Miklos Biro

Ideje da je pravoslavlje prepreka za uspostavljanje demokratije, povremeno su izletale zapadnim političarima i politikolozima. Još je Veber tvrdio da je kalvinistička doktrina, po kojoj su rad i disciplina „bogougodno“ ponašanje, osnov prosperiteta protestantskih zemalja.

Iako su ovu tezu mnogi osporavali, činjenica je da su i danas, od deset zemalja sa najvišim BNP po glavi stanovnika – šest protestantske. Ali, najbolji dokaz da pravoslavlje nije prepreka demokratskom ustrojstvu društva, jesu naši susedi – Rumunija i Bugarska.

Za manje od dvadeset godina, te naše komšije, koje smo sažaljivo gledali kako grcaju u nemaštini, ubedljivo su nas prestigle po bruto nacionalnom proizvodu. Za manje od dvadeset godina, od zemalja u kojima smo, na putu od Temišvara ili Sofije do granice, nailazili na po nekoliko sačekuša sa licima u raznoraznim uniformama koja su kamčila 20-30 maraka da bi nas propustila bez pitanja, to su postale uređene pravne države, članice Evropske unije.

Da, ipak, nije u pitanju naš mentalitet? Đinđić je imao običaj da kaže da „Radikali nisu politička stranka, već mentalitet“. Desimir Tošić je u intervjuu u Nedeljnom Telegrafu izrekao sledeću surovu ocenu: „Naši ljudi, stanovnici, neću reći – građani, jesu jedna čudna kombinacija paganskog seljaštva, arhaičnog četništva, areligioznog pravoslavlja, površnog dinastičkog monarhizma, izblesavljenog slovenofilstva, intelektualne hajdučije, vrlo ograničenog slobodarstva i naše antiorganizacijske stihijštine.“

Ako mentalitet (koga se socijalna psihologija dotiče samo kroz stereotipe) i prihvatimo kao činjenicu, onda on sigurno nije vezan za gene, već za socijalno učenje. Naši gastarbajteri, na primer, vrlo brzo prihvate norme demokratskih društava i lako se uklope u njih.

Moj rođak iz Ciriha prepričao mi je zgodu iz njegovog susedstva: „Žali mi se komšija, sveže doseljeni Srbin, da ga je Švajcarac prijavio da je ubacio konzervu u prostor za papirni otpad i da je platio paprenu kaznu. Kaže – kakvi su to kreteni. On još nije shvatio ono što smo mi, koji smo ovde duže, brzo shvatili: da je Švajcarac svestan da norme služe njemu, da je država u službi njega i da kršenje normi šteti njemu kao pojedincu. A i logično je što nije mogao da shvati, jer kod nas država nikada nije služila građanima, već onima na vlasti.“

Gradonačelnik Šapca, Zelenović, ispričao je iskustvo iz jednog sela u toj opštini gde su se žitelji izjašnjavali na referendumu o tome kako treba potrošiti sredstva od poreza na dobit. Muškarci su hteli fudbalski teren, a žene uređenje škole. Ko je pobedio? Pobedio je dijalog. Dakle, i žitelji mačvanskog sela su sposobni za demokratiju. Samo treba da im se ona ponudi!

I, zaista, da li je čovek u Srbiji ikada imao šanse da iskusi šta je to prava demokratija? Prvo je imao komunističko jednoumlje, pa su se ti isti komunisti preobrazili u „zaštitnike srpskih interesa“, da bi kupovali devize po zvaničnom kursu i iskoristili pristup fiskalnim podacima da bi zauzeli sve profitabilne poslove.

A onda su došli borci za demokratiju koji nisu izvršili lustraciju i time nisu demonstrirali da se lopovluk i zaluđivanje naroda ne isplati, već su i sami shvatili tranziciju kao priliku za laki keš. Da bismo, kao reakciju na tu karikaturu demokratije, dobili restituciju starog režima koji nas ubrzano vodi ka totalitarizmu.

Prepoznajući opasnosti od neuspeha procesa tranzicije, Savet Evrope je, još 1996, upozoravao: „U najboljem slučaju, oligarhija će vladati umesto demokratije, korupcija umesto vladavine prava, a organizovani kriminal umesto ljudskih prava. U najgorem slučaju, rezultat bi mogao biti ‘plišana’ obnova totalitarnog režima, ako ne i nasilno odbacivanje demokratije u povoju.“ Naš put kretao se od najboljeg, ka najgorem obliku – neuspele tranzicije.

Nije, dakle, problem u narodu i mentalitetu, već u političkim elitama koje sluđuju narod nacionalističkim mitovima i populističkim bajkama o lakim rešenjima. Narod koji nikada nije iskusio istinsku demokratiju, lako pada na ideju o „poštenom vođi“ i to je logično.

Ono što nije logično, to je da i borci za demokratiju čekaju Mesiju, kukaju za Đinđićem i zameraju aktuelnim čelnicima opozicije da su fašisti ili izdajnici, agresivni ili tunjavi. Ne shvatajući istinu da Mesija neće doći. Da se svi zajedno – bili mi politički aktivni ili politički analfabeti – moramo boriti za kontrolu vlasti.

Za jačanje uloge parlamenta i odgovornost poslanika; za osnaživanje pravne države putem nezavisnog sudstva i doslednog sprovođenja zakona; za jačanje uloge nezavisnih regulatornih i revizorskih tela; za uvažavanje stavova relevantnih nevladinih organizacija i udruženja građana.

Moramo se neprestano boriti protiv partokratije koja ubija zdravu konkurenciju i, ukidajući institucije konkursa, uvodi ohlokratiju umesto meritokratije, čime čitavo naše društvo gura u regresiju i propast.

Ruska poslovica kaže: „Moli se Bogu, ali nastavi da veslaš prema obali“. Hajde da veslamo.

Povezani tekstovi