Hrišćanstvo bez hrišćana 1Pećka patrijaršija , Foto: EPA/VALDRIN XHEMAJ

Kada čitamo „blage vesti“, kojima se treba vraćati povodom velikih praznika, nađemo se u čudu koliko su današnje hrišćanske crkve odstupile od onoga čemu je Isus učio. Hrišćanstvo je odavno srozano u ono čega se rodonačelnik nove vere zajedno sa svojim prvim sledbenicima gnušao. Na primer patriotizam (nacionalizam) je u suštini antihrišćanski. „Patria“ je bila boginja Domovina koju su Rimljani poštovali kao jedno iz niza svojih božanstava. NJene su kipove nosili u procesijama ispraćajući legije u vojne pohode. Danas su kipove Patrie zamenile nacionalne zastave i grbovi pred kojima se metaniše. Još nismo čuli sveštenika da je ustao protiv ovog savremenog primitivizma, modernog idolopoklonstva – naprotiv popovi učestvuju u „osveštavanju“ vojnih zastava, crkva uzima učešće u raznim vojnim proslavama iako je bilo kakva vojska i bilo kakav rat u nesaglasju sa hrišćanskim učenjem. Sveštenik koji pred bitku vojnike „blagosilja“ (verbalno ih podstiče na ubijanje) potpuno je izopačio hrišćanstvo. Izvorno hrišćanstvo propovedalo je krajnji pacifizam sve do mazohizma u trpljenju i dopuštalo samo nenasilno odupiranje zlu, nikako oružani otpor. Sa ovim se možemo složiti ili ne ali takvo je izistinsko učenje Isusovo i tu nikakva „tumačenja“ ne pomažu. Sve lepo piše i jasno je da jasnije ne može biti: „Okreni i drugi obraz.“ Hrišćanstvo u svom današnjem obliku odavno je sluškinja raznih nacionalizama, militarizama, nejednakosti i tlačenja, suvoparna i beživotna doktrina te nije čudno što crkve napuštaju upravo idealni vernici a u njih za velike praznike reda radi pohrle stada formalnih „vernika“ koji Jevanđelja nisu ni takli.

Izmišljotina je potonjih vekova dogma o „bezgrešnom začeću“. Tu dogmu su učeni teolozi izmozgali na svojim saborima i koncilima kako bi poduprli veru kod priprostog sveta koji voli čudesa. Isus je bio istinski reformator morala i društva, revolucionar koji je u izvesnom smislu preteča socijalizma, naravno ne onakvog kakav je neko vreme postojao u 20. veku. Teolozi su izmislili da je Marija, Isusova majka, začela od Svetog duha da takvom mistifikacijom osnivaču religije pridaju veću vrednost. Antika je krcata polubogovima („heroji“) koji su se rađali tako što bi neki bog poprimio ljudsko obličje i spustio se na zemlju te bi tu obljubio neku ženu. Rimljani dosledni mnogoboštvu a puni mržnje prema hrišćanstvu koje su smatrali praznovericom opasnom po državu (rano hrišćanstvo uistinu je imalo antietatističku crtu) sprdali su se sa „bezgrešnim začećem“ prikazujući u pozorišnim komadima Mariju kako je imala seksualni odnos sa nekim rimskim legionarom dok je vojska boravila u njenom mestu. Potom je kod svog pobožnog i naivnog verenika a potonjeg muža Josifa uspela naći opravdanje za svoj postupak tako što ga je slagala kako je začela od Boga. Prihvatimo da je pre dve hiljade godina u vreme duboke predanosti Bogu, pobožni Josif mogao u tako nešto poverovati a u šta danas niko ne bi poverovao uprkos tome što se svakodnevno rađaju „deca ljubavi“. Moje mišljenje je da je Isus imao svog biološkog/ljudskog roditelja i to je njegov otac Josif venčan sa njegovom majkom Marijom. Izmišljajući Isusovo čudesno rođenje da zasene prostotu, gorljivi teolozi su zapravo na tacni servirali klevetu koju do danas ponavljaju razni protivnici hrišćanstva: kako je Marija bila bludnica a Isus njen vanbračni sin. Te da se takvim porodičnim i društvenim korenima može objasniti Isusov nekonformizam, njegovo odbijanje poštovanja društvenih normi, njegovo prihvatanje društva ozloglašenih ljudi („carinici i grešnici“) koje su pristojni građani izbegavali, njegova skandalozna javna veza (možda i brak) sa notornom prostitutkom Marijom iz Magdale iz koje je svojim metodima isterao „sedam đavola“ (nimfomaniju). U Isusovom životu presudnu su ulogu odigrale „dve Marije“ (majka i ljubavnica). Isus je tako daleko od „hrišćana“ kakve danas oblikuje crkva, pre je nalikovao na tip buntovnika s razlogom, anarhistu, hipika, hipstera, bio je anacionalan i nihilističan tip. Rečju: otpadnik od ondašnje jevrejske zajednice i ondašnjeg društva. Ali to je društvo bilo pokvareno i od njega je bila vrlina otpasti.

Važnije od svega jeste da se ono o čemu je Isus grmeo po Palestini pre dve hiljade godina može savršeno primeniti na današnje organizovane konfesije koje sebe nazivaju njegovim nastavljačima. To su „okrečeni grobovi“ koji sve što čine sveta radi čine da ih ljudi cene i titulišu sa oče, proto, velečasni, biskupe, preosvećeni, vladiko… Istinu je rekao Isus: „Činite ono što vam sveštenici govore da treba činiti jer to je ispravno ali nikako ne ono što oni čine jer to je zlo.“ Sofizmima pokazuju svoju visoku učenost a u lavirintima dogmatskih mudrovanja izgubila se suština vere.

Zašto je stradao Isus? On kao rođeni Jevrejin, od oca i matere Jevreja, odbio je da sluša nauku prvosveštenika o „odabranosti“ svog naroda te da su svi ostali manje vredni. „Nema više ni Jevrejina ni Grka“ – ovim je Isus iskazao novu i prevratnu misao da je istinska vera svetska, nadnacionalna, ona ne može biti ekskluzivni dar jednog naroda. Prekornim rečima on se obraćao jevrejskim prvosveštenicima odnosno eliti svoje zajednice: „Vi niste sinovi Avrama jer da jeste činili biste dobro a ne zlo. Vi ste dakle sinovi Satane.“ Isus je zapravo odbacio šovinizam svog naroda ali i svaki drugi šovinizam. Zato su ga nacionalni prvaci proveli kroz „medijski linč“ i nahuškali svetinu protiv njega što je tobože izdao veru (a to je za Jevreje značilo narod, naciju). Denuncirali su ga kod državnih vlasti oličenih u rimskom namesniku. Izvršili pritisak na Pontija Pilata da ga kazni najsurovijom egzekucijom iako je Rimljanin uviđao da pred sobom ima – kolebao se u proceni – idealistu ili jurodiva, svakako ne zločinca.

Svi koji poveruju u Boga istine i pravde postaju „deca Božija“. Dakle, nikome nije potrebno da bukvalno bude rođen od Boga da bi postao „dete Božije“. U tom značenju su svi ljudi koji žive poštenim životom i ne čine zlo „deca Božija“. U tom i samo tom smislu je i Isus bio „dete Božije“. Kada ga je Kajafa ispitivao: „Jesi li ti sin Božiji?“, Isus mu je rezigniran, umoran i slomljen odvratnim klevetama odgovorio: „Ti kaza.“ Što znači: to ti kažeš a ne ja. Potom je dodao: „otsele ćete vidjeti sina čovječijega gdje sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem.“ (Mateja, 26, 64.) U ostala dva sinoptička Jevanđelja slično je opisano ovo isleđenje. Kod Marka, Kajafa ga pita: „jesi li ti Hristos, sin blagoslovenoga?“ Isus mu odgovara: „jesam; i vidjećete sina čovječijega gdje sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem.“ (Marko, 14, 62.) Kod Luke je najčudniji Isusov odgovor. Na pitanje da li je on Hristos (spasitelj), Isus odgovara: „ako vam i kažem, nećete vjerovati.“ A malo potom na još otvorenije pitanje „ti li si dakle sin Božiji?“, Isus odgovara: „vi kažete da sam ja.“ (Luka, 22, 70.) U Jevanđelju po Jovanu nema ništa od ovog dijaloga. Dakle, Isus za sebe izričito tvrdi da je „sin čovečji“ koji će se vazneti u nebo da sedi sa desne strane Boga – što je kao ideja odista predstavljalo bogohuljenje i zbog čega je Kajafa u besu pocepao odelo na sebi i naredio da ga odmah sprovedu Pilatu kako bi ga osudio na smrt.

Čovek ima opravdanje da promeni veru jedino zato što mu je tesno u okvirima dotadašnje a ne zato da bi na taj način pristupio nekoj naciji koja je poistovećena sa određenom religijom. Promena vere iz nacionalnih pobuda rukovođena je najčešće željom za asimilovanjem, mimikrijom, karijerizmom, lukrativnim pobudama ili je pak posledica pritiska. Naprotiv, ako neko promeni veru zbog same vere on zaslužuje svako uvažavanje jer je pravo svakog čoveka na sopstveno uverenje i mirnu savest.

A šta ako ljudi jednostavno ne žele da prihvate veru utemeljenu na dogmi o „bezgrešnom začeću“? Možda ne žele da prihvate veru koja uči da treba „ljubiti neprijatelje svoje“, kako ne treba uzvraćati na zlo zlim, kako ne treba suditi nikome da se nama ne bi sudilo, kako ne treba uzimati oružje u ruke i ne treba ići ni u kakav rat i ni pod kakvim uslovima ne treba okrvaviti svoje ruke… Sve ono čega se samodeklarisani hrišćani i njihovi duhovni pastiri ne pridržavaju. A kako bi i mogli? Da li je uopšte moguće držati se do kraja hrišćanstva?

Teško je složiti se sa Berđajevim u njegovoj ključnoj ideji da pravi vernik mora slobodno razmatrati svoju veru. U tom slučaju vera prestaje biti vera i postaje slobodan pogled na svet, lični stav, ukus, afinitet. Ko želi da postane vernik taj mora prihvatiti kanone i sistem učenja davno utvrđene od autoriteta, „svetih otaca“, sinoda, sabora, koncila. Vera se prima u celosti ili nikako. Zato ne postoji „slobodna vera“ koju bi svako za sebe tumačio. Jer za tako nešto nije nam potrebno da formalno pripadamo nekoj konfesiji. Dovoljno je da budemo dobri ljudi. Biti vernik podrazumeva redovno pridržavanje verskih propisa i utvrđenog učenja što znači da nema komoditeta da se iznutra kritikuje verska dogma. Vernik se samim činom pripadnosti (pod pretpostavkom da je to dobrovoljni čin) svojevoljno „upisao“, prihvatio je pravila dotične religijske zajednice/crkve. Može u slučaju neslaganja da se „iščlani“. Zbog toga niko ne sme da ga osuđuje. Vernik nije slobodni mislilac, filozof, njega obavezuje pripadnost.

Da li je zaludno „oslobađanje vere“? U svakoj crkvi pa tako i u SPC ne postoji i nemoguća je sloboda savesti onako kako je tumače slobodni duhovi. SPC za sebe i ne tvrdi da je Isusova, hrišćanska već „svetosavska“!!! Dakle, kao da se time želi istaći da to nije crkva Isusa Hrista što pogibe na krstu već vera u nacionalnog sveca, prvog poglavara nacionalne srpske crkve!!!

Ali zašto se hrišćani zajedno sa svojim crkvama ne bi makar trudili da se primaknu idealu? Hrišćanstvo bi moralo iznova postati živa vera, socijalno reformatorstvo i put u bratimljenje ljudi dobre volje a ne prazan kult, pojanje, metanisanje i kađenje tamjanom. Sa ovom idejom okončavam svoje predbožićno razmišljanje.

Autor je književnik i istoričar

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.