Kosovska dilema Bušove administracije

Vilijem Montgomeri Iako su Evropska unija i ostale evropske zemlje delile američku zabrinutost zbog načina na koji je Miloševićev režim postupao sa kosovskim Albancima, Sjedinjene Države su bile pokretačka snaga zapadne diplomatske aktivnosti kad je reč o Kosovu, u poslednjih petnaest godina. U decembru 1992. mi smo unilateralno uputili čuveno „Božićno upozorenje“ Miloševiću da će na svaku provokaciju njegove vlade, koja izazove glavno nasilje na Kosovu, biti odgovoreno čak i vojnom silom. Izaslanici poput Roberta Gelbarda, Ričarada Holbruka, Bila Vokera i Krisa Hila bili su zapaženi u pregovorima sa srpskom vladom i insistirali su da se popravi stanje ljudskih prava na Kosovu. Upravo je državni sekretar Medlin Olbrajt preuzela vođstvo u zalagnju da NATO bombarduje Srbiju, dok je vrhovni komandant NATO Vesli Klark to sproveo u delo.
U vreme kad su UNMIK i KFOR stigli na Kosovo 1999, izvesna mišljenja su bila okamenjena. Ništa što se dogodilo proteklih sedam godina, uključujući pad Miloševića i demokratsku tranziciju u Srbiji, nije ih promenilo. Pre svega, praktično svaki kosovski Albanac strastno je opredeljen da nepovratno bude odvojen od Srbije i da ima punu nezavisnost. Značajan broj spreman je da se ponovo lati nasilja, ako je potrebno, da se to i dogodi.
Drugo, kosovski Albanci su zahvalni Sjedinjenim Državama zbog njihove uloge i, što je daleko važnije, veruju da su upravo Sjedinjene Države te koje će obezbediti nezavisnost u skoroj budućnosti. Posledično tome, Sjedinjene Države imaju status i kredibilitet na Kosovu kakav nema ni jedna druga zemlja. Kao i mnogi drugi na Balkanu, kosovski Albanci su sekptični prema snazi i opredeljenosti Evropske unije.
Konačno, postoje konkretni razlozi zašto ove veze sa Amerikancima ostaju tako jake. Naime, teško je naći bilo kog uticajnog zvaničnika, političara ili nezavisnog specijalistu za spoljnu politku u Sjedinjenim Državama koji nije javno ili privatno nagovestio da je nezavisnost Kosova jedini mogući ishod. Većina je obelodanila svoje poglede. Ričard Holbruk je prilikom posete Beogradu 2003. otvoreno rekao sprskim liderima da će „morati da izaberu između Kosova i budućnosti i da, ako izaberu Kosovo, neće nigde stići.“ Međunarodna krizna grupa, različiti senatori, kongresmeni i druge nevladine grupe podjednako direktno insistiraju na nazavisnosti. Sjedinjene Države su, takođe, u prvim redovima pristalica brzog usvajanja rezolucije povodom pitanja konačnog statusa, najvećim delom da bi glavnina naših trupa mogla da bude povučena.
Članovi Kontakt grupe iz sastava Evropske unije odborili su scenario o uslovnoj nezavisnosti Kosova pod nadzorom svog prelaznog tima na Kosovu, sa idejom da nakon neophodne rezolucije UN, Evropska unija zameni UNMIK. Oni su već opisali funkcije koje će obavljati i nadgledati.
Iako je srpsko političko rukovodstvo razočaralo zapadne članove Kontakt grupe zbog nespremnosti da prihvati takav ishod, ili da prepiremi stanovništvo za tako nešto, to ni na koji način nije uticalo na EU ili SAD da ponovo razmotre konačan status. Porast uticaja radikala izavao je dovoljnu zabrinutost Zapada tako da su učinjeni neki ustupci Srbiji (pomeranje datuma preporuka o konačnom statusu nakon srpskih izbora, prijem Srbije u Partnerstvo za mir i najava da će EU zauzeti novi pogled na vizni režimi za Srbiju)
Ono što je dramatično promenilo čitavu jednačinu jeste saznanje da je vrlo verovatno da će Rusija sprečiti svaku rezoluciju Saveta bezbednosti koja sadrži elemente neprihvatljive za Srbiju. To su sada javno stavili do znanja i predsednik Putin i ministar inostranih poslova Lavrov. Ovaj potonji je rekao da svako rešenje mora da bude prihvatljivo i za Prištinu i za Beograd. „Ne može biti nametnutih solucija“. Realnost je takva da se „korelacija snaga“ u svetu dramatično promenila od kosovske kampanje bombardovanja 1999. i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, donete odmah nakon završetka kampanje. Sada, Rusija puna samopouzdanja traži načine da pokaže svoju snagu i samostalnost. Kosovsko pitanje je lak način da se to i demonstrira. IMAJUĆI u vidu javne komentare na tu temu, veoma je teško poverovati da Rusija može da promeni stav, a da ne izgubi obraz.
Sjedinjene Države i neki članovi EU nastavljaju da guraju da rezolucija o konačnom statusu bude usvojena u nekoliko narednih meseci sa uslovnom nezavisnošću kao ishodom. Oni se i dalje nadaju da će u pregovorima o rezoluciji Saveta bezbednosti uspeti da obezbede dvosmisleni tekst, ali dovoljan da bi onda brzo prešli na uslovnu nezavisnost. To ostaje američka pozicija koju podržavaju svi uticajni spoljnopolitički igrači u Sjedinjenim Državama, koji su već pomenuti. Drukčije rečeno, američka administracija je pod pritiskom domaće izborne baze da nastavi da podržava opciju za koju je malo verovatno da će biti realizovana.
Sjedinjene Države se, prema tome, suočavaju pre svega sa problemom da zadrže na okupu sve sekptičnije Evropljane prema takvom rešenju, i da pokušaju da utvrde kako da privuku Rusiju. To će zahtevati „teško natezanje“ Sjedinjenih Država i Rusije, a EU će malo moći da pomogne u tom procesu.
Beskompromisnost Rusije mogla bi da doveda do sledećih scenarija: a) Potencijal da se ne usvoji nikakva rezolucija UN. Iako EU razmatra da progura jednostavnu rezoluciju striktno ograničenu na dozvolu da preuzme Kosovo od UN, nema apsolutno nikakvih garancija da će Rusija i to dozvoliti. Rusi bi mogli da insistiraju na dodatnom tekstu za tu rezoluciju, čime bi put za rešenje statusa Kosovo postao još komplikovaniji nego što je sada. Mnogi Evropljani su privatno izrazili svoju nespremnost da na Kosovu zamene UNMIK bez usvojene rezolucije UN. Ako to ne urade, Kosovo će ostati sa osiromašenim, demoralizovanim UNMIK u bliskoj budućnosti. Mnogi od njegovih najboljih kadrova već su obezbedili nove pozicije, a njihov autoriutet je umanjen zbog gubitničkog statusa. Kosovo bi praktično palo u zaborav. To bi, takođe, moglo da znači da bi namera Sjedinjenih Država da povuku svoje trupe sa Balkana bila osujećena.
b) Postoji, takođe, i mogućnost dramatičnog porasta nasilja tokom ove godine koje bi podstakli, bar u početku, ekstremisti u redovima kosovskih Albanaca. Početni ciljevi bi bili srpska manjina i UNMIK. Ali, ne bi trebalo isključiti da bi i američke trupe mogle da budu meta, zbog gorke razočaranosti kosovskih Albanaca usled nedostatka kretanja u pravcu nezavisnosti. To bi bila najgora noćna mora Bušove administracije. U svakom slučaju, KFOR ne bi bio u stanju da spreči porast nasilja, a njegove posledice mogu da budu žestoke.