Janjevo se nalazi tridesetak kilometara jugoistočno od Prištine. Od Gračanice ga deli desetak kilometara. Pripada opštini Lipljan. Put vodi preko Livađa, bogatih srpskih sela Donja i Gornja Gušterica i bez najave, neočekivano iz centralne kosovske kotline ulazi u brda. Na mestu njihovog sastava nalazi se Janjevo, čije stanovnike poznavaoci lokalnih prilika definišu jednom rečenicom: „žene im nose dimije, idu u Rimokatoličku crkvu i pevaju pesme o moru“.
Janjevci su jedna od najstarijih etničkih grupa Hrvata koja od 14. veka živi na Kosovu i Metohiji. Geografska izolovanost njihovog naselja, neprekinute veze sa postojbinom – Dubrovačkom republikom, jak uticaj Rimokatoličke crkve, kako tvrde poznavaoci Janjeva, sačuvali su ih od gubitka identiteta. Osipanje Hrvata u Janjevu krenulo je sa početkom sukoba na KIM tokom ‘90-tih godina prošlog veka, a potom i tokom rata na prostoru bivše SFR Jugoslavije, da bi se poslednjih godina njihov broj, sa četiri hiljade sveo na 320 ljudi. O njima brine Crkva, koja je postala centar svega što se u ovoj maloj hrvatskoj zajednici događa.

Između Kosova i Hrvatske

– Rimokatolike iz Janjeva prvi put spominje 1303. papa Benedikt XII, koji Janjevo navodi kao središte katoličke župe „Svetog Nikole“. Prema podacima sa popisa, 1991. na KIM živelo 8.062 Hrvata. Osim u Janjevu, živeli su i u lipljanskim selima Okosnica i Šišarka, kao i u naseljima opštine Vitina: Letnica, Šašare, Vrnavokolo, Vrnež i delimično Kabaš. Najveće odredište iseljenih Janjevaca je Zagreb, posebno istočni deo grada. Hrvati iz Letnice naselili su mesta Voćin i Garešnicu u zapadnoj Slavoniji koja su prethodno napustili Srbi, dok se 1996. deo stanovništva iz Janjeva preselio u dalmatinsko selo Kistanje iz kog su u Operaciji Oluja proterani Srbi i kojem su dali novo ime Novo Janjevo. Hrvatska država je, svojevremeno, razmišljala da zbog nemogućnosti normalnog života sve preostale Hrvate na KIM preseli u Hrvatsku.

Župnik janjevački don Mate Palić bio je na putu u vreme posete reportera Danasa Janjevu. Naknadno smo uspeli da preko telefona uspostavimo kontakt. On objašnjava da u višenacionalnom Janjevu pored Hrvata živi i 2.000 Albanaca, 220 Roma i 15 Goranaca. Većina Hrvata Janjevaca sada živi u Hrvatskoj

Život zavisan od pomoći: Jedan od preostalih žitelja Janjeva Petar Ćibarić

– uglavnom u Zagrebu, a ima ih i u Dalmaciji.
Don Matina sestra Veronika Maruševac, koju smo zatekli u janjevačkoj crkvi Svetog Nikole, takođe već više od 25 godina živi u Zagrebu, gde radi i ima porodicu. Kaže da je od višečlane porodice Palić samo don Mate ostao u Janjevu i da je „on jedina institucija koja brine o preostalom narodu“. Crkva se, između ostalog, stara i o pripremi hrane, koja se nosi po kućama.
– Otkako su mi deca odrasla dolazim dva do tri puta godišnje. Ovde se osećam svoj na svome. Lepo je meni i gore u Zagrebu, imam posao, deca mi rade, ali ovde je moj koren. Mnogi koji su otišli iz Janjeva imaju osećaj kao da su negde na službenom putu i da će se kad-tad vratiti. Kada će to biti – ne znam. Bilo bi poželjno da bude čim prije – kaže Veronika Maruševac.

Zašto kasni izgradnja kuća u Novom Badovcu

– Kontejner naselje u Gračanici je jedan od 19 srpskih kolektivnih centara na Kosovu i Metohiji. U njemu živi 70-ak od 1.400 interno raseljenih lica na KIM. Nastalo je posle 17. marta 2004. godine. Prema rečima Dragana Velića iz Komesarijata za izbeglice i raseljena lica Republike Srbije, u njemu uglavnom žive ljudi iz Kosova Polja, Prištine, Obilića. Velić objašnjava da je Komesarijat nadležan za zbrinjavanje i obezbeđivanje jednog obroka, dok o socijalnom položaju brinu opštinski Crveni krst i Centar za socijalni rad. Raseljena lica koja imaju primanja veća od 12 hiiljada dinara mesečno ne dobijaju besplatne obroke. Isto važi i za one koji su u međuvremenu svoju imovinu prodali. Komesarijat nije u obavezi da im obezbedi trajne objekte za stanovanje.

– Već nekoliko godina pokušavamo da rešimo problem sa izgradnjom kuća za raseljene u Novom Badovcu, ali nailazimo na političke prepreke. Do sada smo u ovom delu Gračanice sagradili samo 17 kuća za raseljene iz Lipljana, Kosova Polja i Obilića. Problem su međunarodna zajednica i privremene kosovske institucije, kao i glomazana procedura u Unmiku i UNHCR, koja otežava i sprečava povratak. Insistiramo na sprovođenju Protokla o povratku, potpisanom između Beograda i privremenih kosovskih institucija, koji garantuje povratak ne samo u mesta iz kojih su ljudi izbegli nego i tamo gde žele sada da žive – objašnjava Velić za naš list.

Tokom posete Janjevu pomaže časnim sestrama u pripremanju hrane za meštane, od kojih većina živi od humanitarne pomoći.
Na većini napuštenih janjevačkih kuća lepota gradske arhitekture povlači se pred propadanjem. Deluju sablasno. Veronika Maruševac kaže da joj je bila potrebna višednevna priprema za obilazak i „razgovor“ sa kućom u kojoj više ništa nije ostalo:
– U dvorištu cvetaju ljiljani, jorgovani… Sve ispupilo, ozelenjelo – prekrasno, ali kuća prazna, vrata otvorena, sve odneto. Čak i stvari koje smo ostavili da kad dođemo imamo gde spavati. Vrtela sam se po kući, penjala na kat, spuštala se dole. Plakala sam dokle sam mogla i naglas pričala. Moja mama, koja je prije nekoliko mjeseci umrla u Zagrebu, rekla mi je da u vinogradu porodice iz koje je ona potekla ima izvor, da odem na njega i da se za nju napijem vode. To namjeravam da uradim prije nego što pođem natrag u Zagreb.
Porodica Ćibarić generacijama se bavi livenjem – izradom upotrebnih i ukrasnih predmeta koji su kupce nalazili i izvan KIM. Petar Ćibarić je jedini od osmoro braće i sestara ostao u Janjevu sa majkom, ženom i dvoje dece. Kuća Ćibarića ima uredno, sređeno dvorište, čiju lepotu još više ističe saznanje da Janjevo nema vodovod i da se sva voda za piće, kuvanje, domaće poslove, uključujući i zalivanje donosi sa izvora. Deca u školu nose vodu u flašama za piće i brisanje table.
– Nadao sam se da će bolji život i ovde doći, ali ovo je osma godina kako sve ovo traje. Imam 44 godine. Treba da izdržavam decu. Da čekam da mi neko da socijalnu pomoć – to nije rešenje. Mi Janjevci živeli smo od svog truda. Ne samo moj otac koji je, svi znaju, bio najvredniji čovek. Nas osmoro je on sam othranio. Mi nismo završili neke škole, ali svako dete je bilo sposobno da samo zaradi. Katastrofa je kad čekaš da ti neko nešto da. Ja sam na socijali i za decu dobijamo dodatak – priča Petar dok nam pokazuje porodičnu livnicu u kojoj pažnju privlače posteri iz zajedničke jugoslovenske sportske i muzičke prošlosti.
Kaže da sa janjevačkim Albancima koji su počeli i da kupuju napuštene hrvatske kuće nema većih problema, mada su se posle 1999. Hrvati Janjevci suočavali sa neslobodom kretanja i raznim strahovima.
– Ranije je bilo više Hrvata, a sada preovlađuju Albanci, što se vidi po školi. U mojoj generaciji bilo je 1.200 naših učenika, sad je situacija kontra. Naše dece od prvog do osmog razreda ima 87, dok je nas u dva odeljenja bilo 80. Kad nemaš omladinu, nemaš ništa – smatra Petar, koji tvrdi da ga visoka politika ne zanima, mada budućnosti svoje porodice sve manje vidi na KIM.
Janjevo ima osnovnu školu, prodavnice, mada se u snabdevanje i kod lekara ponekad mora i do Gušterice i Gračanice – taksijem, kombijem ili na snalaženje.
Kao i svuda na KIM, isključenja struje su višesatna i neplanska. Meštani kažu da im iz Beograda uglavnom stižu obećanja, da je briga Zagreba sve ređa i da im najkonkretnija pomoć stiže od rođaka i bogatih Janjevaca koji su uspeli na strani. Don Mate se, ipak, nada da će Beograd, Zagreb i Priština uspeti da nađu rešenje kako da se Hrvati Janjevci zadrže u rodnom mestu, opstanu i tu izgrade svoju budućnost.
Desetak kilometara od Janjeva je Gračanica i u njemu Kontejnersko naselje raseljenih Srba. Prepoznaje se po tome što je, uprkos teškom životu njegovih stanovnika, jedan od najurednijih delova novog srpskog centra u ovom delu KIM. U oči najpre padaju muškatle negovane u velikim limenim konzervama.
– Od države dobijamo dnevno po kilo hleba i ručak. Imamo struju i vodu, mokri čvor i kupatila. Tu je bolnica, sestre redovno dolaze da nam mere pritisak, pitaju za lekove kome treba, pomognu koliko mogu. Do sad smo primali pomoć od Crvenog krsta, ali evo već skoro godinu dana da ne primamo ništa. Od penzije se teško živi – priča Dmitar Tišma, penzioner iz Prištine.
Živeo je kod crkve Svetog Nikole koja je zapaljena, a on je iz kuće isteran. Kaže da je dva puta „džabe“ išao da obilazi kuću. Mogao je da uđe samo u dvorište, jer u njegovom domu sada žive Albanci.
– Više puta su nam uzimali podatke, pitali hoćemo li da se vratimo. Gde da se vratim uz Albance, ko mi garantuje, mogu prvu noć da me ubiju. Do marta 2004, četiri puta su mi palili kuću i na svakih pola sata je kamenovali. Ovde sam došao sa ženom. Ona je ubrzo umrla. Ostao sam sam i sad čekam milost od Boga ili od naroda – kaže sagovornik Danasa.
Vrelinu ranog junskog popodneva trošio je u komšijskom razgovoru sa Nikolom Stolićem, čija je porodica isterana iz Obilića, gde je Tišmin sin ostao da živi sa porodicom u Sportskom centru. Nikola je upisao Srednju elektrotehničku školu u Sušici, a planovi mu idu do Vojne akademije. Na pitanje da li se navikao na život u Gračanici kratko ogovora: „Mora se.“
– Ovde je sloboda kretanja mala. Idem na bazen. Uveče prošetam s drugovima po Gračanici. Nekako se organizujemo. Ali ni u Obiliću nije bolje. Bio sam tamo pre mesec dana. Sve je spaljeno. Vratio se mali broj onih koji su živeli u stambenim zgradama. Sad ih čuva Slovačka vojska, non stop su pod stražom, ograđeni bodljikavom žicom – priča Nikola.
Kaže da njegov otac, direktor Školskog centra iz Obilića premešten u Prilužje, svakog dana na posao putuje 20 kilometara u jednom pravcu.
Žene se žale na kvalitet hrane, skučen životni prostor u nekoliko kvadrata.
– Ni suprug ni ja ne radimo. Ovde smo sabijeni sa već odraslim ćerkama. Dobijamo hranu koja je užasna. Voda ponekad nestaje. Kontejneri imaju male šporete, dobijamo drva, ako ne – kupujemo. Snalazimo se. Leti su kontejneri užasno vreli, ne može da se spava unutra, zimi je hladno. Ne zna se šta je gore. Svi nam obećavaju da nam sagrade prave kuće, ali niko ništa nije uradio – naglašava Snežana Zdravković.
Ulazak u naselje ne može da prođe nezapaženo, a Prištevac Dobrivoje Savić ne može da veruje da je neko došao da vidi stanare kontejnera. Za Vidovdan u Gračanici je bio ministar za KIM koji je u prvom komšiluku, novootvorenom opštinskom Medija centru, održao konferenciju za novinare, ali nije svraćao. Savić nam priča o unuku od 21 godine koji se ubio usred Zvečana, supruzi koja se zbog toga razbolela i koju je šest godina nepokretnu sam negovao, poslednjih godina u nemogućim kontejnerskim uslovima. Posle svega što je preživeo najviše ga pogađa što „naši ljudi mrze jedni druge“.
Jovanka Nedeljković je iz Orahovca gde joj je spaljena kuća, preko Romske kuće, pre godinu i po stigla u Kontejnersko naselje. Suprug joj je na minimalcu. Ona ne radi. Imaju troje dece na školovanju. Ona ne želi da ide sa KIM, kakav god bio statusni rasplet. Tvrdi da joj je, posle svega preživljenog, svejedno i da se ne plaši.
Fotografije Stane Joksimović dok se u bolnici oporavljala od torture koju je preživela 17. marta 2004. obišle su svet, obilazili su je domaći političari i strani novinari. Rodom je iz Kosova Polja, a živela je u Prištini.
– Tukli su me, sekli mi vene, zube mi izbijali, kičmu povredili, silovali me. Hteli su da me ubiju i bace u veliki jaz kod Predionice. Policija me je spasila. Pet nedelja sam ležala u bolnici. Došao je Čović da me vidi, pa Rada Trajković i Momčilo Trajković, stotine novinara, bila sam na televiziji. Četiri meseca strane zemlje gledale su me zavijenu s dve gaze na oku. Od svega što sam preživela obolelo mi je srce. Upropastili su me. Cela porodica nam je rasturena, niko svoju kuću nema. Svi živimo ovako po kontejnerima – priča Stana Joksimović.
Živi sama. Objašnjava kako je išla u Beograd da traži državnu odštetu za pretrpljeno silovanje, jer smatra da je „srpska vlada odgovorna, jer nije vodila računa o Srbima na KIM“.
– Koštunica, Tadić i Drašković rekli su mi da dođem za deset dana. Nisam imala para da se vratim, niti za hleba. Čistačice su mi pomogle. Svu sam penziju pojela na to putovanje. Niko ne brine o nama, a ovde su dolazili iz Švedske da me stave u novine. Beograd bi trebalo da zna da ne možemo više da izdržimo – poručuje Stana Joksimović.