Ova vest i saopštenje o postignutim rezultatima delovali su na nas kao hladan tuš. Moglo se primetiti i oceniti kako ko doživljava. Jasno je da će normalizacija odnosa ubrzati našu slobodu, ali je jasno svima da smo bili „žrtveni jarci“; stradali smo mnogo i mnogi su to platili svojim životom, a na svest je naviralo ono „Za koga“. Vodnik Zimonjić, iako aktivista, već dve godine bio je u delirijumu, ponavljao je reči „Tako se gradi socijalizam“. Saopšteno nam je da se naš položaj ne menja, bez razlike na normalizaciju. Nastao je lov na harange, a njih je bilo na svakom ćošku. I ja sam naleteo na pecaroša. U klozetu, pored mene, Boško Boljević obućar. Kaže on meni: „Trivo, vidiš Hruščov dođe u Beograd.“ Ja odgovorih: „Da, Hruščov dođe, a mi još uvek ovde.“ Već sutradan Boško je odjurio kod islednika i to protumačio kao da sam ja rekao: kad je Hruščov došao mi bi trebali biti pušteni.

Poziva me islednik. Setio sam se toga i spremao odgovor kako da se izvučem. Prima me islednik, namrgođen, i kaže mi: „Šta ti tamo pričaš da bi trebali biti pušteni zbog dolaska Hruščova?“ Bez straha kažem: „Ah, to je Boško tako protumačio. Jesam rekao da je Hruščov u Beogradu a mi još uvek ovde, ali nisam mislio na to da sad odmah treba zbog toga da budemo pušteni, već sam mislio da smo mi trebali brže da se popravimo i izađemo pre toga.“ Islednik Mikić, koji mi je toliko pomagao gleda pa kaže: „Dobro, ako si tako mislio. Nemoj da se sekiraš zbog ovog, kao da te nisam pozvao.“

* * *

Normalizacija je i te kako ubrzala naš izlazak na slobodu. Državni organi, nadležni za rešavanje toga, nisu mogli tek tako pustiti na slobodu ljude koje su osudili – od sedam godina za neprijavljivanje, do dvadeset godina za teže slučajeve. Naglo puštanje bilo bi i priznanje da je suđenje bilo isforsirano zbog situacije, a ne zbog krivice. Za 29. novembar 1955. godine puštena je manja grupa, nešto oko 150 osuđenika. Skoro sve sobne starešine, njihovi zamenici, rukovodioci radova, vodnici i ostali, oni koji su to i najviše zaslužili. Ali ostalo je mnogo batinaša, i svakako su očekivali, pa su posle izgledali mnogo skrušeni i povučeni. Umesto masovnog puštanja došlo je do masovnog i radikalnog smanjenja kazni. Meni je smanjeno sa devet na pet godina. Sada vidim dan slobode, to je 3. mart 1956. godine.

Počeo sam da odbrojavam dane 93, 92, 91, 90… Nesanica mi je sada najteža. Odspavam jedan kraći san i do ustajanja nema više spavanja. Pored ostalog, razmišljao sam i o sebi, kao živom biću koje se zove čovek. Kada sam došao u logor i doživeo najstrašnije stvari – u uslovima gde nije bilo nikakvog izgleda da se preživi i izađem na slobodu – pomisao na 15 godina robije, isključivala je svaku nadu na izlazak. U to vreme i u takvim uslovima kod čoveka počinje delovati instinkt i težnja za održanje. Ne razmišlja se o slobodi u normalnim uslovima života, niti postoji čežnja za tim, već se živi od danas do sutra. Ovde se ne odbrojavaju dani, već broje. Preživeo sam ovaj dan. Kako da preživim sutrašnji i tako redom? Ova sposobnost čoveka, da se prilagođava novonastalom stanju, čini ga jačim da izdrži mnoge strašne nevolje, koje u normalnim uslovima ne bi preživeo. Imao sam veliki broj sagovornika koji su mi rekli: „Zašto se niste suprotstavili pa makar svi izginuli? Bolje je časno poginuti nego živeti pod takvim uslovima. Ili, zašto se niste poubijali sami?!“

Kada bi se čoveku u normalnim uslovima postavilo pitanje „Biraj ili smrt ili sve ono što smo preživeli“, mnogi bi se odlučili za smrt. Ali ako te postepeno dovedu u stanje instinktivnog nagona za životom onda se za smrt opredeljuju retki pojedinci. To je učinio Rade Žigić, a pokušali Milovan Burić i neuspešno još neki. Što se tiče samoubistva, nema golootočanina koji na to nije pomišljao ali nije bilo uslova za to. Uvek si bio na oku, a tamo gde bi se to moglo učiniti tamo mučeni nisu puštani. Uprava je preko svojih mučitelja želela da od svakog osuđenika napravi poslušnog izvršitelja svega i svačeg, a ako se to ne može onda u njemu slomiti i najmanju ljubav za politiku i otpor gospodarima. Mnogi pisci to stanje izražavali su rečima: „Probušen čovek“. Zato su bivši golootočani izazivali čuđenje na slobodi: suviše povučeni, nezainteresovani za sve sem rada i brige za svoju porodicu, preplašeni i do krajnosti pasivni. LJudi ih znaju kao borce sa odlikovanjima za hrabrost, do hapšenja aktivne pregaoce na svim sektorima. Sada to više nisu isti ljudi. Ostale su samo ljušture.

* * *

Na dan izlaska otišao sam u Upravu. Niko me ne prati. Prvi put ulazim u ovu upravnu zgradu kod pristaništa. Tu je kancelarija upravnika logora Nikole Bugarčića. Zgrada je sva od mermera. Ovde postoje sve službe kao u preduzeću. Hodnici su zastrti tepisima, sve mi to blješti i izgleda mnogo lepše nego što u stvari jeste.

Ja imam uput od islednika da me puste na slobodu. Odmah po izlasku, na kapiji, ne skidam kapu nikom. Usporio sam korak. Gledam na sve strane. Sada mi sve ovo izgleda lepše, ali kada se osvrnem na logor, žicu, onaj uprljani tucanik sa kojim je posut logor, one zgrade poređane stepenasto od podnožja do polovine brda, ispred njih uvek ima nesrećnika. To su obično oni koji imaju bolovanje. Te ona crna burad za vodu podešena za umivanje. Žica i stražarnice sa naoružanim milicionerima izgledali su kao pakao. Žao mi je onih što tamo ostaju, bez razlike da li su dobri ili ne. Dežurni mi pokaza kancelariju gde treba da uđem. Ulazim, ne skidam kapu, tu rade jedan muškarac i jedna žena. Ona uze potvrdu, nađe moj karton, obračuna moju zaradu i isplati mi hiljadu i petsto dinara. To je moja zarada za pet godina rada. Trista dinara godišnje ili nešto više od pola dinara dnevno. Zaista smešno. Nije trebalo ni to, to je farsa pravnog sistema i brige o čoveku. Dok sam bio iza žice bio sam van zakona, ali sada sam slobodan građanin i trebalo mi je obezbediti život do zaposlenja. Napisa mi otpusnicu, odnese kod upravnika da potpiše, donese i uruči mi. „Možeš ići“, reče ona.

Milicioner pregleda otpusnicu, uvede me u jednu prostoriju i pretrese do kože. Oduze mi pribeleške, iako mi je islednik Mikić to pregledao i odobrio da ponesem. Vrati mi samo svedočanstvo i crteže od krojenja. Bilo mi je žao pribeleški, ali šta mogu, samo da se što pre udaljim odavde.

* * *

Na pristaništu čekam brod. On se pojavljuje iza grebena, te ga odmah vidim i prepoznajem. To je veliki putnički brod „Vladimir Nazor“. Na brod uđe nekoliko islednika, oni odoše u kabinu. Ja ostajem na palubi, hoću sve da vidim. Prolazimo između Svetog Grgura; u jednoj uvali vide se zgrade logora za žene. To sam doznao još ranije i slušao da je kod njih vladao isti režim. Mogu da zamislim kako su te jadne žene podnosile onu nehigijenu i svakodnevne stresove, a one koje su imale decu; tek kakvo je njihovo srce bilo. Muškarci su za te golgote neuporedivo prikladnije, pa ipak veliki broj se neće nikada vratiti svojoj porodici. Na Svetom Grguru, tamo iza centrale ima neka ekonomija; tu su zakopavani umrli ili ubijeni vojni osuđenici. Koliko je zakopano to niko ne zna. Sve je zakopano bez ikakve oznake ili imena. Milenko Simić, koga ja dobro pamtim i ističem po surovosti odmah iza Veljka Divjaka, pravio je mrtvačke sanduke. To je bilo njegovo radno mesto. Koliko ih je napravio, možda samo on zna. A koliko je grobova na Golom otoku i Gradiški, tu je broj mnogo veći, jer kroz Goli otok je prošlo deset puta više nego kroz Grgur, a u Gradišku su otpremani teški bolesnici. Ja ne znam da se ijedan vratio.

Stigao sam u Rijeku. Utopio sam se u masu sveta koji se ukršta i svi žure, samo ja ne žurim, hteo bih sve da vidim i sve mi je lepo. Na železničkoj stanici gledam red vožnje. Mene samo interesuje putnički voz zbog oskudice u novcu. Voz polazi za jedan sat. Za to vreme šetao sam ispred stanice. Kada je voz krenuo, već je uveliko bio mrak. Sve dok je bilo osvetljenih mesta bio sam pored prozora i gledao, a kada utonusmo u potpuni mrak seo sam. U kupeu je bilo još nekoliko putnika. Trudio sam se da razgovaram najnužnije, da ne bi primetili odakle idem. Dan nas je zatekao između Zagreba i Beograda. Kad je svanulo, stao sam opet pored prozora. U Beogradu moram dugo da čekam voz, a tu živi moja sestra od ujaka, Marija. Odem kod nje. Plakala je od radosti, a možda i od pomisli šta sam sve izgubio. Srećom, ona ne zna šta sam ja sve preživeo. Već osećam da bi me priče o tome još više ponizile i izazvale sažaljenje. Pri polasku dade mi pet stotina dinara, skoro dvogodišnju zaradu na robiji.

* * *

Moja porodica živi u Gornjem Milanovcu. Ovde sam stigao pred svitanje. Milo mi je što su ulice prazne. Ovo mesto kao da je predodređeno da u njemu doživljavam slobodu i velike radosti. Ovde je došla moja brigada po završetku rata. Sećam se kako sam bio srećan, iako sam spavao na goloj zemlji deset dana. Čekalo se na popravku kasarne. Sada isto uživam u slobodi, ali ne onakvoj pobedničkoj, već slobodi posle pet godina robovanja. U onoj pobedničkoj živeo sam šest godina, a koliko ću živeti u ovoj ne znam. Da mi je neko rekao da neću napuniti ni dve godine, a da ću ponovo biti uhapšen, ne bih se toliko radovao.

Nekako smo se sredili i počeo je novi život. Deca idu u školu. U kući nedostaje mnogo čega, nemamo čak ni radio-aparat, naprezanje i štednja da se nabavi bar najnužnije od stvari koje mnogi imaju već odavno. I tek što smo se malo potkrpili, došla je 1958. godina i moje ponovno hapšenje, neočekivano kao i ono prvo. Ovoga puta, povod za hapšenje bila je prava odmazda Udbe, zbog bekstva Vlade Dapčevića sa još dvanaest viših bivših oficira i vojnih osuđenika. Prebegli su preko granice i time Udbu doveli u vrlo neprijatnu situaciju. Kako to da se dogodi toj moćnoj i sveznajućoj Udbi. Pratili su svakog od nas i prikupljali podatke preko svojih doušnika; mogu da zamislim kako su pratili Vladu Dapčevića, a on ih pređe i organizovano prevede grupu preko granice. Pričao se da je samo u Beogradu pohapšeno 800 bivših golootočana, u manjim mestima po dvoje-troje, verovatno da se zaplaše ostali. Ovde, u Aranđelovcu, uhapsiše mene i još dvojicu. Ovoga puta hapšenje je bilo malo finije. Nije bilo ono potezanje pištolja, ruke uvis i slično. Došla su dva milicionera i rekli da me poziva šef, hoće nešto da razgovara. Bilo mi je jasno, ali sam se pravio raspoložen zbog dece. Posle mi je pričala žena da je ćerka nju grdila zašto me je pozvala, jer ja sam već bio legao: „Trebala si ga sakriti“ govorila je ona. U Udbi mi uručiše rešenje o hapšenju. Očekivao sam da će to biti na nekoliko dana, jer se to moje pritvaranje praktikovalo kad god ima neka veća proslava ili poseta iz inostranstva. Kada to prođe oni su me puštali. Ovoga puta to se nije desilo. Otpočela je istraga. Terete me da sam stvarao partijsku organizaciju. Kažu da imaju izjavu Rada Popovića, koji je takođe hapšen deset dana pre mene. Pošto to nije bilo tačno, ja sam tražio suočenje. Prolazili su dani i meseci, a suočenja nema. Prebacili su me u Mladenovac, u sresku Udbu. Istragu vodi Jordan Jokić.

U očekivanju suočavanja, koje mi je Jordan obećao, došao je kraj decembra 1958. godine. Jednog dana otvoriše se vrata na mojoj samici, pojavi se istražni sudija i i kaže: „Daj tvoju optužnicu“ i dade mi rešenje iz koga sam pročitao da se optužnica povlači, a ja predajem sudiji za prekršaje da donese rešenje. Obradovao sam se jer, koliko mi je poznato, sudija za prekršaje može kazniti najviše do tri meseca, a ja sam već šest meseci u zatvoru. Očekivao sam poziv od sudije za prekršaje i puštanje na slobodu. Ali i toj radosti je došao kraj. Dođe nepoznati čovek i uruči mi rešenje od sudije za prekršaje, kojim me osuđuje na dve godine boravka u određenom mestu. To mesto odrediće SUP. Vreme provedeno u istrazi ne priznaje se u ove dve godine.

* * *

Opet sam na Svetom Grguru, znači isto mesto, isti islednici, isti osuđenici. Biće isti i režim. Ali ne čuje se ono urlikanje „udri bandu“ i slično. Nema mnogo ni milicionera. Kada je izašao i poslednji, narediše da krenemo. Svaki od nas ima ili kofer ili kutiju sa stvarima. Idemo polako, niko nas ne požuruje. Ulazimo u naš bivši logor. Barake su porušene. Idemo u gornji deo, tamo gde smo mi radili i zidali paviljone. Neke su zgrade osvetljene, znači da su dovršene. Ja sam već malaksao, gušim se. Moja astma je u istražnom zatvoru u onoj vlazi, uznapredovala toliko, da ne mogu da se krećem ni lagano. Počeo sam da zaostajem. Milicioner naređuje da ostali priđu, a on ostaje sa mnom. Kaže mi: „Odmorite se malo“. Verovatno on čuje kako ja teško dišem. Persira mi i to me zbunjuje. Je li moguće da mi persira, možda će još malo početi da tuče, a možda i ubije. Krećem nekoliko metara, pa opet zastanem. Sećam se prvi put, ko nije mogao da trči taj je unakažen od udaraca. Ja sam mogao da trčim, preskakao one koji su pali i to me je spasilo. Šta ću sad, ja ću pasti među prvima. Milicioner me hrabri da nije daleko, a kiša lije kao iz tuša. Koliko puta sam odmarao ne znam, ali ipak stigosmo pred najgornju zgradu sa leve strane. Sećam se, ovde sam radio kada sam bio bojkotovan. Ulazim unutra, soba je puna mojih drugova. Vidim krevete sa belim čaršavima i jastucima. Ovo je velika novina, koja uliva izvesno poverenje da će biti bolje.

O autoru

Izdavačka kuća NNK internacional objavila je knjigu Trive Jokića (1924-1999) „Gola istina – dnevnik sa Golog otoka 1951-1961“. U prvom delu autor potresno svedoči o surovom odnosu prema golootočkim zatočenicima u vreme žestokog obračuna jugoslovenskih komunista sa staljinistima. U drugom delu autor govor o manje publicistički obrađenoj temi – o odnosu prema informbirovcima posle normalizacije jugoslovensko-sovjetskih odnosa.

Jokić je stupio u NOP kao sedamnaestogodišnji mladić i izašao iz rata u činu kapetana. Bio je na dužnosti u vojnom odseku u Aranđelovcu kad je uhapšen 1951. godine i izdržao pet godina robije na Golom otoku, a potom još dve godine od 1958. do 1961. na Svetom Grguru. Rehabilitovan je posthumno 2015. godine.