Jezik kao ključ identiteta

Reč je o priči o Maji, devojci koja uporno pokušava tokom celog svog života da rekonstruiše najdalja sećanja na detinjstvo, na svoje korene i poreklo i svoj maternji jezik. Kako je rano ostala siroče, odgajila je tetka koja je dugo krila istinu od nje i trudila se da Maja zaboravi svoju prošlost. Tugujući za majkom, Maja tuguje i za svojim maternjim jezikom.

Ovo je roman o gubitku maternjeg jezika koji je usko povezan sa poreklom i identitetom, jer jezik za Maju nije samo običan zvuk, već je to zvuk koji je duboko ukorenjen u svakome, jezik je ključ identiteta. Kad je upoznala Mareka, koji je takođe na svojevrstan način iskusio gubitak kulturnog i ličnog identiteta, Maja je u njemu pronašla prijatelja, ali i surogat za očinsku figuru.

Kroz nekoliko hronološki poređanih poglavlja Maja traga za sopstvenim identitetom istrajno, sklapajući slagalicu uspomena gotovo hipnotički. Konačno, ona sa svojom ćerkom putuje natrag do mesta sa kojeg potiče, u nadi da će proživeti makar deo iskustva koje je proživela njena majka.

Karolina Šuti (1976) studirala je nemački i engleski jezik, a istovremeno je sticala i muzičko obrazovanje kroz studije koncertne gitare i pevanja. Tema njenog doktorskog rada bilo je stvaralaštvo Elijasa Kanetija. Radila je kao predavač na Univerzitetu u Firenci i kao naučna saradnica u Književnoj kući na Inu.

Već svojim prvim romanom Koga nose, ne trebaju mu cipele (2010) privukla je pažnju čitalačke publike i kritike, koja je isticala „veliko pripovedačko umeće, poverenje u moć jednostavnog jezika i izrazito ličan ton koji svedoči o velikoj zrelosti“. Za roman Mora da sam jednom hodala po mekoj travi dobila je Evropsku nagradu za književnost 2015. godine. Pored romana, piše i objavljuje kritike i eseje o književnosti, drži seminare o književnosti i predavanja o poeziji. Karolina Šuti živi i radi u Inzbruku.