Kratka istorija savremenosti

Kakav smisao ima takva začuđujuća istovremenost?

Zašto je u to isto vreme Džimi Karter govorio o „ljudskim pravima“, crnoputi aktivisti o „politici identiteta“, ezoteričari o New Age, a arhitekte o „simboličnim formama“? Otkud istovremeno pank, disko i hip-hop? I zašto Mišel Fuko poziva, te 1977: „Mi moram sve iznova početi“?

Švajcarski istoričar Filip Sarasin, profesor Istorijskog seminara na katedri za Novu opštu istoriju na Univerzitetu u Cirihu, ispituje u svojoj knjizi 1977: Kratka istorija savremenosti (Philipp Sarasin: 1977. Eine kurze Geschichte der Gegenwart, Suhrkamp, Berlin 2021) linije, mustre i sličnosti koje ove i druge događaje u godini 1977. jednu sa drugom spajaju i pripoveda o tome kako vera u zajedničku opštost koja je formirala modernu, počinje da se osipa.

Godina 1977. iznela je na videlo dana da je neizvesnost očigledna i da stare koordinate industrijskog društva u budućnosti ne nude nikakvu pouzdanu orijentaciju.

Sedamdesete godine prošlog veka važe za deceniju preloma i kriza i kao jednu dekadu u kojoj je mnogo započeto, a sa čime smo mi i danas sučeljeni.

Sarasin uzima jednu okruglu godinu kao tačku preseka divergentnih linija da bi objasnio kada i zašto je moderna tada okončana. Lista osnovnih pojmova društvenog diskursa onoga vremena glasi veoma slično današnjoj: bioenergija, zdrava ishrana, tai-či, meditacija, džoging i joga.

Globalizacija i medijski svet, individualizacija i politika identiteta.

Teza o stoleću preloma nije nova i 1970, sa takozvanom „krizom nafte“, RAF terorizmom, revolucijom u Iranu i ekološkim pokretom treba razumeti kao neku vrstu praga smene epoha.

Godina 1977. osvetljena je kroz „presek struje vremena“ da bi se videlo u čemu se sastojala promena koja je tada nastala.

Sarasin to čini na primeru pet nekrologa (posmrtnih slova) poznatim ličnostima koje su 1977. umrle i na kojima se egzemplarno pokazuje šta je sa njima definitivno otišlo – (Ernst) Blohova filozofija revolucije, Anais Nin kao ikone seksualne samo-opitnosti ili Ludvig Erhard kao otelotvorenje socijalne privrede.

Ukupno, različiti posmrtni govori pokazuju da je pokret na čijem je čelu stajao moderni ideal univerzalnosti tendenciozno vodio sve većoj pluralizaciji i primatu singularnosti.

Na primeru nekrologa Fani Lu Hamer, borkinje za prava crnaca, Sarasin pokazuje kakao je borba za ljudska prava postepeno bivala feministički motivisana i preobražena u „politiku identiteta“.

Sarasinova prononsirana teza glasi: 1977. moderna je doživela svoj kraj. Ova teza je verodostojno razvijena iako je argument sa pet nekrologa fragilna konstrukcija.

Knjiga počinje i završava se akademski: moderna, refleksivna moderna ili postmoderna?

Autopoiesis, kraj prirode ili pravila za „ljudski park“ (Sloterdajk)?

Autor na kraju ne nastoji da ovu epohu objasni gestom istorijsko-filozofske formule, već pribegava, sa patosom, formuli ambivalentnosti: „Nasledstvo 1977. godine – zaključuje Sarasin – karakterisano je dubokom ambivalentnošću, osvajanjem slobode, različitosti i inkluzija, koje su zahvaljujući digitalnoj revoluciji oslobodile pluralnost glasova i na socijalnoj mreži razvile vidljivu raznovrsnost perspektiva.“

Sarasinovu originalnu knjigu, koja je fenomenalno putovanje kroz istoriju naše savremenosti, ima rašta čitati kao jedan od vidova redukcije kompleksnosti, te je preporučujemo srpskim izdavačima.