme imao šesnaest miliona čitalaca dnevno.

Zbog ove knjige predavala sam na preko pedeset američkih i pedeset evropskih univerziteta, za više od 20.000 studenata.

Zbog knjige sam dobila mnoga priznanja koja se mogu naći u mojoj biografiji i proglašena Pravednicom u parku pravednika u Milanu davne 2003.

U svetu postoje desetine instituta za mir, a većina ih se zapravo bavi ratom. Mnogi univerziteti imaju mirovne i ratne studije, ali se i oni po pravilu bave ratovima, a ne mirom. Sreća je što postoji nevladin sektor koji u ratovima razorenim državama preuzima ulogu savesti društva, a po profesoru psihologije Ivanu Šiberu ljudi iz nevladinih organizacija idu glavom kroz zidove, da bi posle političari prolazili kroz te rupe.

Knjiga je bila i inspiracija za osnivanje NVO Gariwo u Sarajevu, koja od 2001. radi na razvijanju programa edukacije o građanskoj hrabrosti.

Zahvaljujući knjizi održala sam predavanja za preko sto hiljada mladih i građana BiH i regije; uredila sam i objavila preko četrdeset knjiga o građanskoj hrabrosti, snimila četrdeset dokumentarnih filmova na ovu temu, kao i dugometražni dokumentarni film Sarajevo, simbol građanske hrabrosti; ustanovila sam Nagradu Duško Kondor za građansku hrabrost i njenu afirmaciju…

Dve pozorišne predstave u Italiji i dve u BiH napravljene su po ovoj knjizi.

Da nije bilo ljudi koji su imali građansku hrabrost, bilo bi besmisleno boriti se za zajedničku budućnost. Oni moraju postati i ostati svetionici koji će novim generacijama biti markeri ljudskosti.

Ako su oni imali hrabrosti da žrtvuju sopstveni život u ime nepristajanja na zločin imamo li mi moralno pravo da o njima ne govorimo, ne pišemo i ne sakupljamo dokumentarnu građu?