Osećao sam da sam pozvan da učestvujem u „jednoj pionirskoj avanturi“. Intelektualna znatiželja za komunikacijom s jednim kolegom iz Beograda bila je mnogo jača nego dvoumljenje. Osim toga, imam i lično iskustvo koje se vremenski podudara sa pomenutim pozivom. Samo što sam objavio knjigu pod naslovom „Sendvič“, u kojoj branim tezu da neprijateljstva između Albanaca i Srba započinju sredinom XIX veka; pre tog vremena sigurno da je bilo trvenja, nesporazuma i nerazumevanja među njima, međutim osnovna odlika im je bila suživot. Razume se da je ova teza prilično provokativna i kontroverzna, jer se protivi učenju ili amanetu koji su Albanci prenosili jedni drugima s kolena na koleno, protiv je jednog načela albanske kulture, branjenog od početka od strane političara, akademika, istoričara, antropologa, etnologa, pisaca, pesnika, novinara, itd., itd. „Srbi su doživotno naši neprijatelji“, to je neprikosnovena velika dogma kod Albanaca, kojom su oni zadojeni, zajedno sa majčinim mlekom, od kolevke. „Mi smo Albanci, a oni su Srbi/mržnja međusobna nam je ostala“, pisao je na početku XX veka Đerđ Fišta, katolički sveštenik, jedan od najistaknutijih predstavnika albanske kulture. Istu stvar su učinili i drugi, pre i posle Fište. Stoga, nije lako da se nosiš sa takvim dogmama. I vi to dobro znate, pošto imate svoje dogme, na primer onu koja kaže „Kosovo je kolevka srpskog istorijskog postojanja“ (frazu pod navodnicama preuzeo sam iz zloglasnog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine). Isto je. Zar ne?

U debati koja je ovim povodom počela izazvao sam kod mnogih da pomisle da nešto mnogo „sabijam sebe u rog“. (Da li u srpskom jeziku postoji izraz „sabijati sebe u rog“? Ne bih se začudio da postoji. Koliko smo mnogo dali i uzimali jedni od drugih.) Tokom kampanje promocije knjige, da bih ilustrovao da se Srbi i Albanci nisu rodili da bi bili neprijatelji, morao sam da objavim u novinama, između ostalog, dva dokumenta iz kojih se vidi da je poreklo majke našeg nacionalnog heroja slovenskog porekla, koja se zove Vojsava. To sam učinio na najbezazleniji način koji se može zamisliti, i najviše što sam mogao očekivati jeste da se neko dohvati da na dokumentovani način reaguje bilo na moje sumnje o albanskom poreklu Skenderbegove majke, bilo na moju tezu da neprijateljstva između Srba i Albanaca ne predstavljaju istorijsku konstantu. Ali nije se tako desilo. S nekim retkim izuzecima, niko se toga nije dotakao. Ja sam otvorio Pandorinu kutiju, iz koje je najpre eksplodirala velika mržnja Albanaca prema Srbima (koja, kako se već zna, postoji i kod Srba prema Albancima), a zatim jedna začuđujuća panika akademske prirode. Jedan broj naučnih istraživača i poznatih intelektualaca izrazio je u dramatičnom tonu uznemirenje što neko dovodi u pitanje rasnu čistotu nacionalnog heroja, ili obimnu albansku istorijsku literaturu da su Srbi i Albanci neprijatelji na život i smrt. Ja sam artikulisao, a da nisam bio svestan toga, inconvenient truth. Bili su jako povređeni. Na mene su ispaljeni rafali. Jedan od najpoznatijih intelektualaca u Tirani javno mi se obratio rečima za koje sam mislio da se ne mogu izustiti, ali suznih očiju: „Dosta, dosta, za ime Boga! Sa nacionalnim herojem ne možeš se poigravati. Ne dozvoljavamo ti da ga potcenjuješ/. Nemaš pravo da ga huliš.“ Šta? Čekaj malo, čekaj, ovo reagovanje me podseća na nešto. A da, podseća me na one vrlo osetljive fanatike islamske vere koji se nalaze povređenim nizašta i koji nikome ne dopuštaju da dovodi u pitanje načela dogme, ili poreklo njihovog božanskog proroka. Da se nadamo da albanskim revoltiranim intelektualcima ne dođe pomisao da proglase fatvu [fatwa] za „renegata“ Mustafu Nanoa.

Po meni, postoji jedan problem vezan za naše kulturne elite, dragi Zorane. One su tradicionalno zatucane, dogmatske, autoreferencijalne, šovinističke, i iznad svega, imaju nehajan odnos prema istini. Naši istoričari, recimo, šta nisu sve učinili da nam napune glavu da pripadamo čistoj, neukaljanoj, nevinoj, velikoj, herojskoj naciji, u vremenu u kome je potrebno vrlo malo inteligencije i pokornosti da bi se složili u tome da prva stvar koja nedostaje Balkanu jesu takve nacije. Pošto je reč o istoričarima, ostavilo je na mene utisak da se srpska i albanska istoriografija sudaraju, može se reći, na detinjasti način pri čitanju njihovih zajedničkih istorija. Ne slažu se skoro ni u čemu. To je to dovoljno da se izvede zaključak da čas jednu, čas drugu, često obe u isto vreme, samo istina ne interesuje. Ilustrovaću to verzijama koje oni navode o onome šta se desilo na Kosovu, daleke 1690. godine.

U sažetku onoga što kaže srpska istoriografija o tom događaju ispada kako sledi (ispravite me ukoliko zapazite neku netačnost): „Austrijanci su osvojili Kosovo od Osmanlija u jesen 1689. godine, i u tome su im pomogli pravoslavni Srbi, vođeni svojim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Alijansa između Austrijanaca i Srba funkcionisala je na početku, ali pri kraju godine Turci su se vratili. Sudbina nije bila naklonjena zapadnoj carskoj vojsci, ni Srbima. Austrijanci su doživeli težak poraz u bici kod Kačanika. Poraženoj vojsci nije drugo preostalo nego da se pokupi, čuvajući leđa od Osmanlija koji se nisu zaustavljali. Austrijskim trupama, u povratku kući, pridružila se i jedna velika masa Srba, koji su napuštali svoje Kosovo sa ženama i decom da bi izbegli pokolj koji bi izvršile Osmanlije. Bilo je na desetine hiljada porodica. Prazno mesto ostavljeno od strane Srba zauzeli su albanski brđani, većinom muslimani, ali i katolici koji su, kada su stigli na Kosovo, postali muslimani. To je učinilo da Kosovo nepovratno bude zaposednuto od strane islamizovanih Albanaca.“

Obratite pažnju sada na albansku verziju (preuzetu iz „Istorije albanskog naroda“ u izdanju Akademije nauka): „Austrijanci su dočekani na Kosovu od strane Albanaca, koji su bili spremni da prihvate odbranu austrijskog cara. Kada su oni ušli u Prištinu, kosovski Albanci deklarisali su vernost prema njima. Šest hiljada pravoslavnih Albanaca pridružili su se Austrijancima. Austrijanci su istu situaciji zatekli i u Prizrenu, kada su stanovnici grada izašli i dočekali ih sa poštovanjem. Oko pet hiljada Albanaca, sa svojim biskupom Pjetrom Bogdanijem, dočekali su ih plotunima u znak solidarnosti. Uz austrijskog generala Pikolominija, tako se našlo oko 20.000 Albanaca iz Prištine, Peći, Kline, Drenice i Prizrena. Ostali Albanci koji se nisu povezali sa Austrijancima nastavili su antiturski ustanak. Razmere albanskog ustanka uznemirile su Visoku portu. Stoga, pošto su ponovo osvojili svoje položaje, Osmanlije su izvršile neviđene masakre, paleći bezbroj sela, pustošeći zemlju, varvarski ubijajući to jadno stanovništvo, samo zato što su izrazili ubeđenje i pružili pomoć nemačkoj vojsci.“ Albanska verzija se završava sa dva jaka naglaska: 1. U sastavu srpskih i albanskih snaga koje su stale uz austrijske snage broj Albanaca je bio dva puta veći nego Srba; 2. Među izbeglicama koji nije premašivao 10.000 ljudi Albanci su bili u većini.

Kao što se vidi, to su dva različita filma. U prvom filmu, Albanci se pominju samo na kraju događaja, kao kolona koja zaposeda srpsko Kosovo. Dok u drugom filmu, Kosovo se u celini smatra da pripada Albancima, koji se pojavljuju kao jedinstveno antiosmansko telo u tom događaju. Srbima se ne daje nikakva uloga u tom događaju.

Razume se da kod ovih istoričara ima nešto što im ne ide. Na isti način i u velikoj meri ima nešto što ne ide kod naših intelektualnih i kulturnih elita u celini, u našim nacionalnim kulturama koje su intoksikovala naša društva s praznim ponosom, lažima, fanatizmom, mržnjom. I nastavljaju da to čine i danas. Intelektualci, naučni istraživači, akademici, pisci, umetnici, itd., imaju potrebu za jedan catharsis. Svi imamo potrebu za jedan catharsis. Ukoliko želimo da damo šansu miru u ovom nepokornom ćošku sveta pod imenom Balkan.

Prevela: Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).