Knjiga koja podstiče nesanicu

„Život se ne može prevariti, ali hoću da budem spreman. Sve sam raščistio. Da imam dobar vidik. Da vidim kako nesreća dolazi“, govori jedan junak Anđićeve nove knjige pripovedaka, koja je niz varijacija na temu postoji li uredan odlazak iz života, dobra smrt. Kroz niz priča čitalac prati raznovrsne registre u kojima su napisane: od snoviđenja, preko muško-ženskog dijaloga, sve do isleđivanja.

Ovde ne izostaju ni (auto)poetički elementi, a privlačnost ovih priča jeste u dobroj meri što uspevaju da prevedu univerzalne teme i istine u zanimljive, često napete sadržaje koji nas na kraju vode do niza pitanja – Može li čovek da pripremi kofere za svoj poslednji put i da li je u stanju da prethodno obavi veliko spremanje svog života? Kako to da smo kadri da osmislimo pojam večnosti, all nemoćni da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li je život samo vrh ledenog brega egzistencije koju tek smrt upotpunjava?

U dobroj meri pod blagotvornim uticajem savremene hispanoameričke priče, Anđićeve priče donose i novi pogled iz sveta zaogrnut u srpski jezik. Način na koji on priča deluje krajnje opušteno, gotovo kao kafansko ćaskanje, no njegova zapažanja su često britka poput skalpela, a obrti i rešenja krajnje originalni. Sve se naoko čita lako, no taj „lak“ stil je posledica mikroskopski pažljivog, gotovo opsesivnog izbora svake reči. Vrtoglavi kortasarovski raspleti ovih priča pokazuju koliko su nam podjednako blizu i horor i ludilo i apsurd.

Anđić ovom knjigom iskoračuje iz konkretnog vremena i sredine da bi se usredsredio na najveći egzistencijalni paradoks. Uprkos tome, priče su međusobno veoma različite po sadržaju i po tonu i jedino zajedničko im je, osim teme, odsustvo patetičnosti i tragičnosti koje je često prate.