Prva priča u knjizi divno najavljuje njen ton: devojka svakog dana prolazi biciklom pored dvorišta koje čuva pas čiji lavež pun mržnje prati svaki njen pokret. Kad odluči da reši problem pokušajem da pripitomi zver, shvati da su ljudska bića (gospodari zveri) još neprijatnija od psa.

Ovaj odnos prema ljudima i odnos prema životinjama obeležiće život Elizabet Kostelo, koja je Kucijev alter ego, i koju čitalac ubrzo zatiče ostarelu i u stalnim raspravama s njenom decom: zaokupljena je neobičnim projektom staklene klanice, u kojoj bi ljudi mogli svakodnevno da razmišljaju o svojoj surovosti prema životinjama.

Istinski slobodnog duha, protivna svim konvencijama, ona je veličanstveni lik, buntovan, s obema nogama čvrsto na zemlji a u isto vreme obdarena maštom koju su dobronamerni skloni da povezuju s ludilom. Pred njom su njena deca, arhetipi, privlačni ljudi koje čitalac savršeno razume ali ih posmatra sa sažaljenjem, budući da su konvencionalni.

U ovoj knjizi nalaze se divne misli o životinjama, o tome imaju li ili nemaju dušu, moraju li ili ne moraju da ostave trag na ovom svetu, o lepoti samoće i oskudice. Kuci je u ovoj knjizi ponudio tajanstven i suptilan tekst, diskretan i nag, dirljiv češće nego što bi se u prvi mah pomislilo, napisan s neverovatnim majstorstvom i prefinjenošću, pomalo onako kako bi verovatno pisao Karver da je stajao obema nogama čvrsto u današnjoj stvarnosti: delikatno i prelepo.

Povezani tekstovi