Fantastika s ključem i lešine besmrtnih 1

Ili, da li svakom tekstu prethodi neki nenapisan tekst koji se nikad i ne može napisati i, kao takav, pruža mogućnost ovom drugom?

I ovo nije originalnost pisca ovih redova već parafraza jednog teksta, čiji je početak genijalan.

Tako, na primer, može li se tvrditi da je nedovršeni roman Vladana Desnice, Pronalazak Athanatika (Prometej, 2019), zapravo, roman koji nema ideju kraja, gde se nedovršenost sada u potpunosti odbacuje?

Zamislimo da je Desnica baš ovako i hteo da završi roman, da je napuštanje rukopisa ujedno bilo i poslednje ispisivanje nedovršenosti, jer kome dati, ili još bolje, kome ostaviti dovršeno.

A pitanje koje bi Špengler verovatno postavio glasi: za koga postoji nešto što postoji, bilo dovršeno ili nedovršeno?

Ili, korak dalje, kako sve to izgleda?

Nimalo nije slučajno što, u pogovoru ovog izdanja, profesor Aleksandar Jerkov poredi (poređenje koje se samo nameće) Pronalazak Athanatika sa Saramagovim romanom Smrt i njeni hirovi(prevela Tanja Štrbac).

Ono odakle Jerkov polazi u svojim objašnjenjima može se nazvati horizont opštosti jednog vida posebnosti, dok je put ka horizontu posebnosti uvek dalek.

Nužnost izmeštanja i dvostrukost priče ne mogu se sresti tamo odakle se prvo krenulo, nekmoli tamo gde se nije stiglo, dakle, potrebno je uočiti ono što je već usvojeno, ne bi li se na premeštanje sistema, kako se to u teoriji dekonstrukcije naziva, ukazalo iz ugla drukčije percepcije, tj. dvostrukost priče Desničinog i Saramagovog romana ne ogleda se u pojedinačnim tumačenjima, bez obzira na to što je odnos dve priče duboko intertekstualan, već u tumačenju koje je između njih.

Ilustracija koja bliže objašnjava prethodnu izrečenost ogleda se u sledećem, dakle, kod Saramaga srećemo: „Ako ne počnemo ponovo da umiremo, za nas nema budućnosti!“, a kod Desnice: „VRATITE NAM NAŠ RAK! VRATITE NAM NAŠU SMRT!“

Kod obojice uočavamo isti poetički kod.

Poređenje je moguće tek kad se tumačenje izmesti na horizont posebnosti i postavi tako da bude između dve priče.

Naravno, Pronalazak Athanatika može se čitati na mnogo načina i odakle god da se krene, negde se mora stići, ma to bila i nedovršenost.

Dakle, s jedne strane to može biti, od Makijavelija do Hjuma ili, s druge, uzeti jedan period istorijske okolnosti i tražiti tragove / razloge nastanka nedovršenog romana, od profesora istorije filozofije Alberta Bazalija pa do generacije koju čine Veljko Korać, Oto Šolc, Ivan Goran Kovačić, Ivan i Rudi Supek… i, kao dominantnu misao i njen uticaj, treba spomenuti Žana Pijažea, kod koga je, između ostalog, Rudi Supek branio doktorsku tezu Mašta i afektivnost.

No, kad bi se pomenuti načini čitanja (i oni drugi) sabrali u neku knjižicu, istorija čitanja od paleontolita i natrag ne bi dali ništa drugo i više od pristojno-prihvatljive zablude o samome sebi – kao čitaču.

Zašto se ovo govori?

I na koji način čitaoci utiču na kreiranje posebnih sistema mišljenja kojima se, kasnije, obrazuje i opšti (javni) sud o piscu?

Ovo su pitanja čiji se odgovori tiču nužnosti jedne književnosti, kao i pitanje: zašto čitati Vladana Desnicu?

Dakle, nema sumnje da se ne može u jednoj rečenici reći: čitajte Desnicu jer to je poseban oblik vrline pomoću koje čovek postaje bolji i dolazi do onog finog dela duše, itd.

Ovo mogu reći Derida, Abot, Volas, Jerkov (priča s početka) i to bi imalo nekog smisla, sve ostalo bilo bi rano i neodmereno, bar što se tiče mladog teoretičara književnosti koji u predvorju literature pokušava da napiše ponešto o nekom piscu iz čije književnosti potiče i njegova volja za razumevanjem srpske kulture.

Jer, najbolji deo srpske kulture je srpska književnost.

Tek kad ovo shvatimo (misleći i na ostale umetnosti), postaćemo bolji, kad probudimo u samima sebi osećaj za sebe i shvatimo da Nečista krv Bore Stankovića ima istu literarnu moć (ako ne i veću) kao Smrt u Veneciji ili da Pronalazak Athanatika možemo čitati sa podjednakim čitalačkim zanosom i uživanjem kao Saramagovu Smrt i njene hirove.

Prisetimo se jednog Nemca koji sa oduševljenjem čita Tišmu i Pavlovića, ali i onih koji ne znaju da glupost nije vrlina, kolikogod danas izgledalo da jeste.

I sve su ovo okolnosti u kojima se Desnica zatiče i u kojima mi zatičemo njega.

Zato nema velikih osvrta na sam pronalazak, jer je on uvek Visita interiora terrae rectificando invennies occultum lapidem – kao i svako čitanje, kao i svaki put, ka samome sebi.

I dok je sve oko nas u nekakvim budalastim pronalascima koji će se zaboraviti pre nego što se traženo pronađe, ne ostaje ništa drugo nego da čitamo Vladana Desnicu, ne bismo li došli do ključa (Pavićev termin iz naslova ovog teksta) koji obezbeđuje samu večnost – a to je sadašnjost.

close
Fantastika s ključem i lešine besmrtnih 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.