Foto: Wikipedia

Bio sam mlad. Otac mi je bio generalni direktor albanske radio-televizije. Enver Hodža se udaljio od istočno evropskih zemalja, posebno od SSSR-a i uspostavio bliske odnose sa Kinom. Moj otac se tome suprotstavio.

Enver Hodža je bio okrutan prema neistomišljenicima. Moj otac je osuđen na petnaest godina robije, moj tast koji je bio član Centralnog komiteta KP Albanije na dvadeset pet. Mene su uhapsili naknadno. U kući moga ujaka pronašli su sakriven moj lični dnevnik iz studentskih dana i jedan antiroman koji sam pisao u to vreme. Dobio sam sedam godina robije. Ali, to je bilo za prvi put.

* * *

Posle pet godina robijanja, ponovo sam izveden pred sud. Osudili su me za neprijateljsko udruživanje na još šesnaest godina robije. Posle smrti Envera Hodže (1985) robijao sam još šest godina do pada Berlinskog zida. Moja porodica je bila deportovana. Radio sam u rudniku Spač. Bio je to vrlo težak posao, iscrpljujući. Bili smo organizovani u radne brigade koje su radile u tri smene. U kampu je postojao jedan mali prostor u kojem je bilo moguće pročitati ponešto od strogo kontrolisane literature, mada ruku na srce posle rada u rudniku nismo imali snage da čitamo.

Samo zahvaljujući mladosti i snazi, preživeo sam. Nisam bio u kontaktu sa ocem. Dve osobe iz iste familije nisu mogle biti u istom zatvoru. Posle niza godina odlučio sam da odbijem radnu obavezu. Kazna je bila samica. Četiri meseca totalne izolacije. Ipak, prebacili su me u jedan drugi kamp.

Imao sam poštovanje prema mnogim ljudima koji su robijali sa mnom, ali ne bih mogao tvrditi da su se u logoru razvila prijateljstva. Na pameti mi je uvek Šekspirova rečenica iz Kralja Lira. Otac kaže kćeri: „U zatvoru je isto kao na dvoru.“ Spletke su zatvorska stvarnost. To je jako tačno uočio.

* * *

Kad sam izašao iz zatvora bio je to trenutak oslobađanja, ali takođe i trenutak anarhije i nade, eksplozije u albanskom društvu koje je bilo predugo pritiskano. Došlo je do atomizacije društva. Komunizam kod nas, kod vas je bila drugačija situacija, je nazivan socijalizmom, ali je reč bila o forsiranom kolektivizmu. To znači da nismo razvili mehanizme civilnog društva.

U trenutku kada se albanski socijalizam urušio u svetu je dominirao liberalizam, ideje Margaret Tačer, što je podrazumevalo da društvo ne postoji, da postoje samo individue i tržište. U Albaniji to je izazvalo neku vrstu euforije: individua je najvažnija, dobar život je tamo negde u Evropi, Americi… Mojoj sadašnjoj supruzi Italijanki je zanimljivo zašto Albanci u Italiji, kojih je mnogo, ne stvaraju svoja udruženja. To rade pripadnici mnogih naroda. Ne i Albanci.

Mađarski pisac Imre Kertes, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2002. u romanu „Čovek bez sudbine“ opisuje četrnaestogodišnjeg jevrejskog dečaka u Aušvicu, Buhenvaldu… Na pitanje: Zašto je za junaka svog romana izabrao dečaka odgovorio je da je to doba kada hoćete da preživite, pa ako treba i da kolaborirate.

Uzrast dečaka je znak da još nije razvijena odgovornost prema društvu i drugome. Slično je i sa društvima diktature. Ona ne razvijaju odgovornost. Diktator preuzima na sebe sve važne odluke pa i one koje se tiču života pojedinca. Sa druge strane, albanska ekonomija je bila totalno razorena, potpuno nesposobna da preživi na tržištu. Emigracija je vezana za kriminalitet.

* * *

Nakon pada Berlinskog zida vidim kapitalizam postburžoaski i postproleterski. Država blagostanja koja je građena sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka je nestala, socijalna prava osvojena u tom periodu se krune i u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Šta očekivati na periferiji? Klasa kapitalista je sve tanja, a ostatak društva svakim danom gubi, atomiziran je i nema svoju reprezentaciju na mestima gde se odlučuje. I desne i leve partije su neoliberalne orijentacije. Polarizacija u društvu je vrlo oštra.

Kad razmišljam o Albaniji ne optužujem samo našu diktatorsku prošlost. Problem je i u prihvaćenim modelima društvenog razvoja podržanim spolja. Nema partija koje reprezentuju interese albanskih građana, posebno radnika. Atomizirane individue naspram grupe „nuvo riš“, ljudi koji su kapital stekli preko droge, trgovine belim robljem, korupcije. To je teška situacija.

* * *

Nada za nas u devedesetim je bila Evropa. Reč „tranzicija“ je bila ključ svih problema. Danas je gotovo niko ne spominje. Prema mojim uvidima, reč „tranzicija“ je opis koji su dala dvojica politikologa. Jošihiro Fransis Fukujama, koji govori o kraju istorije (trijumf kapitalizma je kraj istorije i okončan je priznavanjem liberalne demokratije).

Drugi je Semjuel Hantington, koji opovrgava Fukujaminu tezu (Fukujama je inače Hantingtonov student) tvrdeći da neoliberalna demokratija ne donosi toliko željeni mir svetu niti kraj istorije kakvu poznajemo, dakle istorije sukoba, jer će se ratovi u budućnosti voditi, ne između zemalja, nego između kultura i da će islamski ekstremizam biti glavna pretnja miru u svetu. Ako pogledamo“bregzit“, brojne procese u Evropi koji proizvode konflikte jasno je da mir ne stiže sa neoliberalnom demokratijom. Sigurno ne nama u Albaniji, a verovatno ni ostalima na Balkanu. Mi smo karikature tog modela.

* * *

Nemam nadu za Evropu. Jedan Amerikanac, Kolin Krauč, politikolog govori o postdemokratiji, o uspavljivanju demokratije jer jedan posto moćnih donosi sve odluke. Sa takvom Evropom ne vidim nadu. Ono što vidim u Evropi je da sve veći broj ljudi sledi ideje suverenista. To je povratak nacionalizmu. U čemu je problem? Vidim ga u reakciji na atomizaciju društva. Vraćanje religijama je, takođe, reakcija na atomizaciju društva. Čoveku je potrebna zajednica, ne ona koja ga pritiska, maltretira, već zajednica slobodnih ljudi koji se okupljaju oko određenih ciljeva, vrednosti, pa ako hoćete i iluzija.

* * *

Na izvestan način ja sam levičar. Prvo pitanje je osvojiti demokratska pravila, zatim vratiti „etat nation“, ali ne „etat nation“, koja je neprijatelj Srba, Grka i inih. Teško je konstruisati društvo van neoliberalnih okvira. Norberto Bobio, italijanski filozof, kada govori o levici i desnici zapaža jednu interesantnu kombinaciju. Levica polazi od jednakosti (egalite) bez slobode, desnica pak od tvrdnje da svi ljudi nisu jednaki (inegalite) i slobode. Živimo između ta dva ekstrema. Smatram da je važno sačuvati identitete vezane za kulturu, jezik, istoriju… jednom rečju korene. Neoliberalizam nas iskorenjuje (derasione). Treba od oba koncepta uzeti najbolje.

* * *

Za odnose Srba i Albanaca ključno je da se poznajemo, da ne komuniciramo preko starih nacionalističkih stereotipa slepi za ono što se na drugoj strani događa. Publikujem jedan kulturni žurnal koji je jasno opredeljen protiv nacionalizama i dekonstruiše prisutne nacionalističke mitove u Albaniji.

Pre izvesnog vremena publikovao sam tekst Slobodana Naumovića, antropologa. On piše o „dabl insajder sindromu“, o intelektualcima koji su prevashodno pripadnici vlastite nacije a potom intelektualci (istoričari, etnolozi, antropolozi…) koji treba da brane svoju naciju. Sa takvom dvostrukom pozicijom nisu u stanju da budu objektivni istraživači.

Intelektualci u Albaniji i Srbiji imaju ogromnu odgovornost za budućnost naroda Balkana. Upravo iz tih krugova potiču ideje koje su proizvele netrpeljivost, mržnju i ratove.

Najveća odgovornost i vaša i naša je da razvijemo demokratiju. I vaši i naši neprijatelji su lopovi, korupcionaši, eksploatatori, ljudi koji koriste političku i ekonomsku moć da bi druge učinili slugama i robovima. Naši neprijatelji nisu Srbi, niti su Srbima neprijatelji Albanci. I Albanci i Srbi imaju neprijatelje u vlastitim redovima.

O sagovorniku

Fatos Lubonja je ličnost koja se zasigurno ne može zaobići kad je reč o Albaniji. Pokretan, oštra pronicljiva i pomalo ironična pogleda, brza i čvrsta koraka, u stalnoj komunikaciji sa ljudima koji mu prilaze na ulici, u kafani, erudita, znalac nekoliko jezika, ovaj šezdesetosmogodišnji albanski intelektualac sa renesansnim prilazom umetnosti i životu uz dosta otpora (uvek od strane vlasti) nosi svoju harizmu. Nastanjen je podjednako u Pizi (Italija), Tirani i Petreli (seocetu ispod stare tvrđave u brdima iznad Tirane u kome je dom i miran kutak pronašla nekolicina umetnika). Kuća u Petreli je poput znalački aranžiranog etnografskog muzeja. Sama kuća je vrlo stara i obnovljena bez narušavanja ambijenta. Nameštaj svedoči o kulturi življenja u Albaniji. Police i ugrađeni oslikani ormari, škrinje u duborezu i sa slikama prizora iz života, sečije sa jambolijama, jastucima od rukom tkanog platna, ćilimi, kondiri“ Veliki rad i znanje uloženi su u kuću koju je mogao da kupi i već godinama obnavlja zahvaljujući isplati za godine provedene u tamnici i logoru.

Fatos ima dve televizijske emisije svake nedelje. U jednoj polučasovnoj daje svoje analize aktuelnog političkog trenutka i ne štedi nikog od moćnika. Čak i Edi Rama na njegove kritičke primedbe pomirljivo odgovara. Druga je tok šou i traje dva i po sata. Emisije vodi iz studija u Tirani ali i iz Pize gde živi sa svojom drugom porodicom: italijanskom novinarkom i aktivistkinjom Deborom Angeli i četrnaestogodišnjom ćerkom Lunom. Čini se da se Fatos oseća nemoćnim jedino pred Lunom.

Među poslednjim političkim zatvorenicima oslobođen je 1991. Dakle, uhapšen sa 23 godine, a oslobođen 17 godina kasnije.

Na slobodi postao je generalni sekretar Albanskog helsinškog komiteta. Već 1994. osniva časopis „Pokušaj“ (Perpjekja) koji izlazi i danas.

Trenutno radi na seriji skulptura sastavljenih od zanatskih i seoskih alatki: nakovnja, sekira, krampova… Moćne masivne alatke upotrebljavane za dobro čoveka i zajednice, ali i za uništavanje života i ponižavanje ljudi.

Povezani tekstovi