Kraj evropske dominacije i uspon Amerike

Za Adama Tuza, koji je metaforu o potopu iskoristio za naslov svoje knjige, najznačajnija novina je uspon Amerike u svetskim razmerama i njeno preuzimanje uloge vodeće svetske sile. Zaista, mir koji je uspostavljen 1919. godine (prethodnu je označilo samo primirje) po svemu je bio Pax Americana. Amerika je u potpunosti promenila svoj međunarodni položaj i postala svetska sila. Kako joj je to uspelo?

Knjiga Potop: Veliki rat i prekrajanje svetskog poretka, 1916-1931 (Clio, 2019) prati uspon Amerike od 1916, budući da su upravo te godine odobreni krediti Velikoj Britaniji i Francuskoj koji su omogućili dalje vođenje rata, kupovinom materijala u Americi. Upravo je ekonomska, a pre svega finansijska snaga Amerike bila jezičak na vagi koji je doveo do pobede Antante – osnovni američki ratni doprinos nije bio vojni nego finansijski. A iza njega su ostali dugovi (evropski) i potraživanja (američka).

Glavna ličnost novog svetskog poretka bio je Vudro Vilson. U Potopu se veoma jasno analiziraju njegovi ciljevi, koncepcija i učinak, a sve počinje željom da Amerika postane vodeća zemlja sveta, koncepcijom mira bez pobednika, kako bi se, ne samo stvorila ravnoteža između zaraćenih strana, nego kako bi se velike imperijalne sile, Velika Britanija i Francuska, potisnule sa globalnog pijedestala.

Na to dolazi i čuvenih 14 tačaka, koje je, Tuz pokazuje, svako tumačio onako kako mu odgovara, kao i Vilsonova opsednutost stvaranjem globalnog mehanizma nacionalne bezbednosti zasnovanog na Ligi naroda, njegovom institucionalnom mezimčetu.

Nesputan bilo čime, uz nipodaštavanje američke zakonodavne vlasti, na krilima moralne superiornosti, ekonomske moći i iznosa američkih potraživanja, za Vilsona je Pariska mirovna konferencija bila sudar sa realnošću, budući da su nekadašnji svetski moćnici, poput Britanije i Francuske, bili preokupirani sopstvenim problemima, pre svega zainteresovani za očuvanje sopstvenih kolonijalnih carstava.

Francuska je uz to bila usredsređena i na eliminaciju nemačke pretnje, ako ne zauvek, ono bar za duži period. Uz pojedine manje zemlje, poput Belgije i Srbije, Francuzi su na svojoj teritoriji okupatore imali nekoliko godina, a poslednji udarac bilo je nemačko namerno uništavanje francuske industrijske infrastrukture.

Za obnovu svega toga tražene su reparacije. A Vilson se usredsredio na budući poredak sveta koga Amerika vodi u bolju budućnost. Zanemario je, Tuz pokazuje, da je Amerika demokratija, da u njoj postoji zakonodavna vlast i da izabrani predstavnici naroda ne moraju da se slažu sa predsednikom.

I tako, kada se Vilson trijumfalno vratio iz Pariza, pošto je potpisao Versajski mirovni sporazum i statut Lige naroda, američki parlament ga jednostavno nije ratifikovao. Amerika, stoga, nije postala član Lige naroda, institucije koju je osmislio njen predsednik. Tako je i nastao novi nestabilni globalni poredak – Hamlet bez princa. Liga naroda, bez obzira na to što je zabeležila neke uspehe, već je do samog starta bila osuđena na propast.

Jedan od ključnih problema međunarodnih odnosa tog vremena, na koji se ukazuje u knjizi, bila je velika i novonastala finansijska međuzavisnost zemalja. Nemačke reparacije su bile potrebne, pre svega, Francuskoj, kako bi uredno servisirala svoje obaveze američkim poveriocima, Britanija je takođe svoje dugove Americi plaćala iz priliva koje imala kao poverilac, dok je Nemačka veliki deo reparacija plaćala iz novih kredita koje je sredinom treće decenije počela do dobija od američkih poverilaca.

Tuz ukazuje na ovakav razvoj stvari, a ostaje neizvesno šta bi doneo alternativni Kejnzov predlog o međusobnom opraštanju svih obaveza (kako potraživanja od kredita, tako i od reparacija) i novom međunarodnom kreditu od jedne milijarde tadašnjih dolara. Predlog je glatko odbijen. A ogorčeni Kejnz je napisao kontroverzne Ekonomske posledice mira.

Tuz smatra da Amerika svoju ogromnu moć koju je stekla time što su vodeće zemlje sveta tog vremena bile njeni neto dužnici nije iskoristila na pravi način. O lutanju na tom planu svedoče različiti američki planovi za rešavanje međusobnih dugovanja i potraživanja, što se završilo Huverovim moratorijumom iz 1931. godine. Sve je to, ipak, bilo traljavo i nedosledno. No, nikako ne treba zaključiti da su američka potraživanja bila uzrok Velike depresije, iako se takav utisak može steći iz površnog čitanja knjige.

Amerika je, pokazao je Tuz, iskoristila potop koji priredili Evropljani, pre svih Nemci, svojom beskrupuloznom agresivnošću, a ostali neodgovarajućom reakcijom na nju, da postane svetska sila, pa se potom povukla u izolacionizam. Prava svetska sila, supersila, postala je tek dvadesetak godina kasnije, posle rata koji je svojim strahotama nadmašio velikoratovski potop.