Ljubav nije za nas

Naime, u svojim promenama stanova ostaće veran jedino kablovskom operateru, dok će TV program konzumirati en gros, prateći emisije veoma različitog sadržaja: od onih o životinjama do političkih debata.

Upravo taj momenat, medij kao simbolička proteza ili štaka za pojedinca koji je regresirao na nivo samca, to je centralno stanje Uelbekovih likova i njegova suštinska teza. Pojedinac je postao samac tako što su se raspale grupe kojima je pripadao, u prvom redu porodica, ali i najobičnija ljubavna veza. Uelbekov pojedinac nikada nije pripada nekoj široj grupi, ni serklu fudbalskih navijača, kamoli grupama koje određuje verska ili etnička pripadnost; niti politička. Oni i one su jednostavno sami a beskrajnu pustoš njihove usamljenosti nikakav medij ne može da ispuni.

Uz usamljenost, kojoj ćemo se vratiti (kako kaže i narator, često rabeći tu govornu formulu koja naraciju romana simulira kao usmenu pripovest) i uz, usputno, medije, novac je takođe važna sporedna tema za ovog naratora. Naime, on je bolno svestan da će igranka (života) trajati samo dotle dok bude imao novca. Zamišljen je kao relativno imućan (u okvirima srednje klase, razume se). Štaviše, ostatak novca na računu ga tera da odloži svoj naum dok sav novac ne potroši. A zapravo, kao da i prva veza sa kojom nas narator upoznaje u svojoj pripovesti, sa 20 i kusur godina mlađom Japankom Jazu, počiva na novcu, njegovom novcu. Lako nam je zamisliti, da ga Floren-Klod nije imao, da Jazu kao dete imućnih roditelja i osoba rafiniranih potreba (svakodnevno koristi 18 krema za negu svog tela) i veoma raspusnog libida, sa njim ne bi provela ni jedan dan.

I evo nas pred uelbekovskom temom; to nije seks kao takav, to je erotski nagon sredovečnog muškarca. To je nagon koji se troši u Serotoninu i ne tako promiskuitetno za Uelbeka, ali ipak tipično za njega, sa znatno mlađim devojkama, kao što je Jazu. Specifičnost Serotonina je u tome što se Uelbek fokusira na trenutno stanje svog junaka, a to je njegova impotencija, tačnije odsustvo želje za kopulacijom, što je pojačano ili možda i uslovljeno lekom protiv depresije koji koristi. Fleš-bekovima u naraciji saznajemo o prethodnim vezama Uelbekovog pripovedača, tako da roman nije sasvim bez pornografije. No, tu leži druga specifičnost Serotonina, a ona nas odmah vodi do treće: struktura romana je relativno jednostavna i ona prati naratorovu potragu za bivšim vezama – zaplet poznat iz brojnih romantičnih komedija, uglavnom, iako to nije jedini zaplet Serotonina. Crvena nit te potrage, u tome je treća osobenost ovog Uelbekovog romana, jeste, gle čuda, romantičarski koncept ljubavi, kakav je, na primer, ponudio poljski reditelj Pavel Pavlikovski u filmu Hladni rat. Dobro, za Pavlikovskog ljubav može biti samo jedna i jedina do kraja života i taj kraj života upisan je u prirodu takve veze.

Uelbekov narator je, istina, imao više veza: i Kejt i onu Dankinju, pa i mladu Japanku, ali ljubav njegovog života, bila je i ostala Kamij. NJu je lakomisleno prevario sa nekom crnkinjom u bezveznoj kres-šemi. Međutim, ta prevara koja je Kamij slomila srce nekako ne deluje previše ubedljivo kao razlog za konačni raskid, posebno ako je to bila ona prava ljubav (Izrazi koje koristim, ovde pod znacima navoda, nisu uelbekovski, ali se daju dedukovati iz koncepta ljubavi koji deluje kao podloga naracije u ovom romanu). U redu, narator je sebi natovario i psihološku krivicu, karakternu, predstavljajući se kao sebičan, kratkovid, nepouzdan i nekako instinktivno promiskuitetan, ali sve i da je to tako, on je sredovečni muškarac solidnih finansija i privlačnog izgleda. Po tome se Floren-Klod razlikuje od tipičnih Uelbekovih junaka, pa i od autora samog, i on nekako olako odustaje od svega, od posla, od drugih žena, pa i od Kamij.

I dalje se Uelbek trudi da šokira buržuje. U Mogućnosti ostrva klonovi su pobedili, te je svo čovečanstvo postalo serija klonova; u davnoj Platformi desio se gadan teroristički napad, mnogo pre Al-Kaide, ISIS-a i brutalnih napada na civile po evropskim zemljama; u Karti i teritoriji raspalili smo po savremenoj konceptuali i ubili samog sebe; u Pokoravanju Francuskom je zavladala islamistička stranka koju čine pravi Francuzi koji su preuzeli islam – valjda je to i diglo najviše prašine posle Platforme, čini mi se. Pa da, u Evropi najviše prašine digne sve što je vezano sa islamom. U romanu Serotonin reč je o izumiranju francuskog seljaštva koje zamire bez mera protekcionizma i uvoznih kvota. Otuda njihova očajnička pobuna u Normandiji koja je dovela do vatrenog okršaja sa policijom.

Nije ovde Uelbek postao radikalni desničar, već, nekako nostalgičan prema savremenim naslednicima starih francuskih aristokratskih porodica, kojima pripada lik naratorovog jedinog prijatelja, Emerika. Emerik je tragičan ne toliko kao aristokrata, već kao neko ko se decenijama razbijao od posla proizvodeći organsku hranu i mlečne proizvode, poštujući sve ekološke propise i postupajući humano prema domaćim životinjama, pokušavajući da obnovi porodični dvorac nastao još u doba Nemanjića i razvije lokalni turizam – a sve što je uspeo bilo je da sve godine tavori u debelom finansijskom gubitku i da izgubi voljenu ženu.

Serotonin je hormon sreće, prva je stvar koju će nam vikipedijska odrednica na bilo kom jeziku reći. NJegova suprotnost je kortizol, hormon stresa. Uelbek je lik svog naratora zamislio kao nekog ko sam od sebe, ne pod uticajem antidepresiva, u svom telu proizvodi izuzetno mnogo kortizola. Dakle, kao lika koji je na pragu da umre od tuge, što je sasvim u skladu sa obnovljenim romantičarskim konceptom ljubavi. Floren-Klod se sprema da ode sa ovog sveta, iako za to nema dovoljno valjanih razloga, ironično interpretirajući svoj skorašnji odlazak kao imitaciju Hristovog čina – mala provokacija za kraj romana. Pa ipak, niti je Serotonin roman koji je doneo neku posebnu provokaciju, niti će spadati u Uelbekova najbolja ostvarenja.

Da, peta osobenost, zaista se ne sećam da sam je ranije u toj meri detektovao u Uelbekovim romanima, jeste crni humor, gotovo karnevalski – barem za uelbekovsko korišćenje humora.