Gde su danas sindikati u Srbiji? 1Foto: Medija centar

Srbija u ovom pogledu nije nikakav izuzetak. Srbija je danas slaba, preciznije selektivno slaba, lukava država okrenuta interesima korporativnog kapita i njihovih domaćih izvođača radova. Država uhvaćena u koruptivne mreže političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja.

Država u regionu koji se sav opasno demografski prazni.

Talas protesta širom sveta, kao i kod nas, rezultat je tri međusobno povezana uzroka. Na prvom mestu besa zbog rastućih nejednakosti i osećaja nepravde. Drugo, srdžbe zbog sistemske, političke korupcije. I treće, zbog frustracija koje stvaraju autoritarno populistički režimi zatvarajući medijski i javni prostor za demokratsku raspravu.

U pozadini protesta je osećaj strepnje, nesigurnosti i čak straha od nepredvidive budućnosti. Još pre neadresiranog besa i potrage ljudi za smislom, nadom i osećajima solidarnosti i poverenja.

Kakvu ulogu u tome imaju danas sindikati u Srbiji ?

Izvor: IPSOS, oktobar, 2019.

Ključni resurs ili valuta za “tržišnu“ moć i razmenu organizacija poput sindikata je njihov politički kapital. Politički kapital je u svojoj suštini moć mobilizacije podrške i poverenja.

Poverenje u sindikate kao svoje kolektivne aktere ili zastupnike možemo imati po dva osnova.

Prvo, ako verujemo da oni rade za našu stvar, odnosno da govore istinu, ispunjavaju data obećanja i rade u korist solidarnosti, socijalne pravde i smanjenja nejednakosti.

Drugo, poverenje je u osnovi određeno i procenom o sposobnosti i kapacitetima sindikata da se prihvaćeni ciljevi i vrednosti i praktično ostvare.

Posledično, čak i kad verujem da neko nastoji da realizuje moje interese to ne znači da će uživati moje poverenje i podršku jer ga procenjujem kao slabog, neuticajnog i loše organizovanog i nejedinstvenog socijalnog i političkog igrača.

Dobijeni nalazi koji pokazuju dugo već da je u sindikate nepoverenje trostruko, u poslednjem oktobarskom talasu istraživanja čak četvorostruko veće od poverenja govore da je u Srbiji i ne samo njoj, upravo o tome reč.

Nije nikakva uteha sindikatima što od manjka poverenja boluju i drugi akteri u javnom polju između građana i političkih vlasti – mediji, NVO, profesionalna udruženja i, pre svih, političke partije.

Po pravilu, mladi i Beograđani su natprosečno nepoverljivi ili udaljeni od sindikata.

Na drugoj strani, pitanje je i šta će ti nemoćni i marginalizovani sindikati kada stvari rešava partijska knjižica?

Posledično, vrtimo se u začaranom krugu koji čine sindikati lišeni ugleda i uticaja i građani i zaposleni zarobljeni strahom i/ili apatijom i devizom : ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se.

U osnovi poverenja i nepoverenja je zapravo osećaj sindikalnog identiteta – raširenosti stava da nije glupo biti solidaran, protestovati i sindikalno se organizovati, odnosno udeo od ni petine anketiranih koji kako-tako veruju sindikatima.

Izvor: IPSOS, oktobar, 2019.

Po širini prihvaćenosti sindikalne metode delovanja mogu se podeliti na tri grupe aktivnosti.

Najprihvaćenije i ujedno posebno drage pristalicama vlasti su pregovaračke strategije vođenja socijalnog dijaloga i potpisivanja kolektivnih ugovora.

Slede zatim aktivnosti lobiranja i zastupanja ciljeva u partnerstvu sa drugim organizacijama civilnog društva i na kraju protesti i štrajkovi.

Primera radi, očekivano, nešto iznad proseka za angažovanje na socijalnim mrežama i za umrežavanje sa OCD i profesionalnim udruženjima, pa i štrajkove i proteste, su pripadnici mlađe srednje generacije i obrazovani iz urbanih sredina. NJima se u tom opredeljenju pridružuju i pristalice opozicionih partija, PSG posebno.

Dilema je, međutim, šta napraviti u situaciji krajnje neravnoteže moći sa raširenim strahom zaposlenih i nevericom u efekte štrajkova?

Ipak, „ Društveni pokreti koriste marševe, odnosno proteste i štrajkove kako bi očuvali početni impuls i potvrdili identitet, ali se do osetne promene dolazi drugim sredstvima. Stoga je najdragoceniji efekat masovnog protesta upravo promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potreba da bi ostali u svojoj borbi.“ ( Leni Kaufman,The New Yorker, 08.10.2018).

Sindikatima jedino ostaje umeće korišćenja i strateškog objedinjavanja različitih taktika i metoda delovanja. Ono uključuje i obrazovanje i efikasnu mobilizaciju sopstvenih kadrova i resursa i blagovremeno reagovanje na izazove.

U tom okviru poseban je značaj uspostavljenih partnerstava i sinergije delovanja sa prijateljskim medijima, NVO i akademskom zajednicom..

Izvor: IPSOS, oktobar, 2019.

Politička strategija i angažovanje u polju politike je od ne manjeg značaja za sindikate. U tom okviru moguće relacije sindikata prema politici i izborima mogu se po stepenu prihvaćenosti od strane zaposlenih i građana, podeliti u tri, odnosno četiri grupe.

Ubedljivo najveću, gotovo dvotrećinsku podršku uživa model aktivne uloge izgradnje sopstvene sindikalne političke platforme a onda propitivanja saglasnosti sa njom izborne političke ponude. Zaključci do kojih se dođe nisu poruka direktne podrške nekome od aktera već služe kao orijentir za članstvo i simpatizere. Stavu o aktivnom odnosu i izgradnji sopstvene platforme ali bez direktne poruke podrške su najskloniji pripadnici radnog kontigenta između 30 i 60 godina.

Očekivano, sindikate bi uz svoje partije ili na njihovoj listi natprosečno, dakle više od petine, voleli da vide aktivisti stranaka, posebno SPS, a samostalni politički nastup bi tek nešto više od desetine svih anketiranih voleli da vide politički neodlučni.

Ključna dilema je, međutim, kako svoje stavove i predloge učiniti politički naplativim ako nema pouzdanog političkog partnera sindikatima, niti dovoljnog prostora i jedinstva oko njihovog sopstvenog političkog i izbornog nastupa ? Pri tome na još uvek praktično politički marginalizovanoj temi iako iako se radi o pitanjima koja život znače.

Osnovni problem je što je , zbog početne dominacije nacionalnih podela i identiteta, kao i kasnijeg prisutnog postkomunističkog protržišnog entuzijazma, socijalna i ekonomska agenda ostala i potisnuta i praznjikava i nespecifikovana. Naime, zbog izraženog pritiska korporativnog kapitala, prostor politike ostao je i bez ozbiljne i odgovorne prosindikalne političke ponude. Ono što većini siromašnog biračkog tela i obećaju u izbornoj kampanji ispuniće samo u meri u kojoj to nije u suprotnosti sa interesima krupnog kapitala.

Posledično, rašireno je razumevanje da su za zaposlene i sindikate sve partije iste, odnosno jednako neprihvatljive. Populizam i rašireni klijentelizam i partijsko zapošljavanje su stvari dovele do kraja. Ako ne možeš lako da menjaš stvari i nemaš kome da veruješ onda se primiri ili podmiri partijskom pripadnošću koja donosi konkretnu trenutnu korist.

Kako izaći iz začaranog kruga bez većeg prisustva u javnosti, organizovanosti, borbenosti i solidarnosti ?

* * *

Krajnje nezavidna pozicija sindikata je “kazna” za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti ali i proizvedenog manjka solidarnosti.

Možda najporazniji podatak predstavlja istraživački nalaz da za sindikalne centrale u Srbiji nije čula približna polovina anketiranih. Ako njima pribrojimo i svakog šestog – sedmog koji nije u stanju da definiše svoj odnos prema njima moglo bi se zaključiti da za dve trećine građana sindikati gotovo da ne postoje.

Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane je put iz lavirinta.

Mogu li to sindikati i imaju li kredibilne saveznike na tom putu ?

Autor je predsednik UGS Nezavisnost