Rođena samu u Pazinu, u Istri, a odrasla u Splitu, i neraskidivo sam vezana za oba kraja.
Tata Marjo je bio vojno lice. Mamu Ameliju je upoznao u Puli, ali kako je bio stalno na brodu, mami je bilo lakše da se porodi „kod svojih“ u Istri. Ubrzo smo se preselili u Split.
***
Sećanja počinju od Zente, mali vojni kvart poviše teniskih terena, i kraj same obale mora. Mi deca smo vreme provodili vanka igrajući se na sve moguće načine: franje, vatalo, kukalo, indijance i kauboje, vozili smo karet na balinjere… baš kao u pesmi Tome Bebića.
***
Tu sam naučila voziti bicikl, tako što sam se pustila nizbrdo, i preživela. Naučila sam i plivati tako što su me bacili u more, i ja sam isplivala.
***
Šira porodica se često okupljala uz tombolu, ribu, vino i pesmu. I danas, kada se okupimo svi četvoro, nakon ručka volimo da zapevamo.
***
U našoj zgradi su živele porodice iz svih krajeva Jugoslavije. Kada bi stigao paket iz Kragujevca na prvi sprat, svi smo guštali u siru, kajmaku i pasulju, a kada se moj tata vratio iz Egipta sa broda Galeb, sve devojčice u zgradi su imale haljine od istog platna.
***
Moji su kupili prvi TV u zgradi, i redovno je komšiluk dolazio da zajedno gledamo program. Posebno smo voleli RAI. To je za nas bio prozor u svet. Mama je prevodila jer je ona kao Istranka govorila talijanski, a kad je bio Sanremo, festivalska atmosfera bi zarazila celu zgradu.
***
Mama Amelija nas je sve okupljala. NJen preduzetni duh je bio autentičan, a ljubav i briga za ljude sveprisutna. Nadam se da sam barem delić nasledila od nje.
***
Leti smo mama, sestra i ja provodile po mesec dana kod bake… None… i familije u Istri. Volela sam život na selu i sve što on podrazumeva – od čuvanja krava do branja voća i povrća.
***
Nonu Luciju smo svi obožavali. Bila je sitna, uvek u pokretu, najmanje u kući. Nije bila od onih koje se maze, nije umela, ali nas je uveseljavala donoseći jagode i bobice iz šume, pokazivala gde žive ježevi, a gde koke nose jaja. O Noni dovoljno govori i to da je u vreme Drugog svetskog rata vilama oterala Talijane, jer su hteli da joj uzmu hranu iz kuće.
***
Tokom leta boravili bismo desetak dana i kod svake od tri tetke. Bez auta i javnog prevoza, bila je avantura doći do njih. Poneli bismo nešto malo stvari i satima smo putovali od mesta do mesta… od Štihovića, preko Donji Kralji sve do Tupljaka… preko polja, potoka, uzbrdo i nizbrdo, radujući se susretu s familijom.
***
Tek kad sam odrasla, shvatila sam da je more nadomak ruke, ali je život na selu bio toliko fokusiran na svakodnevne obaveze da nikome more nije padalo na pamet. A ni Trst.
***
Osnovnu školu je obeležilo mnoštvo aktivnosti u koje sam bila uključena, od čega sam najviše volela pevanje u horu. I dan-danas pamtim borbeno/partizanski repertoar sa kojim smo tada nastupali.
***
U 6. razredu mi se pružila prilika da sa još petoro dece predstavljam Split i Jugoslaviju na međunarodnom susretu dece u Švajcarskoj. Moj prvi susret sa inostranstvom, daleko od roditelja, preuzimanje odgovornosti za sebe i da predstaviš svoju zemlju najbolje što možeš, susret sa decom različitih nacija, kultura, običaja… iskustvo je koje me je obogatilo i obeležilo za ceo život.
***
Ceo moj period odrastanja povezan je sa bazenom, plivačkim takmičenjima i putovanjima po celoj Jugoslaviji. Tata Marjo je bio aktivan plivački radnik, volonter, pa smo sestra i ja njemu pomagale u organizaciji plivačkih takmičenja u Splitu. To je nezaboravno iskustvo koje je i sestru i mene naučilo planiranju, organizaciji, sistematizaciji i efikasnosti u tesnim rokovima.
***
Kad nisam bila na bazenu, bila sam sa „ekipom iz kvarta“. Igrali smo se u dvorištu… graničare, zoge, grupa traži grupu, sedeli na klupi ili zidiću, šetali ili vozili bicikle i rošule oko Marjana. Sve vreme smo bili napolju, kući se išlo samo da se jede i spava, i to se znalo: kada počne uvodna špica dnevnika, svi smo trčali svojim kućama.
***
U vreme mog odrastanja politika ni na koji način nije bila deo moje svakodnevice. Jedino čega se kroz maglu sećam jeste invazija na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine, jer je moja sestra Lilja bila sa školom na ekskurziji u Pragu. Iako su roditelji bili u strahu, sve se brzo organizovalo i deca su odmah prebačena u Austriju i zbrinuta. Pamtim sestrinu priču kako su jeli odlične bečke šnicle i prvi put u životu – kompot od jagoda.
***
Klasičnu gimnaziju „Natko Nodilo“ sam upisala 1973. godine, zajedno sa ekipom iz osnovne škole i kvarta, s kojom se družim i danas, kad god dođem u Split. Te veze se nikad nisu prekinule.
***
Gimnazijski dani su bili jednako bezbrižni kao i u osnovnoj školi – učenje, druženje, tinejdžerske šale, simpatije, šaptanje iz prve klupe. Najviše se sećam obaveznog odlaska na Rivu – roditeljima bi rekli da imamo 6. čas, i onda bi se spustili do Rive, napravili dva-tri đira i registrovali da li nam je bila prisutna simpatija ili ne i da li nas je pogledala ili ne.
***
Vikendom smo išli na disko matine u Hotel Lav, čuvenim autobusom broj 60 za Omiš, koji je već oko 15.00 sati bio tako prepunjen da igla nije mogla da stane. Povratak je uvek bio dramatičan, hoćemo li se ukrcati, jer je trebalo biti u kući do 20.00 sati.
***
Tokom gimnazijskih dana sam pomagala trenerima plivanja u radu s decom. Sa 16 godina sam sama vodila grupe mališana na plivačka takmičenja širom Hrvatske. Da mi neko danas da taj zadatak, nisam sigurna da li bih bila u stanju da ga prihvatim. A tek kad pomislim da su mi roditelji dali poverenje, retroaktivno se smrznem od straha.
***
Bila sam neodlučna šta ću studirati, pa sam se na nagovor prijateljica opredelila za Pravni fakultet – gde cela ekipa, tu i ja. Tokom studija moja prijateljica Snješka i ja smo odlučile da zaradimo neki dinar i preko Studentskog servisa smo se prijavile za posao u Jugoplastici. Radile smo na pokretnoj traci svaki dan od šest do 14:00. Počinjale smo ujutro po mraku, i ceo dan smo na istom mestu radile jednostavne, ponavljajuće, dosadne radnje. Nakon tog iskustva, studiranje je izgledalo kao boravak u Holivudu.
***
Dolazak u Beograd 1981. godine je bio velika promena – ostavila sam celu familiju, sve prijateljice, i počela novi život sa Miljenkom Deretom. Nismo planirali veliko venčanje – registrovali smo se, svratili do prijatelja na tortu, organizovali ručak za kumove i najbližu familiju, i produžili na Fest – Miljenko da radi hronike Festa, ja da da gledam „Vatrene kočije“, koje su te godine dobile Oskara.
***
Posle smo napravili žurku za prijatelje. Po žurkama smo i bili poznati – često smo pravili okupljanja, maskenbale, druženja, novogodišnje proslave… provoda nije nedostajalo.
***
Miljenkovi prijatelji su postali moji prijatelji. Svima je bilo simpatično što sam Splićanka. Prvi posao sam dobila u Saveznom zavodu za statistiku, za koji sam ozbiljno učila statistiku i matematiku kako bih položila državni ispit.
***
Počela sam sticati i „samo moje“ prijatelje i prijateljice, a na poslu, iako pravnica, počela sam da uživam u brojkama i u onome šta mi one govore, tako da je statistika ostala sastavni deo mog posla do danas.
***
Porodica se proširila krajem osamdesetih. Relja i Sara su bili blagorodna deca, a i sada su kao odrasli. Aktivni, solidarni i podržavajući. Pritom, umeli su da se sami zabave, nisu pravili nikakve drame, sa njima sam mogla da odem bilo gde i da ne brinem da će napraviti bilo kakvu scenu.
***
Vreme Ante Markovića je bilo vreme prosperiteta. Tada sam za četiri moje tadašnje plate kupila auto, crveni jugo koral 45 junior, zvani Besni Orlando, sa četiri brzine i bez klime, koji nas je provozao kroz mnoge avanture.
***
Prva avantura je bila odlazak na more, čim sam položila vozački ispit. Već je bio nemoguće ići u Hrvatsku zbog ratnih zbivanja, pa smo nas četiri porodice, sa kanistrima punim benzina u gepeku, krenule u Bigovo.
***
Moju paniku od Ibarske magistrale je brzo eliminisao moj drug Alek Vučo, psihoanalitičar, koji je smislio strategiju – moja kola su uvek u sredini, on ide napred sa porodicom i kad treba da pretičemo ili menjamo brzine, on levom rukom kroz prozor pokazuje u koju brzinu da ubacim, a poslednja kola me čuvaju da ne zaostanem. Celim putem do mora smo bili uigrani i koordinisani, a njegova ruka je bila siguran putokaz.
***
Bigovo je za mene bio prvi susret sa crnogorskim primorjem, a scena krave koja pase kraj mora je meni Dalmatinki ostala urezana u sećanje, kao nešto nezamislivo.
***
Devedesete su me zatekle u Saveznom zavodu za statistiku, gde je nakon 10 godina rada, atmosfera postala za mene nepodnošljiva. Više nije svima bilo simpatično što sam Splićanka. Nacionalizam je uveliko vrištao iz svih novina i sa TV i to se prelivalo i na zaposlene.
***
Nakon konsultacija sa bliskim kolegama, savila sam tabak i dala otkaz. Oboje smo tada ostali bez posla – Miljenko jer je potpisao peticiju protiv Miloševića. Vrlo brzo sam se uključila u rad Centra za antiratnu akciju. Tako sam otkrila svet nevladinih organizacija.
***
Rad u CAA je za mene značio biti na strani normalnosti, protiv nacionalizma i rata. Ratovi u okruženju, mobilizacija, inflacija, sankcije, nestašice, prazni rafovi, potraga za hranom, robna razmena, solidarnost, šleperi sa hranom, prepakivanje, humanitarne akcije, protesti, ulične akcije, opoziciono delovanje… sve ovo je obeležilo period devedesetih, i moglo bi 10 knjiga o tome da se napiše.
***
Relja i Sara, znajući za familiju u Hrvatskoj i osećajući atmosferu u okruženju, jednog dana su me pitali ko su oni. Nacrtala sam im porodično stablo od pradeda i prababa, gde su se mogli naći Srbi, Hrvati, Mađari, Jevreji, Albanci, Talijani i drugi, različitih veroispovesti. Rekla sam im da odu u svoju sobu i da se odluče šta su i kako se osećaju. Vratili su se nakon pola sata i pobedonosno saopštili da se osećaju kao Dorćolci.
***
Početkom devedesetih su jedno vreme bile ukinute telefonske linije sa Hrvatskom, pa sam odlučila da obiđem familiju, a kao najbolje mesto za susret je izabrana Istra. Nikola Barović, čuveni advokat CAA, branilac ljudskih prava, koji je stalno bio na relaciji Hrvatska-Srbija, savetovao me je da idem kolima i da na granici skinem tablice, jer ću tamo dobiti neke privremene. A ako me neko nešto pita, samo kažem da sam „komplikovan slučaj“.
***
U avgustu 1992. smo se Relja, Sara i ja spakovali u Besnog Orlanda i krenuli za Istru. Od uzbuđenja što će da vide familiju, deci nije smetalo ni 40 stepeni vanka ni nedostatak klime.
***
Stigli smo, preko Budimpešte i Balatonskog jezera, do granice sa Hrvatskom, kad tamo svi gledaju u čudu. Ne postoje privremene tablice! Deca i ja smo pokušali skinuti tablice, ali su šrafovi bili toliko „zapečeni“ da nismo imali snage da to uradimo. Nemajući kud, nastavim dalje do Zagreba.
***
Na ulazu u Zagreb me je zaustavila prva policijska patrola, čudeći se kuda sam krenula sa BG tablicama. ,,Idem da vidim Nonu, baku, didu, tetku. Ja sam komplikovan slučaj“, odgovorila sam. Smejući su me pustili dalje.
***
Uz podršku zagrebačke familije, sutradan smo produžili put Istre, sa BG tablicama ispod suvozačevog sedišta. Bila sam zaustavljana šest puta, i svaki put sam verglala istu priču „idemo da vidim Nonu, baku, didu, tetku“.
***
Policajci su se čudili, vrtili glavom, proveravali moje zdravstveno stanje, a potom mi redovno poželeli srećan put, ne mareći za tablice ispod sedišta. Susret sa familijom u Istri, sreća i uzbuđenje što smo se okupili, potpuno su bacili u zaborav sve poteškoće dvodnevnog puta.
***
Sredinom devedesetih sam kratko radila u Oxfamu na programu podrške izbeglicama. Posao je podrazumevao od nas zaposlenih da učimo o biznisu, kako se pravi med i od čega obolevaju pčele, kako se prave čačkalice, koliko koštaju koke nosilje i kako plasirati jaja na tržište, kako se oprema kovačka ili stolarska radionica…
***
Bio je to period intenzivnog učenja, terenskog rada, obilazaka kolektivnih centara, podele humanitarne pomoći, ali i period ličnog razvoja jer smo saznavali o rodnoj ravnopravnosti, o socijalnom modelu invalidnosti, o javnom zastupanju, o tome šta su javne politike.
***
Period devedesetih pamtim i po mnogim prekinutim prijateljstvima. Nije bilo moguće družiti se s ljudima koji su podržavali i pravdali nacionalističku retoriku i sve ono što je tadašnja vlast radila u zemljama okruženja. Bili smo manjina, a naša svakodnevica je bivala obojena opozicionim delovanjem.
***
Međutim, shvatili smo da to šta se radi i kako se radi, ne daje adekvatne rezultate. Iz ovih razmišljanja, 1996. godine su nastale Građanske inicijative – kao reakcija na prethodne neuspehe opozicije i pokušaj da se uradi nešto drugačije.
***
Zaključili smo da treba edukovati građane o demokratiji širom Srbije, da bi se stvorila kritična masa koja će dovesti do promena. Obišli smo Srbiju uzduž i popreko.
***
Organizovali smo seminare o demokratiji, događaje u gradskim skupštinama, a kada nam javni prostori nisu bili dostupni, sastajali smo se po kafićima i kafanama. Na desetine hiljada ljudi je učestvovalo u našim aktivnostima.
***
Bombardovanje 1999. godine je samo nakratko zaustavilo naš rad. Uspeli smo da ispletemo mrežu ljudi i organizacija, što je zajedno sa drugim organizacijama kulminiralo velikom kampanjom za podsticanje izlaznosti na izbore IZLAZ 2000.
***
Izbori iz septembra 2000. bili su posebno uzbudljivi za nas u Građanskim, jer smo bili rezervna kancelarija CESID-a za brojanje glasova u izbornoj noći. Sve je bilo pripremljeno i postavljeno u tajnosti, podaci su počeli pristizati, i sa svakim pozivanjem sa terena, bilo je jasnije da opozicija pobeđuje.
***
Teško je opisati taj osećaj uzbuđenja, radosti i neverice kada smo shvatili da je Milošević izgubio izbore. Zato danas ne gubim nadu i znam da je promena nabolje neminovna.
***
Jutro 5. oktobra pamtim po pobedonosnom ulasku u kancelariju Građanskih u Vlajkovićevoj 17, jer sam našla odlično mesto za parkiranje Besnog Orlanda – na uglu Vlajkovićeve i Majke Jevrosime. Znali smo da se sprema okupljanje opozicije.
***
Počelo je sa dolaskom Čačana, a stizali su i drugi Građanski parlamenti iz unutrašnjosti. Mi smo se uputili ka Skupštini da delimo majice i promo materijal, a onda je krenulo koškanje, suzavac, strka po okolnim ulicama…
***
Svi koji su znali za nas sklonili su se u naše prostorije. Vrteli smo telefone, zvali redakcije, obaveštavali o revoluciji na ulicama. Fotografisali smo sve što se događa, pojili i hranili sve koji su banuli.
***
Besni Orlando je pretrpeo totalnu štetu. Svako ko je prošao Vlajkovićevom je prošao i preko njega. Posle smo čuli da je neko vikao da auto pripada visokoj funkcionerki SPS-a i da je zato stradao, ni kriv ni dužan. To mu je bila poslednja avantura.
***
Od 2000. moj život je bio definisan radom u Građanskim inicijativama, koje su razvijale nove programe, uvodile nove teme, uticale na izmenu zakona, obučile na hiljade ljudi, i porasle dovoljno da mogu da nastave rad bez nas osnivača.
***
Miljenko nas je neočekivano i prerano napustio. Deca su porasla, završila studije, odvojila se. A ja sam postala preduzetnica i opet šetam, subotom.
O sagovornici
Dubravka Velat, preduzetnica, vlasnica radnje VELAT, rođena je 1959. u Pazinu. Studije prava završila je u Splitu, a potom radila u Saveznom zavodu za statistiku u Beograd. Od 1993. je aktivna u nevladinom sektoru, počev od Centra za antiratnu akciju, grupe MOST, Oxfama… 1996. inicira osnivanje Građanskih inicijativa u kojima je provela najveći deo radnog veka vodeći ekipu trenera TIM TRI. Jedna je od osnivačica Balkanskog fonda za lokalne inicijative, danas TRAG fondacije. Osim obuke, intenzivno se bavi istraživanjima, analizama, evaluacijama, konsultantskim uslugama …. Objavila je više od dvadeset publikacija i priručnika za rad u nevladinim organizacijama. Živi u Beogradu, radi u regionu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
