Lideri Zapadnog Balkana u "evropskom kazinu" članstva i pridruživanja 1Foto: EPA-EFE/STEPHANIE LECOCQ

Vidno frustriran, kao da je izašao iz kazina bez ijednog žetona u džepu, ali očigledno sasvim unapred pripremljen, albanski premijer Edi Rama je u Briselu, pred novinarima u haiku formi optužio evropski kazino za prevaru.

On je izjavio je da „duboko žali zbog ponašanja Evropske unije“, zbog „prevarantskog duha proširenja“.

„Šarl Mišel rekao je da imamo po tri minuta, a ja da bi i 30 sekundi bilo dovoljno da su ispunili što nisu. Ne prihvataju nas kao Evropljane već kao goste u podeljenoj kući“, rekao je Rama, zahvaljujući francuskom predsedniku na predlogu geopolitičke zajednice.

On je ironično poručio da će lideri regiona nastaviti evropski put sa nadom da će u „narednom veku biti članice EU“.

„Rekao sam im da, kad kažu da je Vladimir Putin bolestan, da je možda bolestan, ali da ni ovo mesto ne izgleda baš zdravo“, naglasio je Rama.

BALKANSKA OJAĐENOST:

Za albanskog predsednika, to je bio rezime četvorosatnog razgovora o Zapadnom Balkanu održanom 23. juna, ali nema sumnje da slična osećanja dele i ostali sa Balkana koji su učestvovali na ovom skupu. Severna Makedonija i Albanija uskraćene su za otvaranje pristupnih pregovora, Kosovo je i dalje bez vizne liberalizacije, Bosna i Hercegovina bez statusa kandidata – dok su Srbija i Crna Gora ostale na dosadašnjoj koti. Meteorsko lansiranje Ukrajine i Moldavije ka formalnom statusu kandidata, samo je povećao njihov osećaj da su po strani. Ta vrsta „balkanske ojađenosti“ traje već decenijama.

Novo je osećanje duha ili stila s kojim EU sve to čini, a koji albanski premijer karakteriše vokabularom koji nije karakterističan za odnose balkanskih zemalja prema Briselu.

Možda je tome doprinela izjava Ursule van der Lajen, koja nedavno ne trepnuvši, upitana o stanju kandidature Srbije, odgovara kako je pregovarački proces u rukama država kandidata i da od njih sve zavisi, u trenutku kada EU daje status kandidata Moldaviji i Ukrajini, bez ikakvog smislenog rezona, diskreditujući celokupne kubike evropske principijelnosti i navodne nepotkupivosti evropskog pregovaračkog procesa.

Znajući za ovakav ishod, trojica balkanskih predsednika i premijera Srbije, Albanije i S. Makedonije, Vučić, Rama i Kovačevski, prvobitno su odlučili da uopšte ne putuju u Brisel. Ta najava nije naišla na odobravanje zapada, pa ni SAD.

Uzvraćeno je da bi optužbe o „praznim obećanjima“ lako mogle da se obore „imajući u vidu podeljenu lojalnost Srbije između EU, Kine i Rusije“, a bojkot sastanka „nije baš sjajna reklama pregovaračke taktike koju EU može da očekuje kad se pridruže bloku“. Balkanskim državama „u plus“ je ubrojano to što su zajedno istupile, a Srbiji posebno što se solidarisala sa S. Makedonijom i Albanijom, uz rezervu, da je to „trojka“ iz asocijacije Otvoreni Balkan koju EU nedovoljno priznaje.

SVETLOSNIM GODINAMA DALEKO OD EU:

Odluka je, kao što se i očekivalo, promenjena, ali pritisak je dao bar simbolične rezultate jer je promenio atmosferu pred samit, pa su evropski lideri razumeli da u trenutku kad jednoj ratom zahvaćenoj zemlji – Ukrajini, daju status kandidata, moraju da daju bar pristojno objašnjenje zemljama ZB. Studija bečkog Instituta za međunarodnu ekonomiju o EU i ZB, koja je objavljenja pre dve nedelje, sa idejom da utiče na upravo okončani samit, zaključuje da ZB „izgleda kao dodatak EU“. Nijedna od šest ekonomija – Albanija, BiH, Kosovo, Crna Gora, S. Makedonija ili Srbija – nije članica EU, a sve su izgleda „svetlosnim godinama“ udaljene od nje, zaključuje se u studiji.

Umesto da državama omogući punopravno članstvo, strategija EU prema ZB dosad se oslanjala na unapređenje regionalnih ekonomskih integracija. Neki od napora u tom pogledu bili su bilateralni investicioni ugovori, sporazumi o slobodnoj trgovini i Berlinski proces, koji je trebalo da dovede do zajedničkog regionalnog tržišta.

Iako su ovi napori možda donekle poboljšali međuregionalnu trgovinu i investicije, životni standardi zaostaju ne samo za onima u starijim državama članicama EU, već i za onima u novim državama članicama iz Centralne i Istočne Evrope. U regionu je sve veći osećaj razočaranja u EU, vođen utiskom da ona više ne veruje u proširenje i da neke zemlje zapravo ne žele da se ZB pridruži, navedeno je u ovoj analizi. U Srbiji, najvećoj zemlji u regionu, entuzijazam za članstvo u EU je toliko opao da je sada 44 odsto ljudi protiv, a samo 35 odsto za, dok su ostali nesigurni, prema aprilskoj anketi Ipsosa.

Slovenački premijer Robert Golob dodeljivanje statusa kandidata Ukrajini naziva „drugom stvari“, ali teško je suzbiti poimanje grotesknog karaktera, koji je nastupio dodeljivanjem statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji, gde će se uskoro naći i Gruzija. Imajući u vidu svu nerealnost ovog poteza koji više liči na izjavu saučešća, nego politički vredan korak, jasno je da on neće promeniti tragiku Ukrajine.

Ironično je da se Rusija, koja trenutno drži trećinu ovog novog kandidata za člana evropske porodice, takođe saglasila da Ukrajina postane članica EU, s tim što je Dmitrij Medvedev dovoljno preteći precizirao da bi to moglo da se dogodi „oko 2050.“ Rusija, kao što se zna, nema ništa protiv Ukrajine u EU, već samo u NATO.

U ovoj igri i Ukrajini mora biti jasno da je cena njene kandidature previsoka i nepotrebna, a da ovaj evropski gest, ma kako izgledao velikodušno, ima sasvim ograničeno praktično značenje. Evropska trojka, Makron, Šolc i Dragi, putujući vozom prošle nedelje donela je ovu vest u Kijev. Domaćini nisu bili nezahvalni, ali su tražili više topova, artiljerije i dalekometnih raketa, u čemu im, čini se, nije udovoljeno.

A, problem balkanskih država je u tome što nema ni jedne države u EU koja bi želela da im bude mentor u procesu priključivanja EU. Nemačka to nije već odavno, od kada je prevladala ideja da balkanske države treba držati van EU, ali zavisne od nje i u stalnom procesom uslovljavanja. Iz ove perspektive jasno je zašto su nedavni karavani nemačkih posetilaca Beogradu tiho govorili o perspektivama članstva, a snažno tražili sankcije Rusiji ili priznavanje Kosova. Francuskog predsednika trenutno muče rezultati parlamentarnih izbora u njegovoj zemlji, ali to je od sporedne važnosti u poređenju sa francuskim doprinosom pokušaju izgradnje „još jedne Evrope“, koja bi postojala paralelno sa EU.

REČI I NIŠTA VIŠE:

Dok ovo pišemo, Samit EU na kojem se u njegovom prvom delu govorilo o ZB još nije okončan, pa se nije ni pojavila deklaracija u kojoj će se videti zvanične formulacije i objašnjenja država EU o onome što se dogodilo na susretu „balkanske šestorke“ i lidera 27 država EU. Nacrt saopštenja sa samita, koji je video Rojters, navodi da će lideri EU ponovo dati „punu i nedvosmislenu posvećenost perspektivi članstva ZB u EU“.

A, jasno je da se poslednjih godina raspršila volja bloka za proširenjem, što je to išlo u tandemu sa posvećenošću država ZB da ispune kriterijume za pristupanje EU. U analitičke svrhe možemo poslužiti deklaracijom prethodnog Samita koji je organizovala Slovenija, jer nije verovatno da će i ova deklaracija odmaći daleko od prethodne. Toj deklaraciji upadljivo su nedostale tri reči: proširenje, članstvo i integracija.

Ovo pokazuje da ne postoji konsenzus među postojećim državama članicama da se javno obavežu na članstvo u VB6, što je obrnuto od onoga što je EU obećala na zagrebačkom samitu 2000. i u Solunu tri godine kasnije.

U deklaraciji usvojenoj na samitu u Solunu 2003. navedeno je: „Budućnost Balkana je unutar EU. Tekuće proširenje i potpisivanje Atinskog ugovora u aprilu 2003. inspirišu i podstiču zemlje ZB da slede isti uspešan put priprema za integraciju u evropske strukture i konačno članstvo u EU“. Skoro 20 godina kasnije, Hrvatska je jedina balkanska država članica EU, a EU nije u stanju ni da ponovi to obećanje.

EU je podeljena na one članice koje podržavaju proširenje, uglavnom iz centralne i istočne Evrope, i one kojima je ono u trećem ili četvrtom planu, pre svih tu su dve najvažnije države, Francuska i Nemačka, a u uz njih tu su Holandija, skandinavske zemlje, pa i Italija.

Jedina inovacija, kako se čini, biće izjava koja će biti neka vrsta refleksije izjave nemačkog kancelara Olafa Šolca, date uoči samita. On je poručio da je tema proširenja „prioritet posle okončanja rata u Ukrajini“ i da zemlje ZB moraju imati realnu priliku da se pridruže EU nakon što su dugi niz godina naporno radile na ispunjavanju uslova za ulazak u nju. „Građani ZB čekali su skoro 20 godina na priliku da postanu članovi EU“, rekao je Šolc, dodajući da je „od najveće važnosti da ovo postane kredibilno obećanje, jer brojni napori koje su ove zemlje preduzele moraju na kraju dovesti do njihovog prijema“.

Istina, uoči samita, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel rekao je da postoji raspoloženje u EU da se „obnovi proces sa Zapadnim Balkanom“, a nešto kasnije poručio da je „ZB potreban EU“ i podvukao da se nastavlja rad sa Severnom Makedonijom, čiju kandidaturu je blokirala Bugarska. Sve to trebalo bi da podgreva dalje nade balkanskih zemalja u evropsku perspektivu, što možda nije nemogućno, ali je sasvim sigurno da je neodrživo samo uz pomoć ovih reči.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.