Leskovačke hronike 1Foto: Privatna arhiva

Ovo je već šesta godina zaredom da dolazim na Leskovački internacionalni festival filmske režije, kao saradnik. Uvek osećam da sam dobrodošao u grad koji je mnogo više od paprika i roštilja kojima je već decenijama stigmatizovan. Iako i jedno i drugo umnogome doprinose lepoti ugođaja kad dođete ovde.

Jelena Knežević prepoznala je moj odavno formirani profil insajdera leskovačkog festivala pa me je pozvala da, za vas čitaoce “Danasa”, vodim ovaj dnevnik koji će vam približiti duh festivala iza njegovih kulisa. Dakle, ovde nećete čitati recenzije filmova niti izjave s konferencija za medije i tribina. Samo zakulisna ekskluziva.

Sreda, 15. septembar

Svake godine dolazim na festival dan pre početka s prijateljem i saradnikom, umetničkim direktorom festivala Darkom Bajićem. Da “pripremimo teren”. Put do Leskovca znam napamet. Parkiranje ispred “Leskovačkog kulturnog centra”, onda kratko do kancelarija da se pozdravimo s ekipom koja radi festival: Jovićem, Zkoporubovićem, Sanjom, direktorkom centra. Posle toga u hotel “Bel” na prvi dogovor i naravno pljeskavicu. Hotel je na ćošku ulice, preko puta crkve. Pomalo je neobično sklepan, onako kako su to već umeli privatni preduzetnici hotelijeri tokom godina dok su mogli da se prisvajaju kvadrati na gradskom zemljištu. Kad prođete recepciju idu lavirinti koji vode ka sobama i spratovima. Smeštaj je malo neobično isprojektovan ali zato s roštiljem nema greške. I kultruno-umetnički program nije nikad manjkao, svakog vikenda su narodnjaci u restoranu. Iz “Bela” smo se preselili u hotel “ABC” koji je takođe jedan od smeštajnih punktova festivala. U centru je, odmah pored gradskog parka, u kojem je spomenik Tomi Zdravkoviću. Tamo nas je čekao Aleš Pavlin, jedan od najpoznatijih producenata u Sloveniji i regionu. Malo smo se ispričali i popili koju na terasi a onda razlaz do sutrašnjeg otvaranja.

Četvrtak, 16. septembar

Na dan otvaranja standardna frka i histerija. Od jutra dovodimo u red i prepravljamo scenario otvaranja. Stižu gosti i učesnici: Miloš Vlalukin i Ana Franić koji otvaraju festival, Bojan Vuletić novi selektor festivala (nasledio pokojnog Milana Špičeka), Goran Markovića koji je ove godine primio specijano priznanje za afirmaciju regionalne kinematografije u svetu, Srđan Dragojević koji je ljubazno ustupio svoj naovi flm “Nebesa” da se pusti na otvaranju, čak dva meseca pre beogradske premijere, reditelj Miloš Pavlović koji je dopao da promoviše svoj novi film “Trag divljači”… Kad se scenario konačno skockao, a gosti stigli, kad je završeno s probom za otvaranje konačno je došao trenutak daaa… se malo odmorim u sobi. A onda pravo u “Narodno pozorište” na svečano otvaranje, koje je koncipirano da bude dovoljno svečano ali ne i glamurozno već nekako prisno, u drugarskom duhu i pre svega u slavu filma. Nakon toga prikazana su “Nebesa”. Posle filma i večere preselili smo se na žurku u “Rupi”, poznati leksovački kafić. Prošlogodišnje izdanje festivala održano je u uslovima rigoroznih pandemijskiih mera pa nas je nakon otvaranja ubrzo dočekao tužni i deprimirajući razlaz. Dobro, nismo se baš razišli ali vrata regularnih ugostiteljskih lokala bila su zatvorena. Podvig je bio što je festival uopšte održan da budemo iskreni, ali ipak ne može da vas ne ubije u pojam kad se na festivalu provod završi već u 11. U ranijim, normalnim uslovima, žurke posle otvaranje bile su održavane u jednoj od gradskih diskoteka, i bile su prilično spektakularne, ali kad se setimo šta smo sve preživeli u poslednjih godinu i po i žurka u kafiću je potpuno okej. Za štimung se tradicionalno pobrinuo Miloš Vlalukin svojom novotalasnom plejlistom koja neretko ume da skrene i ka “B stranama”, što rezultura time da mlađi posetioci priđu da ga pitaju šta to pušta. E, posle fajronta u “Rupi” ide ono najbolje. Malobrojna, probrana ekipica produžila je na after u “Istoriju”. To je jedan mali i veoma živopisan kafić na obodu grada koji drži Filip, momak iz Leskovca, jedan od onih likova koji malim gradovima držanjem upravo ovakvih lokala stvaraju dobar imidž. On nas je i prošle godine, kao pravi jatak, spasao od “lokdauna” i razlaza u 11, i otvorio lokal samo za nas. “Istorija” je ušuškana iza jedne ograde od trske, okolo su neke pečenjare i kafići u koje teko da biste svratili. Ali, kad razmaknete ogradu i prođete kroz dvorište, e tamo se onda otkrije neočekivano. Prava mala boemska oaza u kojoj smo i ovog puta dočekali jutro.

Petak, 17. septembar

Dan posle otvaranja služi za oporavak. U podne nas je ugostio gradonačelnik Leskovca, već odavno Goran Cvetanović. Posle prijema ljubazno nam je ponudio posetu Donjoj Lokošnici, selu koje je poznato po proizvodnji paprika, šta više svaka kuće je prekrivena sušenim parpikama preko fasade. Tamo je u toku bilo neko takmičenje u ljuštenju paprika na koje su otišli Aleš i Tanja Bošković i vratili se oduševljeni. Nažalost, bio sam sprečen ali od Aleša sam dobio detaljan foto i video uvid. Popodne je Goran Marković gostovao na promociji knjige Maje Medić posvećene njegovoj filmografiji. Tribine i promocije na kojima on gostuje i priča o svom radu vredne su dolaska. Uveče sam iskoristio priliku da odgledam novi film Olega Novkovića “Živ čovek”. Posle sam produžio na terasu “ABC”. Tamo je Darko sedeo s Dvornikom Klementom, poznatim slovenačkim reiteljem i ovogodišnjim predsednikom žirija koji je stigao dan nakon otvaranja. Tu je bio i (slobodno mogu da kažem) legendarni Hrvoje Hribar, koji je pre nekoliko godina stao na čelo hrvatskog nacionalnog filmskog fonda – “Hrvatski audio vizuleni centar” – i sproveo ozbiljnu reformu. Način na koji je on uredio “HAVC” bio je putokaz i nama ovde kako da reformišemo “Filmski cnetar Srbije”. Nakon nekoliko godina uspešnog vođenja otišao je sa funkcije iz razloga koji nisu imali veze s njegovim radom i rezulatatima, kako to već obično biva na Balkanu. Konačno, prilika da ga upoznam i shvatim koliko njegov karakter i energija imaju veze sa uspehom koji je postigao. Sedeljke po hotelskim kafanama su idealna prilika da upoznate najznačajnije ljude iz našeg filmskog regiona. Zbog toga leskovački festival volim da zovem “Mala Pula”.

Subota, 18. septembar

Presek vremenskih prilika kakav uvek doživim ovde, donela je subota. Dođete u leto, vratite se u jesen. U petak na subotu tropski, noćni pljusak, nakon kojeg je osvanula siva subota. Većinu dana iskoristio sam da odgledam filmove iz selekcije “Divlji film”, jer sam u žiriju ove godine. Ukratko – gledajte film “Zora” Dalibora Matanića. Obavezno. Uveče odlazim u pozorište da gledam film “Murina” (“Zlatna kamera” na ovogodišnjem festivalu u Kanu). Nalazim se s Petrom Dimitrijević, glumicom iz “Leskovasčkog pozorišta”. Ona smišlja gde posle da idemo jer subota je a vreme je grozno. Ne znam kakva je selekcija bila u Kanu ove godine, ali “Murina” je izuzetan film. Izgleda da filmovi iz ovog regiona konačno pronalaze put do velikih festivala i privlače pravu pažnju. Ispred pozorišta srećem Marka Janketića koji je ove godine u žiriju za “Glavni takmičarski program”. Posle smo otišli u pab na neku živu svirku… pa do lokalne folkoteke. Kad je bal nek’ je bal.

Nedelja, 19. septembar

Najzanimljiviji događaj dana bio je dolazak Tima Sejfija na festival. Tim je nemački glumac turkog porekla. Bio je zvezda Bajićevog filma “Na lepom plavom Dunavu” pre 13 godina, a sada je ponovo gostovao u našoj kinematografiji, igrao je ulogu Džafer Bega u filmu “Nečista krv”. Inače ima bogatu internacionalnu glumačku karijeru. Upoznao sam ga pre nekoliko godina na Festu, sjajan tip i odličan glumac. Način na koji kapira našu kulturu i ljude pokazuje da ga je više formiralo tursko poreklo nego nemačko vaspitanje. Dan sam iskoristio za gledanje studentskih filmova koji se takmiče za nagradu, jer sam i u tom žiriju. Izgleda da sam talentovan za žiriranje, „pravi čovek za kombinat“, što se kaže. Pošto sam u tom žiriju bio i ranije imam prilike da svake godine gledam u Leskovcu studentske filmove i primećujem da su sve bolji i to iz jednog konkretnog razloga – sve više su rasterećeni od politike i okrenuti ka nečem ličnom. Imamo čemu da se nadamo kad su studenti u pitanju.

Ponedeljak, 20. septembar

Pretposlednji dan festivala je dan za odluke. Ali prvo malo kulture. Otišli smo kolektivno u obilazak Jašunjskih manastira, svakako vredno iskustvo ako govorimo o lokalnaoj istoriji i tradiciji. Pošto su se u predavanju kustosa često spominajli Turci Osmanlije, nismo propustili priliku da zbijemo par politički nekorektnih šala s Timom, koji nije razumeo predavanje ali je razume reč “Turci”. Veče je bilo rezervisano za donošenje odluka u žiriju. Tim povodom našao sam se sa svojim prijateljem i kolegom iz žirija, rediteljem Markom Sopićem da donesemo odluku. Nagradu smo dodelili Mataniću za pomenutu “Zoru”. Žiri za “Glavni program” odlučio je da Gran pri ode filmu “Oaza” reditelja Ivana Ikića, koji nam se pridružio prethodno veče. Iskoristio sam priliku da se s Ikićem podsetim jedne zajedničke ekskurzije do Tirane, koju smo kao studenti imali još 2006. Kad počenete da radite na filmovima, obilasci festivali su omiljeni deo posla, ali studentskih putovanja se uvek radije sećate. Rezimiranje odluka smo odradili u “Belu”, uz leksovački roštilj. Jer Klement i Hribar odlaze, red je da poslednje što probaju pre polaska bude ovaj regionalno proslavljeni brend. Jer znate kako kažu, “When you are in Leksovac”…

Utorak, 21. septembar

Poslednji dan isti kao i prvi. Frka oko scenarija zatvaranja, ljudi odlaze, dolaze… Došao je i Stefan Arsenijević koji će zatvoriti festival. Njegovo prisustvo uvek atmosferu čini zanimljivijom. Tu su ponovo Franićka i Vlalukin, kako su otvorili festioval tako će i da zatvore. Na zatvaranju je i Tim malo demonstrirao znanje srpskog jezika na oduševljenje publike. Nagrade su podeljene, preživeli smo još jedno izdanje LIFFE. Pravac večera a posle večere ponovo u “Istoriju”. Vlalukin opet vrti novi talas, ponovo do jutra. Jer dobre klišee na treba menjati. Tako je na filmu a i u životu. U Leskovcu svake godine obrnemo taj isti krug, menjaju se akteri ali suština je ista. Da zaustavite ili makar usporite vreme tih nekoliko dana i da se potsetite zbog čega volite film.

Autor je scenarista i dramski pisac, član žirija u programima „Divlji film“ i „Studentski film“ na 14. LIFFE

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.