Prednjači izvesna Slađana Velkov, autorka Peticije za ukidanje obavezne vakcinacije u Srbiji, sa argumentima poput tvrdnje da je u SAD „od posledica polivalentnih vakcina… umrlo 145.000 dece“. Nažalost, skoro 15.000 naših građana je svojim potpisom pokazalo da veruje kako su Amerikanci zaista odlučno krenuli u masovni pomor sopstvenog podmlatka.

Još veći broj ljudi (procenjuje se da S. Velkov ima dvadesetak hiljada sledbenika na Fejsbuku) spremno prihvata njene misli da je vakcinisanje „genocidno“ i da „dovodi do sterilizacije i teških oboljenja“ (isto to su pre nje smatrale nigerijske verske vođe, ali su se u međuvremenu urazumile), da bolesti nisu izazvane mikroorganizmima, već „vibracijama“, pa kada „frekvencija padne ispod 58 Hz, pojavljuju se simptomi prehlade, na 55 Hz kandida, na 42 Hz rak“, itd.

Nesumnjivo je da je bar deo biografije ove žene „friziran“, ali je moguće da je zaista stekla lekarsku diplomu u Skoplju. U tom slučaju ostaje neobjašnjivo ko ju je, uz prethodne „bisere“, učio da „bakterije nastaju u našem telu“, da su velike boginje – male, da postoji misteriozna „osnovna jedinica života, orgonske (!?) energije čije poreklo je Sunce“ itd.

Pridružuje joj se neizbežni Todor Jovanović sa svojim bezvrednim todoksinom i komično nacifranom biografijom. Sebi u zaslugu pripisuje dva kontradiktorna „otkrića“: s jedne strane, da virus side ne postoji, a s druge strane da su ga Amerikanci 1975. tajno uneli u Afriku jer nisu mogli da bace atomsku bombu. On optužuje Institut „Torlak“ da je pravio monstruoznu vakcinu koja kod 61 odsto žena izaziva rak dojke, ali su, navodno, za razliku od nas, Brazilci bili dovoljno pametni da prozru zlu nameru. Tvrdi i da je stvorio „posebnu skicu stvaranja života“, pa mu je nepravedno oduzeta Nobelova nagrada. Ponosno ističe kako je izlečio Medžika Džonsona i unuke kralja Zulua od side, a mnoge krunisane glave i od raka. Zato su mu, navodno, Amerikanci dali laboratorije u Votergejtu i ček na sto miliona dolara. Ovaj zubar iz rakovičkog Doma zdravlja, poslat u invalidsku penziju još pre više od četvrt veka, dok je bio u punoj fizičkoj snazi, zaneseno se hvali kako je pregledao hiljade žena. Time nesvesno rizikuje da bude optužen za nadrilekarstvo jer, budući da nije lekar, mogao je od njih legalno da traži da se skinu samo na silu ili na prevaru.

Za razliku od Slađane i Todora, koji nemaju lekarsku licencu, galeriju živopisnih likova upotpunjuje pedijatar Petar Ivanovski, koji je čak stekao i zvanje vanrednog profesora. Jedan od njegovih „bisera“ jeste da je virus malih boginja „dobročinitelj“, a ključni „argument“ mu glasi: „Da je virus opasan, Bog bi ga eliminisao“. „Proslavio“ se idejom da vakcina protiv velikog kašlja dovodi do leukemije. Nikada se nije potrudio da pruži dokaze za svoju neobično nategnutu hipotezu, pa je ona jednodušno ignorisana.

Za sve troje zajednički je stav da su dečje bolesti „prirodne“ i da nas samo jačaju, te da su vakcine nepotrebne. Drugim rečima, ko preživi – preživi. To je povampirena teorija rasne higijene, zasnovana na ideji prirodne selekcije. Srećom, civilizacija se nje odrekla još po završetku Drugog svetskog rata.

Pa, postoji li u Srbiji ugledan lekar koji je protiv postojećeg programa obavezne vakcinacije? Da, samo jedan. Redovni je profesor pedijatrije i sjajan stručnjak. On se zalaže za neke vakcine, ali je rezervisan prema vakcinaciji protiv malih boginja, za koju smatra da treba da bude u kategoriji preporučenih, a ne obaveznih vakcina. Za svoj stav navodi lične razloge, ali je dovoljno kritičan da između te vakcine i ozbiljnih neželjenih posledica ne stavlja obavezan znak jednakosti. Imajući u vidu njegovu reputaciju, ostale njegove kolege takvo viđenje prihvataju kao vrstu osobenosti jednog vrsnog stručnjaka koji, uz sve svoje kvalitete, ima prava i na neku precenjenu ideju.

Ostavimo po strani ovaj izuzetak, pa se zadržimo na prethodno navedenim bizarnim idejama koje nailaze na bezrezervno prihvatanje dela javnosti. Da li je vreme da se postavi pitanje odgovornosti i/ili uračunljivosti pojedinaca sklonih neosnovanom uznemiravanju građana?

Autor je profesor univerziteta