Metafizika snova

Oni su bili izazov i za Ibrahima Hadžića, sjajnog pesnika, istoričara umetnosti, prevodioca i nenadmašnog gljivara. On u knjizi „Prodavac magle“, koju je na preporuku Filipa Davida i s pogovorom Bore Ćosića, objavio „NNK Internacional“, 2017. godine, donosi dvesta četiri sna s jakim nabojem galgen humora orošenog prizorima koji su samo prividno irealni i kroz koje provejava nemir i strah visokog intenziteta. To su snovi koje je autor decenijama beležio i hronološki ih u knjizi izložio. Kroz te snove je prodefilovalo sto šezdeset devet ličnosti, najvećim delom poznatih, o kojima daje sažete komentare, u nekim slučajevima prožete ironijom i blagom ogorčenošću, bez primese ozlojeđenosti i nipodaštavanja. Krajnje zanimljivo su predstavljene realne ličnosti u nadrealnom položaju, a pri tom nisu deformisane, a još manje obezvređene – što je u snu moguće i očekivano.

San na svoj način amortizuje i reklo bi se „pegla“ životne nedaće i neprilike čime se izbegava incidentnost. Ako se javlja nemir, on je interiorizovan, ublažava se i smiruje i u najvećim vrtlozima snoviđenja. Svaki san ima u sebi specifičnu energiju koja se na isto tako specifičan način oslobađa, a da za sobom ne ostavlja pustoš i beznađe. Ta oslobođena energija blago se razliva potiskujući animozitete i zlovolju.

Snovi se ne odvijaju pod kontrolom svesti, ali postoji nit koja ih povezuje i omogućava dosluh između jednog i drugog supstrata koji je jedva primetan ali čiji učinak nije neznatan i dolazi do izražaja kada se u snu pojavi jaka napetost visokog intenziteta i preti svojom destruktivnošću tražeći hitno „smirivanje“ kako ne bi došlo do raspada čitavog sistema. Hadžićeva knjiga obiluje takvim snovima. On traga za putem koji ga od svesnog vodi ka podsvesnom kako se ni jednom ni drugom ne bi zametnuo trag. A upravo se u snu kao stanju podsvesti predmetna stvarnost preobražava čas deformišući se, čas oblikujući se na način koji nas, opet, uvodi u realnost, u javu, u „metafizički realizam“, dakle, do mešavine sna i jave, do onog kod Laze Kostića metafizičkog „izmeđ jave i međ snom“, zapravo do hamletovskog: „Umreti,/ Spavati – spavati – možda sanjati!/ Da, tu je čvor! Jer u tom sanjanju/ Smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći,/ Kad života ovo klupče odmotamo?“ Ta mogućnost prevazilaženja provlači se i kroz Hadžićeve snove, s tim što se u njima nazire i sloj trezvenosti što njihovu metafizičnost ne umanjuje. To će autor naznačiti u jednoj svojoj ranijoj pesmi: „Svaku noć u snu/ Iznova prikupljam hrabrost/ I dugim prstima, kao bršljanima,/ Premošćujem ivice iznad ponora.“

San kao svojevrsna mala smrt, kad zamire stvarnost, kad nestaje realni svet, kad može nastati praznina i ništavilo, kad ovaj svet prelazi u sasvim drugačiji od postojećeg može se razviti u neslućeni simbol, u veliku metaforu sna i snoviđenja poput Danteove „Božanstvene komedije“. Ovim primerima ne želim Hadžića da primaknem pomenutim velikanima, nego da ukažem na sličnu idejnu motivisanost koju svako na svoj način obrazlaže. Prateći Hadžićeve snove nailazimo na šumu metafora i simbola koji ih oplemenjuju i pojačavaju njihovu poetsku izražajnost. Moglo bi se reći da svaki san ima svoju simboličku ravan na kojoj dolazi do splitanja i rasplitanja toka snova i njihovog sadržaja.

Hadžićevi snovi su saopštavani u prozi ali nisu izgubili svoj poetski impuls. Oni su propušteni kroz svojevrstan, na poseban način podešen filter koji ih oslobađa svega što nema poetsku supstancijalnost koja svoju moć ispoljava u jeziku lišenom svakog doterivanja i prilagođavanja spolja nametnutim obrascima i kanonima. U toj esencijalnosti, toj svedenosti, otkriva se sloj estetskog sadržan u svakom snu. Iako nejednako raspoređen, na kraju se sažima u celinu jedinstvene ritmičnosti; formira mali svemir snova, kompaktan svežanj vešto oblikovanih oniričkih struktura pomoću kojih autor uobličava novu, ali svima prepoznatljivu stvarnost sačinjenu mešavinom irealnog i realnog čime je stvoreno polje nadrealnog koje toj stvarnosti daje izrazito metafizičku intonaciju. Hadžićevi snovi ne čine virtuelnu stvarnost, niti svojevrstan simulakrum jer ne vrše njihovu redukciju, nego ih predstavljaju u svim njihovim realnim dimenzijama, sa svim unutarnjim sukobljavanjima i protivrečnostima i to kako na individualnom tako i na kolektivnom planu. Jer, nije samo uznemiren pojedinac začuđen i uplašen, nego i kolektivitet koji i on sačinjava i u koji unosi svoje frustracije.

Na velike teškoće nailazi pokušaj žanrovskog određenja ovog razuđenog štiva koje u gotovo podjednakoj razmeri nosi u sebi i prozni i poetski naboj i time ga je teško označiti kao poetsku prozu; to su, s jedne strane, snovi i snoviđenja visoke simboličke frekventnosti a, s druge, realiteti koji upućuju na pravilan raspored gradivnih elemenata sa osloncem na čvrste materijalne temelje što smanjuje onirizam kao žanrovsko određenje ali ne ukida njegovu mogućnost jer se kroz većinu snova provlači onirička nota.

Hadžićevi snovi nose u sebi snažnu maštovitost i kompozicionu uređenost, jezičku svežinu i stilsku izvedenost čime se dospeva do ubedljivog umetničkog ostvarenja, retkog i za sada jedinog ove vrste kod nas.