Lament nad Beogradom

Tekla je sezona 1952, mi smo obojica imali po dvadeset godina, svejedno, uspeli smo na način jarryjevski, uznemiriti gospodina Aleksandra Belića, kao i ceo grad. Pisac Seoba, međutim, i dalje je tavorio među svojim londonskim šusterima, oglušivši se i na opomenu Moše Pijade, eh ti, budalo stara, vrati se kući! Izgleda da je ovaj povratak ipak bio tada moguć samo u našoj razularenoj burleski. Tako je prošlo još dosta vremena dok se srpski bard nije obreo na Čuburi.

Šta je najtragičnije u sudbini emigranta, pitao se jedan italijanski pisac, – to je onaj čas povratka iz emigracije. Ja sam, međutim, ovaj grad napustio dragovoljno, iz razloga mentalne higijene, pa zato, bez osećanja prognaničkog, povremeno mogu mirno navratiti onamo kao reporter iz nekog prethodnog vremena i kao sasvim slučajni namernik. Jedino što ne uspevam dopreti do mitskog hotela Majestic, u koji može se sada doći tek pešice, tegleći ručno svoje kofere. Jer Obilićev venac danas je pregrađen nekom somnambulom idejom, katkad dubaiskom, kao što je zaprečena Ulica Vasina, kao što je čitav pozorišni trg pretvoren u sceneriju pompejsku. Jer moj dragi nacion pregradio je sam sebe, svojoj vlastitosti isprečio je sve moguće brklje, nema ovaj načina da samom sebi, mimo tih zapreka, dodje. U Lamentu nad Beogradom, Crnjanski je, još uvek onamo, u londonskim maglama, snevao da svoje staro telo vrati na tlo beogradsko, kao na materino krilo. Koliko emocija poređao je on u ovom drhtanju nad prestonicom svog prethodnog života, mnijući da će ga ona primiti kao goluždravo ptiče. Samo što danas ovo leno razriveno je i ispregrađivano, mnogo žalosnije no što u njegovo doba bilo je. Otuda naslov najmelodioznije pesme srpske poezije odjednom dobija drugojačiji prizvuk, kao krležijansko opelo tužnog zbora nad otvorenim grobom, jedne varoši i duha njenog. Po kojem hodam sada, kao što se među parcelama nekog groblja hoda, i među njenim iskrhanim krstovima. Gde na svakom koraku zapinjem o znake nelagode, grubosti i neljubaznosti. Spotičući se o bestijalnu glupost onog stvora iz poslaničke klupe koji tvrdi da diploma samo je beznačajni komad papira, nikome potreban, te se dakle nekažnjeno može falsificirati. Dva mlada idiota drže tamo golemi pano na kome tvrdi se da su pokolj u Potočarima počinili sami Bošnjaci, balije. Iz toga grada šalje se čestitka generalu Mladiću što je oslobodio Srebrenicu. Jedan razbojnik u ulici Dragoslava Jovanovića bezrazložno prosipa na nas gomilu psovki, onim istim jezikom kojim služi se i predsednik države u svom „autorskom eseju“ iz pokojne Ribnikareve Politike. Jedan mutan tip na moje uši laje na crnpurastog prolaznika po Terazijama, kao na islamskog psa. U tom gradu hitna pomoć retko stiže na adresu devedesetgodišnjaka. Smeće je po ulazima kuća, a i inače. Mleko ljudske ljubaznosti isteklo je.

Na samom narodu beogradskom bilo je da izabere između onog proplamsaja modernog duha, kome ne bi smetao ni konj sa osam nogu, ni misterije organizma, ni ona telefonska blasfemija iz 1952 – i ove žalosne današnje vladajuće zatucanosti, neoprostivog prostaštva, celovite pauperizacije tog groblja na kome jesmo. Eh, dragi Miloše, da li si znao na kakvo grobište vratićeš se?

Moguće da mu je ovo došlo u zadnji čas. Možda još neko, osim lekara kraj samrtne postelje Crnjanskog, pamti njegove poslednje sate. Kada je pesnik, i dalje živ, rešio da to više ne bude, čvrsto stegnuvši svoju istaknutu vilicu, zatvorivši odlučno svoje modre oči, pune toskanske milošte i trešanja Japana. S lamentom samom sebi i našoj zajedničkoj sudbini.