Vladimir Veljković: Smatram da je parlamentarni sistem u ovom trenutku izgubio smisao postojanja, budući da ga je uzurpirala SNS, tako da bi napuštanje i bojkot parlamenta predstavljali vid političke borbe koji opozicija do sada nije isprobala. Takvim potezom bi se oduzeo legitimitet sadašnjem režimu. U isto vreme poslao bi se i signal državama, kojima je još uvek stalo do demokratije, da u Srbiji vlada nedemokratski režim. Ovoj sadašnjoj situaciji doprinela je i Evropska unija…

Dušan Spasojević: Potpuno se slažem da je parlamentarni život u Srbiji obesmišljen i uzurpiran. Tačno je, takođe, da opozicija učestvuje na izborima pod neravnopravnim uslovima. Međutim, nisam siguran da bi napuštanje parlamenta i bojkot izbora u ovom trenutku mnogo doneli. Vlast ionako nema potrebu da se posebno legitimizuje preko parlamenta. S druge strane, Evropskoj uniji je jasno da vlast ide ispod nivoa demokratičnosti, ali ona u ovom trenutku nema ni volje, ni motiva, da je pritiska i od nje zahteva da poštuje demokratska pravila. Osim toga, pitanje je koliko je opozicija u stanju da zajednički nastupa.

Omer Karabeg: Jedan deo opozicije verovatno bi ostao u parlamentu i zbog beneficija, jer poslaničko mesto donosi brojne privilegije.

Vladimir Veljković: Najverovatnije bi to bila Srpska radikalna stranka, ali rekao bih da ona uopšte i nije opozicija. A što se tiče čuvanja poslaničkih mandata, postavio bih pitanje – dokle će oni koji ostanu u parlamentu čuvati svoja mesta Do novih nepoštenih izbora na kojima će, ako se ne promene uslovi, opozicija doživeti još jedan poraz. Morate na neki način uputiti izazov ovom režimu koji je zatvorio sve kanale političke komunikacije i izgradio paralelnu društvenu hijerarhiju. Bojkot je jedan vid tog izazova.

Dušan Spasojević: U makedonskom slučaju bojkot parlamenta bio jedan od mehanizama opozicione borbe, ali nije bio jedini. Morali bismo mnogo detaljnije da uđemo u analizu makedonskog scenarija da bismo utvrdili šta je dovelo do izborne pobede opozicije. Da li su to bili slučajevi korupcije, afera prisluškivanja ili bojkot parlamenta? I u Crnoj Gori opozicija koristi vaninstitucionalne metode delovanja, ali ne uspeva da smeni vlast. Ne verujem da bi i u Srbiji vanparlamentarna borba bila rešenje, ali ne treba je ni isključiti. Opozicija u Srbiji se ne može osloniti samo na jedan mehanizam, već mora da radi mnoge stvari. Jedan deo javnosti smatra da su potrebna nova lica, pa samo priča o tome, dok drugi insistiraju na tome da je potrebno ukrupnjavanje opozicije. Ali, ni nova lica ni ukrupnjavanje sami po sebi neće doneti uspeh, već je potrebna šira lepeza delovanja koja po meni uključuje i jače prisustvo u parlamentu.

Vladimir Veljković: Makedonsko iskustvo bi moglo biti od koristi. Znam da se je bivši predsednik Demokratske stranke u nekoliko navrata susretao sa novim makedonskim premijerom Zaevom. S druge strane, videli smo da je vlast u Srbiji praktično podržavala bivši režim u Makedoniji. .. Naravno, makedonska situacija je drugačija. Ali, kao što sam rekao, neki izazov režimu, neki gest nepristajanja na njegove uhodane modele je neophodan. Opozicija mora da preuzme inicijativu.

Dušan Spasojević: Ako bi se opozicija dogovorila o nekom vrlo konkretnom i praktičnom setu zahteva koji bi, recimo, uključivao kontrolu biračkih spiskova i drugačiju medijsku zastupljenost opozicije – pre svega drugačije ponašanje Radio televizije Srbije – i ako bi ustrajno insistirala na svojim zahtevima, verovatno bi Evropska unija morala u određenoj meri da izvrši pritisak na Aleksandra Vučića da opoziciji obezbedi ravnopravnije uslove. Srpska napredna stranka sigurno nikad neće obezbediti poštene i ravnopravne uslove, ali mislim da bi morala da popusti.

Vladimir Veljković: Da li bi vlast u nekom trenutku popustila – to najviše zavisi od toga kakvu bi snagu pokazala opozicija. Ako bi opozicija uspela da veći broj ljudi izvede na ulicu, vlast bi morala da makar delimično prihvati neki od njenih zahteva, mada će ona do kraja pokušavati da zadrži svoja pravila igre. Videli smo da nezadovoljstvo postoji. Prošle godine, nakon predsedničkih izbora, bilo je spontanih protestnih okupljanja. Ona su trajala negde duže, negde kraće, ali niko od opozicije nije uspeo da artikuliše te proteste.