… a međusobno povezanih egzistencija likova koji su u svom vremenu i prostoru stranci, zatočenici ličnih opsesija, izvanredne nadarenosti, natčulnih iskustava, zabluda, nesrećnih projekcija sudbine, ali iznad svega žrtve i prognanici zloćudnog sistema vlasti i mehanizma nasilja nad ljudskom dušom.

U vrtoglavom narativnom zamahu, nastavljajući stopama majstor pripovedač, jezikom i stilom izbrušenim do kristalne forme, Adašević polifono građenim pričama vodi svoje junake putevima koji se mističnom, ali i arlekinskom igrom nedokučivog plana ukrštaju i prepliću, stvarajući čudesne zaplete i još čudesnije rasplete.

Mešajući životnu oporost i kobnu predodređenost s potrebom pojedinca da se oslobodi taloga istorije u sebi, budući u stalnoj borbi s višim ciljevima, kojima se pravdaju represija i zlo, a čiji je najstrašniji odraz u fašizmu – svoje junake odane ljudskosti pisac neće ostaviti sasvim bez nade, već će ih iz mraka ovozemaljskog pakla izvlačiti na svetle površine ostrvaca spasa, između ostalog zahvaljujući i njihovoj sklonosti ka suptilnom humoru kao proverenom sredstvu kojim se neutrališu užasi ljudskog iskustva.

Ova zbirka priča jeste riznica, enciklopedijsko skladište istorijskih okolnosti (od 1930-ih godina, područja Kraljevine Jugoslavije, sve do današnjih dana i istog geografskog prostora) i detalja, datuma koji svojom numerološkom šifrom kao da ukazuju na skrivene veze između događaja, ali tako postajući, istovremeno, i mnogo širi simbolički okvir za istoriju uopšte.

Priče obiluju toponimima, geopolitičkom terminologijom, nazivima ulica, imenima predmeta u različitim vremenima, detaljima svakodnevnog života, nekim već zaboravljenim, ali podjednako i reminiscencijama na literarne pretke: Ivu Andrića, pre svega (svojevrstan omaž nobelovcu), Danila Kiša, Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Tišmu, Josifa Brodskog, Franca Kafku, Isaka Singera, Jaroslava Hašeka, Vinfrida Zebalda i druge. Spiskovi, katalozi stvari, pitanja i odgovora, slika, zvukova, utisaka… idu u antologijske stranice literature napisane na srpskom jeziku i najbolji su primeri njihove umetničke funkcionalnosti.

Adaševićev osobeni stil obeležen je snažnim osećajem za priču i pričanje, razbokorenom melodijom maternjeg jezika, intelektualnom domišljatošću, stilskim vežbanjem menjanjem rukopisa, tj. poigravanjem jezikom u različitim kontekstima i otkrivanjem njegovih izražajnih mogućnosti na taj način da lepota izraza i čitaočevo uživanje u njemu budu u srazmeri s višeslojnošću teksta, s fabulom koja intrigira, s neočekivanim preokretima, ali i s izvanrednim lirski intoniranim fragmentima koji prevazilaze prozni i potpuno se prelivaju u poetski žanr.

Treba naglasiti i to da Adašević, između ostalog, pripada generaciji pisaca kojoj tema Golog otoka nije naročito bliska, ali on se, uprkos tome, njome bavi i to na neočekivan, vrlo provokativan način, posmatrajući doba postojanja ove surove političke kaznionice, ljudskih sudbina u njoj i sistema mučenja i njegovih posledica, iz perspektive savremenog čoveka, koji poseduje saznanja o potonjim istorijskim događajima, sa svim prelomnim momentima, iskušenjima vremena, režima, represija, ratova, cepanja i deljenja, opredeljivanja i suprotstavljanja.

Tako se sadašnjost oslikava kao otisak prethodnih vremena, kao mrlja prošlosti u današnjici. I to je ono arhetipsko, večno, u priči Odisej u kanikuli, ali dominantno i u ostale tri pripovetke.

Borivoje Adašević jedan je od retkih autora koji danas u srpsku književnost vraćaju visoke kriterijume ne samo u izboru suštinskih tema (još od speva o Gilgamešu…), nego i umetničkih postupaka, najviše insistirajući na estetici jezika i razuđenosti forme. Ali, u andrićevskom maniru, on posebno akcentuje ljudskost u najvišem smislu – naratori i humano okarakterisani likovi imaju jasne stavove o etičkim pitanjima i oni ih iz sve snage svojim postupcima i životima brane. Ovo je, pored svih ostalih, neprolazna vrednost ove Adaševićeve proze.

Povezani tekstovi