Verovatno su fotografije doprinele prvim slikama koje pamtim, jer ih imamo mnogo, pogotovu na slajdovima koji su redovno projektovani u kući, sa sve opisima, prisećanjima i uz pominjanja prijatelja.
Znam zasigurno da kad sam otišla u Tunis 2009, skoro 40 godina nakon rođenja na tom tlu, poslom, zamolila sam taksistu da me odveze do ulice u kojoj sam rođena u Kartazi, 1969. godine. Izgubio se. Lutali smo i odjednom sam ga zaustavila kada je preovladao osećaj da smo na traženoj adresi. Stali smo baš na mestu gde smo živeli.
***
Drvoredi palmi, a na kraju Avenije Republike more, Mediteran, i oronula letnja palata bivšeg Beja. Okolnosti su učinile da ću godinu dana kasnije dobiti čast da budem ambasador Srbije, sa rezidencijom u istoj ulici.
***
Moj otac je bio mašinski inženjer, aeronautičar. Rođen 1921. u skromnoj porodici u Pančevu. Strog, ali neizmerno velikodušan, vredan, zanimljiv i pametan. Avioni su mu bili pasija.
***
Mama je 11 godina mlađa, mnogo slobodnijeg uma, hrabra, vickasta, i dan-danas dama koja ide svaki dan u kafić.
***
Imam sestru, 18 godina stariju, ja nisam bila baš „planirana“. Početkom šezdesetih roditelji i sestra Bojana napustili su Beograd, i otišli u Ameriku. Mami se nije dopalo. Tata je uspeo da dobije posao sa agencijom UN za razvoj aeronautike, ICAO, u Tunisu.
***
Posle je radio na ugovore, uglavnom za agenciju UN zaduženu za nauku, kulturu i obrazovanje, UNESCO.
***
Sećanja su mi šarolika i uglavnom vesela, mada sam tugovala svaki put kada je dolazio trenutak odlazaka, prekidanja prijateljstva, menjanja škola i jezika.
***
Posle Tunisa, živeli smo u Alžiru, Iranu, Pakistanu, nešto malo u Jugoslaviji, pa u Nigeriji do moje 15. godine, zemlji koja je ostavila najjači pečat na mene.
***
Primili su me u francusku školu iako nisam znala ni reč, zahvaljujući jednom učitelju koji se založio i stao uz mene. Moji su bili frankofoni. U najbrojnijem razredu nas je bilo devet. Odrasla sam u japankama i šorcu.
***
Stanovali smo u kampusu Univerziteta gde je tata radio, a tu je bilo puno Indijaca i Poljaka. Išli smo na izlete pirogama, vozili se kroz lagune i mangrove, do pučine okeana. Tu su se improvizovali šatori i pravili piknici, i išlo do obližnjih sela gde se igralo u ritmu tam-tama.
***
Kod mene je ostala duboka vezanost i nostalgija za Afrikom. A još jača veza sa zlatiborskim pašnjacima i šumama gde sam provodila leta u dedovini.
***
Jedan stari profesor istorije je okupljao klince od pet godina pa nadalje i vodio nas u beskonačne pohode od jutra do sumraka. Branje borovnica i šumskih jagoda, čuvanje krava i ovaca, pecanje, logorske vatre, kupanja u Ribničkom jezeru… Srećom, to je i danas moj život.
***
Imala sam veliku sreću da me vaspitaju ljudi koji su voleli svoj zanat. Učili smo gradivo a i pojam zajednice. Mrzela sam da nosim uniformu, da pevam partizanske pesme i dočekujem Tita, kao i obaveznu diskreciju oko proslave Božića i Uskrsa, ali sam volela parcelu na kojoj smo sadili cveće i drugare koji su bili baš svi različiti.
***
Kad sam imala skoro 15 godina, posle jugoslovenske, američke škole u Pakistanu i francuske u Nigeriji, nastanili smo se u Parizu. To je trebalo da bude kratkotrajno, ali moj otac je još jednom bio previše svoj i jugoslovenske službe su sprečile da dobije još jedan ugovor pre penzije.
***
Bila je već sredina septembra, nije bilo više upisa, pogotovu što nismo imali boravak. Međutim, moja majka je zazvonila na vrata jednog od najlepših liceja, Victor Duruy, u produžetku Rodenovog muzeja, i, verovatno zato što je odgovorna bila slovenskog porekla a mama je šarmirala, našli su mi mesto.
***
Zvuči čudno, ali ja sam bila očajna. Osećala sam se kao Mogli. Prilagodila sam se, naučila da pijem kafu i alkohol, igram flipere u kafiću, slušam The Cure, šminkam i idem na žurke.
***
I danas su mi drugari iz srednje škole stubovi, iako imamo različite korene i porekla i živimo na nekoliko koordinata. Odrasli smo bezbrižno, u okruženjima gde su bile jasne granice i principi.
***
Morali su da se daju ispiti u rokovima, da se zaradi za džeparac i letovanje. A sloboda se zaustavljala tamo gde je počinjala nečija druga. Principi poštovanja i tolerantnosti se nisu dovodili u pitanje u našim okruženjima.
***
Po završetku mature iz smera matematike i filozofije, primaju me na pravni fakultet Pantheon Sorbona II, među najboljima u Francuskoj. Poznat je po jakim ultradesničarskim grupama koje su tada tamo zavodile red.
***
To je bio prvi susret sa politikom. Učlanila sam se u Socijalistički sindikat i tako započela aktivizam. To je bila 1987. Borili smo se protiv nejednakosti i nepravde, jurili se po ulicama, to jest bežali jer su oni imali palice, i učestvovali u demonstracijama protiv tzv. zakona Devaquet koji je trebao da svede pravo studiranja na elitnim fakultetima na osnovu adrese stanovanja.
***
Paralelno smo uživali po kafićima, debatovali, beskonačno istraživali Pariz, fotografisali… Radila sam kao konobarica i štekovala za letovanja sa rancem po grčkim ostrvima.
***
Magistarske studije posvetila sam antropologiji prava Afrike, sa fokusom na svojinu zemljišta. Učim koliko je naš zapadnjački sistem privatne svojine njima bio nametnut.
***
Dobijam stipendiju francuskog Ministarstva spoljnih poslova za Madagaskar, ali me životne okolnosti odvode u Eritreju, koja je posle decenija rata protiv Etiopije i celog sveta dobija nezavisnost.
***
Prodala sam klavir i uzela studentski kredit da bih ostvarila tu zamisao i otišla u Asmaru. Plata je bila bedna, pa sam predavala i francuski jezik u Francuskom kulturnom centru…
***
Organizovali smo koncerte za ljude koji su živeli skoro 30 godina u ratu. Nikad neću zaboraviti njihovo oduševljenje za vreme koncerta Salif Keite kao i zbunjeno ponašanje kad smo rekli da su mesta numerisana. Nažalost, režim je brzo postao diktatura.
***
Rektor mi je zamerio što otvaram debate tokom predavanja pa sam dala ostavku. Moj najbolji student, Leike Tsegay, danas je advokat u NJujorku i u kontaktu smo.
***
Moja porodica je bila antirežimska. Oduzeta im je teško stečena imovina. Napredovanje kroz partijski sistem umesto znanja, gaženje sloboda… na to se sve gledalo sa prezirom i gorčinom.
***
Mi smo u inostranstvu uvek živeli daleko od ambasade i komunističkih pa posle „patriotskih krugova“, sa izuzetkom Tunisa, gde je ambasador šezdesetih bio istaknuti g. Đera Petrović.
***
U kući se govorio srpski, pisalo ćirilicom, čitala i recitovala književna dela, gramatičke greške uporno ispravljale…
***
Raspad Jugoslavije se tumačio kao nemoć komunista da postanu demokrate, pa su se pretvorili u nacionaliste. U Parizu smo bili na liniji Ivana Đurića.
***
Kada sam dolazila u Beograd, posećivala sam Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju. Nije mi bilo jasno zašto se opozicija Miloševićevom režimu po meni nedovoljno jasno distancira po pitanju Kosova i odnosa sa Albancima.
***
Zato sam otišla na Kosovo i boravila sedam dana kod Škeljzena Malićija. Upoznala sam i Srbe u Prištini. I sada često idem na Kosovo. Suludo mi je da se tamo uspostavi država po nacionalnom principu, jer je to malecni prostor, a raskrsnica je puteva i mešanja.
***
Za sve ove godine brojnih boravaka na Kosovu i razgovora u Beogradu jako sam malo upoznala političara koji imaju širinu da se uzdignu iznad mulja nacionalizma, mitova i isključive priče o teritorijama.
***
A jesam upoznala i one koji na sve gledaju iz druge perspektive, ali im se glas slabo čuje. Štaviše, ućutkuju se oni koji rade na pomirenju, pa i bratstvo Dečana.
***
Kako je rat buktao, tako je postajalo neugodnije biti Srpkinja u Parizu. Bilo me je sramota zbog Sarajeva, Srebrenice i svega ostalog, ali nisam se slagala ni sa Bernarom Anri Levijem i Finkelkrautom. Koliko sam mogla, učestvovala sam na demonstracijama i u opozicionoj borbi. Na primer, nezaboravnih šest meseci 96. i 97.
***
Posle Eritreje radim za Svetsku banku na istraživanjima u Africi sa profesorom antropologije prava Etienne Le Roy. Predlažemo reforme zakona kako bi se primena i zakon približili oblasti svojine zemljišta.
***
Ali, ta ideja nije bila poželjna ni za Svetsku banku, ni za MMF, te prihvatam ponudu da pređem u turizam… Zarađivala sam mnogo više i putovala sa jednom divnom ekipom kolega po Francuskoj, Italiji, Španiji…
***
Ali, vremenom posao postaje besciljan i neodrživ. Stalno na točkovima. Odlučim da probam novinarstvo i zahvaljujući kontaktima sestre koja je 90. bila fikser francuskih novinara, pređem u dnevni list France Soir da oprobam zanat, na obuku.
***
Nije me držalo mesto, posle par meseci preselila sam se u Beograd. Dali su mi da izveštavam RFI, Le Figaro, Le Point… Tako sam do 2003. bila na terenu Srbije, Kosova, Makedonije, Bosne… Sve dok nije izbio rat u Iraku, pa je postalo jasno da neće više biti dovoljno posla.
***
Spremila sam se da idem sa jednim kolegom iz Beograda koji je imao mnogo iskustva i znanja. Ali, jednog dana zazvonio je telefon i saopšteno mi je da sam na sednici Vlade imenovana za direktora Turističke organizacije Srbije.
***
Božidar Đelić i Zoran Đinđić su smatrali da mogu biti koristan kadar a bili su i ubeđeni da bi u Iraku poginula. Pritisak porodice je bio prevelik, kao i čast da mi Đinđić ukaže poverenje.
***
Htela sam da postignem da ljudi ne okreću glavu na ideju da posete Srbiju. Dobro sam znala koliko je slika zemlje negativna. Na početku smo radili u teškim uslovima, uvek smo imali skromna sredstva, nije bilo mnogo međuresorne saradnje i svesti, niti ozbiljne podrške u smislu opredeljenja državnog aparata da turizam postane grana ekonomije. Ali postigli smo dosta dobre rezultate na ciljanim tržištima sa selektivnom ponudom.
***
Dovođenjem stranih novinara i izdavačkih kuća smo znatno promenili stavove. Najvažnije je mislim da su mnogi u ovoj oblasti učvrstili samopouzdanje i postali akteri turističke privrede.
***
Nažalost, nismo se opredelili za strategiju koju sam predlagala, za kulturu, istoriju, autentično graditeljstvo i običaje, hranu… Umesto toga, pravimo gondole, žičare…
***
Divljački urbanizujemo svaki kutak prirode, pretvaramo zemlju u Disneyland, a nigde kanalizacije, prečišćavanja, reciklaže, a još manje podrške običnim ljudima da se bave turizmom. Ni slučajno da neki fond odobrava kredite za obnovu krovova, mlinova, brvnara, kupovinu opreme…
***
Moj cilj je bio da promenim sliku Srbije pogotovu kod onih duboko razočaranih koji su otišli 90. a zadržali bliske veze. Hteli smo da Ministarstvo postane adresa kojoj dijaspora može da se obrati za obrazovanje, kulturu, dokumente, investicije…
***
Mislila sam da takvim nastupom i metodama povratimo poverenje u državne institucije. Neke mostove smo uspostavili, ali mandat mi je trajao manje od godinu dana, i to u vreme Koštuničine vlade kada je jedino bilo važno ko se kako opredelio po pitanju nezavisnosti Kosova.
***
Zato je i naš uspeh da Kanada i Australija pristanu da uvedu o svom trošku nastavu srpskog jezika u državne škole ostao neprimećen. Isto kao i projekat ulaganja dijaspore u obnovu autohtonih vrsta loza, vinogradarstva i narodnog graditeljstva u Velikoj Hoči… Cilj je bio razvoj turizma po principu time -sharinga…
***
Tadašnji ministar za Kosovo i Metohiju je to na sednici Vlade proglasio „izdajom“ jer bi na flaši vina iz Velike Hoče namenjene izvozu bio pečat Prištine.
***
Kada se DS odlučila da uđe u koaliciju sa SPS, i posle iskustva u Vladi sa DSS, zaista više nisam želela da budem deo toga. Radila sam kao monitor projekata Evropske unije i napokon se vratila slobodi i malo značajnijim prihodima.
***
Ali eto, Vuk Jeremić i Boris Tadić su započeli proces mog imenovanja za ambasadorku u Tunisu a da me nisu ni pitali. Kada sam slučajno saznala, nisam odbila, misleći da se neće ni realizovati.
***
Danas neskromno mislim da sam pošteno predstavljala svoju zemlju. U ambasadi smo radili prvi sekretar, računovođa, vozač i ja.
***
Prvo smo zatekli strašno stanje ambasade, rezidencije, arhiva… Sporazume neobnovljene od 60-ih godina… A onda je došlo Arapsko proleće, evakuacije, neizvesnost, adrenalin…
***
Prepoznavala sam spremnosti ljudi da okrenu list i odupru se odlučno diktaturi i pohlepi prethodnog režima. Sve vreme „tranzicije“, državni aparat je funkcionisao, a civilno društvo, advokati, Unija poslodavaca i glavni sindikat, vodili su računa da se ne skrene sa puta i odustane od principa.
***
Mogli bismo mnogo da naučimo od smisla za toleranciju i kompromis od Tunišana, koji su vrlo blagonakloni prema nama.
***
Ironija je da me je SNS, naravno, smenila ali i ostavila na funkciji da „odradim“ posetu predsednika Nikolića, što je bila prva posle Tita. Primljen je na najvišem nivou, sa svim počastima, i potpisani su svi obnovljeni sporazumi koje smo pripremili.
***
Žao mi je što nije iskorišćena prilika da se postavi tabla iznad kosturnice srpskih vojnika Prvog svetskog rata, prebačenih u Bizertu, čiji smo trag pronašli. Kabinet Nikolića je imao neki jadan izgovor.
***
U Tunisu su mi se rodile dve ćerke, Mila i Sofija, koje sada imaju sedam i četiri godine… One nam čine najveću radost i bogatstvo, zajedno sa bratom Markom od 23 godine i sestrom Anom od 21, koje neizmerno vole. Svima četvoro je otac Nikola.
***
Ja sam hedonista, mama, planinarka… koja se najbolje oseća među slobodnim umovima u prirodi ili na ulicama Pariza.
O sagovornici
Milica Čubrilo Filipović rođena je i odrasla u Africi i Aziji, magistrirala prava na Sorboni u Parizu… Radila je na Zapadu, najviše u Francuskoj, istraživala u Africi… Izveštavala je o ključnim događajima sa prostora bivše Jugoslavije za francuske medije. Nakon Miloševićevog pada vodila je Turističku organizaciju Srbije, Ministarstvo dijaspore i Ambasadu Srbije u Tunisu. Za francuske medije izveštava o stanju u regionu, srpsko-albanskim odnosima, prilikama na Kosovu, migrantima… Bori se za slobodu mišljenja i govora. Živi i radi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
