Istina o događajima u Sarajevu 2. i 3. maja 1992.

U Beogradu, pak, protiv Divjakovog hapšenja na osnovu srpske poternice reagovale su građanske i antiratne nevladine organizacije, dok se po medijskim forumima i blogovima, po principu za i protiv, vode ostrašćene rasprave o samom Divjaku i njegovoj navodnoj odgovornosti. Pri tom, oni koji su sve i pokrenuli (da li slučajno) tek 2004. da bi tek 2009. (17 godina posle događaja u Dobrovoljačkoj) izdali i Interpolovu poternicu, i danas ne odustaju od netačnih podataka i poluistina kojima izlaze u javnost. Tako se, u zavisnosti od patriotskog stava pitanih i nepitanih zvaničnika kao i neupitnog patriotizma pojedinih glasila, moglo i može pročitati ili čuti da se Divjaku stavlja na teret krivica za smrt od šest pa do preko stotinu pobijenih vojnika JNA. Iza te, za neke u Srbiji još uvek omiljene morbidarije zvane „nikad dovoljno mrtvih“, stoji banalna činjenica da ovdašnja javnost još uvek ne zna šta se, zašto i kako dešavalo tog maja 1992. u Sarajevu. Ne zna, pre svega, da je „3. maj“, kada je napadnuta kolona vozila sa pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici, samo logičan nastavak svega suludog i tragičnog što se prethodnog dana dešavalo u Sarajevu. Autori poternice protiv generala Jovana Divjaka, „dokazano objektivni“ istažitelji nekadašnjeg Vojnog tužilaštva, posebno „proslavljenog“ u slučajevima Jurišić, Ganić, Purda… general Trifunović, uporno ćute o „2. maju“ u Sarajevu 1992. I oni i svi drugi koji njihove istrage i poternice prihvataju i prosleđuju Interpolu, izazivajući tako međunarodnu i regionalnu bruku i štetu Srbiji, zadovoljavaju se efektima koje svojom istinom i svojim poternicama postižu u domaćoj (patriotskoj) javnosti.

Dan pre

Drugi maj ‘92. u Sarajevu ostaje zabeležen u istoriji kao poslednji propali pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada i Sarajevo podeli i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima bombardovanjem sa već uveliko utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva. Čitav sat i po, Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tukli su granatama po Predsedništvu, Skupštini, Domu sindikata… Po najužem gradskom jezgru, po opštini Stari Grad, ali i po Novom Sarajevu. Tako je označen početak ostvarenja monstruoznog plana kasnije zabeleženog kao najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji (1395 dana ! Od 2. maja 1992. do 26. februara 1996.) što će životima platiti 10.615 građana Sarajeva među kojima i više od 1600 dece.

No, tog pomenutog 2. maja ‘92. nije se sve završilo jutarnjim granatiranjem Sarajeva i diverzijom u Glavnoj pošti na Obali, čime je izazvan požar koji je uništio preko 45000 veza onemogućivši tako telefonski saobraćaj i u gradu i van njega. Napadom iz tri pravca (Lukavica, Nedžarići, Trebević) na centar grada, uz korišćenje oklopnih transportera, tenkova i pešadijskog naoružanja, JNA je pokušala da iznenadnom akcijom osvoji zgradu Predsedništva i ostale državne institucije u samom centru grada. Na taj način je Neko hteo da pokaže da legalno izabrana vlast, tada već međunarodno priznate i nezavisne BIH, članice UN, ne vlada u Sarajevu. Možda bi tako i bilo da se napadačima u vozilima, tenkovima i oklopnim transporterima JNA nisu suprotstavile očigledno spremne grupe Teritorijalne odbrane grada. Na pokušaj proboja i paljbu iz oklopnih transportera i tenkova, u području Skenderije, pored Predsedništva, i ostalim ulicama centra grada – grupe teritorijalaca odgovarale su projektilima iz zolja, osa i ručnih bacača. Tako je pogođeno i uništeno nekoliko oklopnih transportera, drugih vozila i tenkova a u svakome od njih ili oko njih moglo je biti i po desetak i više vojnika. Sam general Jovan Divjak u intervjuu RSE pre dve godine, kaže da vojnici JNA tokom sukoba 2. maja 92. koji je potrajao ceo dan, nisu ginuli samo u centru grada, nego „i oni koji su pratili tenkove, i na Jevrejskom groblju, i u Zagrebačkoj ulici, i na potezu od Nedžarića do Televizije.“ Koliko se zna, sve do sada, niko nije izašao sa tačnim brojem ukupno stradalih toga dana u Sarajevu, ali je među njima, nesumljivo, bar nekoliko desetina izginulih pripadnika JNA. U dokumentarcu „Mesto zločina“, (Srna film, 2007.) koji se bavi žrtvama u Dobrovoljačkoj 3. maja 1992, na samom kraju filma nalazimo sledeći podatak: U Sarajevu 2. i 3. maja 1992. godine ubijena su 42 pripadnika JNA, ranjena su 73 pripadnika JNA, zarobljeno je 215 pripadnika JNA. Ovo je samo jedan od primera „kreativnog“ korišćenja podataka o izginulim pripadnicima JNA u Sarajevu tog 2. i 3. maja 1992, kakvih je kasnije bilo u izobilju.

Otmica Alije Izetbegovića

Zatečeni otporom teritorijalaca i suočeni sa velikim gubicima, planeri i vođe napada na centar Sarajeva, u popodnevnim satima 2., maja povlače preživele i ranjene pripadnike JNA u kasarne. Ali se ne predaju. Uz konsultacije i odobrenje pojedinih članova Predsedništva tadašnje Jugoslavije (pominje se Branko Kostić ) pripadnici JNA na sarajevskom aerodrom zarobljavaju i uzimaju kao taoce Aliju Izetbegovića, predsednika BIH, njegovu ćerku Sabinu i Zlatka Lagumdžiju, predsednika SDP BIH. Njih troje upravo su se bili vratili iz Lisabona gde su sa međunarodnim predstavnicima razgovarali o unutrašnjem ustrojstvu BIH nakon osamostaljivanja. Uz višečasovno, mučno i napeto posredovanje generala Luisa Mekenzija, komandanta UNPROFORa, članovi Predsedništva i pojedini vojni komandanti u gradu uspevaju da se dogovore sa predstavnicima JNA da se 3. maja oslobodi Alija Izetbegović i ostali zarobljenici. Zauzvrat se obećava i garantuje međunarodnom posredniku da će Teritorijalna odbrana i ostale naoružane formacije deblokirati zgradu komande 2. armijske oblasti i dozvoliti nesmetan odlazak generalu Milutinu Kukanjcu, komandantu sarajevske armijske oblasti, njegovim saradnicima oficirima i svim prisutnim vojnicima.

U popodnevnim satima 3. maja, Alija Izetbegović, njegova ćerka Sabina i Zlatko Lagumdžija, iz kasarne Lukavica gde su zadržani nakon zarobljavanja na aerodromu, vojnim transporterima UNPROFORA, zajedno sa generalom Mekenzijem, dolaze do komande 2. armijske oblasti. Spakovani za dogovoreni polazak u svojim vozilima tu ih sačekuju oficiri, vojnici i nekolicina civila na radu u JNA. Njihov komandan, general Milutin Kukanjac, kao da prethodnog dana nije bio pravi ratni pokolj u Sarajevu, ulazi u beli transporter UNPROFORA u kome se već nalazi Alija Izetbegović. Kolona od tridesetak vozila, mahom kamiona, sa malim, terenskim vozilom UNPROFORa na čelu u kome su general Mekenzi i Zlatko Lagumdžija, polazi sa Trga 6. april sporo se krećući ka Skenderiji. Praćena neprijateljskim pogledima često naoružanih građana ili pripadnika ko zna kojih grupa i formacija – neće daleko stići. Zaustavljena je u Dobrovoljačkoj ulici. I dok Alija Izetbegović iz transportera na koji se Jovan Divjak popeo traži od njega da kolona nastavi kako je dogovoreno – začuje se pojedinačna i rafalna pucnjava nedaleko od tog mesta. Televizijski snimak koji prikazuje Divjaka kako viče: „Ne pucaj!… Ne pucaj!… Ne pucaj!… bezbroj puta je emitovan na mnogim svetskim televizijama. Tokom posete Beograđana ratnom Sarajevu 1995. general Divjak je u intervjuu datom ovom novinaru za NAŠU BORBU objašnjavao kako su na Palama „kreativno“ montirali pomenuti snimak. Iz svakog njegovog uzvika „Ne pucaj!“ isecali su „Ne“, a ostatak danima emitovali uz komentar kako on, srpski izdajnik, poziva na ubijanje vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici.

Koliko je stradalih?

Tragični bilans zločina u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. srećom, mnogo je manji nego što to osvedočeni smrtoljubci tvrde i žele. Sam Jovan Divjak smatra da je ubijeno osam ljudi a da ih je 215 zarobljeno. Njegov protivnik, komandant 2. armijske oblasti general Milutin Kukanjac, sve dok je bio živ, iznosio je svoje mišljenje i nešto drugačije podatke.

– U toj Dobrovoljačkoj ulici oni su napali jedno sanitetsko vozilo i poginuo je jedan vojnik, Tomović Zdravko iz Han Pjeska, tri pukovnika: Sokić Miro, Radulović dr Budimir i Mihailović Boško, jedan potpukovnik, Jovanović Boško i jedna žena, Muslimanka Šuko Nurmela… – tvrdio je Kukanjac. Znači, šest osoba je stradalo od ukupno 261 koliko je bilo u koloni.

Ako je verovati generalu JNA, komandantu koji je i sam sve preživeo zapitajmo se čemu i dalje laži i manipulacije o ovom događaju? Najubedljiviji odgovor ponudio je sam general Kukanjac još 2000. godine:

– Valjda su ovi u Beogradu izgubili strpljenje što nismo više stradali pa su prosipane te laži o Dobrovoljačkoj što je nešto najsramnije što se moglo čuti“.

Otuda i „kreativna“ tumačenja zločina u Dobrovoljačkoj sa Pala i iz Banja Luke koja su, kao što vidimo, sve više prihvaćena i u Beogradu. Možda zarad nove srpske sloge ?

I dok general Jovan Divjak u Beču, na slobodi, čeka da li će ga austrijske vlasti izručiti bosansko-hercegovačkom ili srpskom pravosuđu, u ovdašnjem Tužilaštvu za ratne zločine nadaju se da će uskoro sa kolegama iz Sarajeva potpisati sporazum o ustupanju dokaza za predmete „Dobrovoljačka“ i „Tuzlanska kolona“. Predlažu takođe da se izvrši i ekspertska revizija predmeta preuzetih od vojnog pravosuđa. Pre ili kasnije, to će nesumljivo morati da se uradi iz najmanje dva razloga: da se Srbija dalje ne bruka „novim“ starim poternicama „poznatih autora“, a i da bi se postavila prava pitanja o pravim krivcima za stradanja i vojnika i civila, i 2. i 3. maja 1992. u Sarajevu kao i za nevine žrtve iz „Tuzlanske kolone“, takođe u maju te 1992.