Foto: Miroslav Dragojević

Ali, nesumnjivo biće još srećniji premijerka i ministar nadležan za rad i socijalu, a najsrećniji predsednik države koji će se sa minimalcem od 250 i kusur evra, zavisno od broj radnih dana u mesecu gospodnjeg 2020. leta, primaći za koračić do ispunjenja davno datog obećanja o prosečnoj zaradi od 500 evra.

Ukoliko, naravno, guvernerka i dalje bude držala dinar na čvrstoj uzdi prema evru.

Kupiće dobitnici ovog socijalno-političkog lotoa zvanog minimalac, ako onde bude bilo ponude, 300 kilograma dobre crvene paprika za ajvar ili, što je mnogo verovatnije, jabuka, oko 400 kilograma krompira. Ili mnogo vekni hleba, čak i onog koji nema oznaku narodni, a mogli bi hladno da plate sve komunalne troškove i da im pretekne. Za par paprika i hleb.

Minimalna cena rada, naime, vredeće baš toliko; tek za rečenih 11 odsto više nego sada kad je satnica 155 dinara. A biće, kao i sada, nedovoljna za minimalnu potrošačku korpu, s tim što će nedostajati samo petina – pod uslovom da cene ne polude od radosti zbog rasta minimalca. Prosečnu potrošačku korpu primaoci minimalca, znatno bogatiju od one mini, ali takođe bednu, puniće tek do pola. Sve to pod uslovom da ne moraju poslodavcima da vrate deo zarade, što je raširena praksa.

No, poklonu se, kako narod kaže, u zube ne gleda, iako minimalac nije lutrija već zarada, često krvava i mukotrpna. I nije poklon, mada bi se tako mogla nazvati ako je suditi po toku pregovora socijalnih partnera, a posebno načinu postizanja dogovora – jednostranom odlukom Vlade. I to, da ne bude zabune, nauštrb i zaposlenih i poslodavaca; prvih zato što je od nje nemoguće živeti, drugih jer i sa njom kao spasonosnim ključem teško mogu da prežive, odnosno održe troškove proizvodnje. Ko proizvodi, naravno.

Ono što je u čitavoj priči najbolnije, jeste da zvanično minimalnu zaradu u Srbiji prima oko 350.000 zaposlenih, od čega je deo u javnom sektoru, a sledeća grupacija minimalac + neku hiljadu dinara još je brojnija. Naime, statistika kaže da je više od 60 odsto zaposlenih ispod ili oko prosečne plate, a tek malobrojni mogu da se pohvale standardom dupli mini, još manje je onih sa trostrukim minimalcem, a onih koji drastično dižu prosek je drastično malo.

Pri čemu valja znati da se minimalna cena rada, iako tržišna i ekonomska kategorija u smislu zaštite vrednosti jednog od činilaca u proizvodnoj ceni, zapravo socijalna kategorija sa obaveznim političkim začinom. Prema propisima, ona se uvodi kao nužna mera kad je firma u teškim problemima, nužna i kratkoročna, na nekoliko meseci dok se problemi ne prevaziđu pa se ide na zelenu granu ili u stečaj. Ovo poslednje je sve češće rešenje, ako je suditi prema broju ugašenih firmi, ali pošto je uvek više novoosnovanih nego umrtvljenih, minimalac je, van spora, ono što im daje životni žar.

Nije zgoreg u ovu računicu ubaciti i fakat da je socijalna pomoć za višečlanu porodicu tek nešto manja od minimalca, pri čemu ne obezbeđuje minimum funkcionisanja, ali nezavisno od toga dodatno obezvređuje rad. Što je, uzgred, ne tako davno tadašnjem ministru za socijalna pitanja Aleksandru Vulinu, poslužilo kao alibi da predloži uvođenje javnih radova socijalnim slučajevima kao obavezu da odrade pomoć.

Novi minimalac, napokon, odmaći će još za zenicu prosečnu penziju od najniže plate, čak i sa kalkulisanim najavljenim povećanjem zarada trećeg doba zaostajaće desetak odsto za minimalnom cenom rada.

Izvesno je to da će minimalac u jednom skoku premašiti višestruko godišnji rast BDP i planirani privredni rast Srbije, pa čak posmatrano i kumulativno od poslednje korekcije. To je, ujedno, tokom nedavnih pregovora sindikata, poslodavaca i vlasti i izazvalo najviše primedaba ekonomista – i privatnih poslodavaca, dabome – jer će, iako minimalan, dovesti do otapanja supstance zvane prihod, posebno u privatnim firmama, ali ponešto i državne kase, naročito ako se u dogledno vreme zaista pređe na platne razrede umesto politički odrezanih parcijalnih povećanja plata.

No, zarade u javnom sektoru, ma koliko bile za neke delatnosti nedostojne, i dalje premašuju one isplaćene u tzv. <I>realnom<I>; za jun je, tako, bruto-zarada onih kojima je država u raznim vidovima poslodavac iznosila 82.474 dinara, a van javnog sektora 70.079, što je u proseku dalo 74. 009 dinara. Neto-zarada, bez poreza i doprinosa bila je 53.633 dinara, za hiljadu dinara manja od šestomesečnog proseka januar-jun. Pri tome, u Beogradu je prosečna plata bila bezmalo 67 hiljada dinara, na Starom gradu više od 90 hiljada, a u Surčinu manje od 45.000.

Raspon prosečne zarade još je veći kad se gleda iz nerazvijenih opština, pa u Arilju i Ivanjici nisu dobacili do 39.000, u Bojniku ni do 37.000 dinara, dok su u Svrljigu sa prosečnih 33.671 dinara tek za petinu premašili aktuelni minimalac. Možda je još važniji podatak da je tzv. medijalna neto zarada za jun 2019. godine iznosila 41.045 dinara, što znači da je polovina zaposlenih zarađivala manje od tog iznosa. Dakle, minimalac + nešto jače od trećine njegove vrednosti.

Julska prosečna zarada bila je nešto veća, 55.042 dinara.

Valja još znati da, uprkos velikih samohvala vlasti o zaista evidentnom rastu zaposlenosti, Srbija ima najmanju stopu zaposlenosti u Evropi; među 35 zemalja koje analizira Eurostat na poslednjem je mestu i zaostaje za poslovično nestabilnom Makedonijom i Albanijom. Pri čemu rast zaposlenosti nije odraz ukupnog rasta, već niza drugih faktora, kao što je i pad nezaposlenosti najveći zahvaljujući odlascima radno sposobnog stanovništva iz zemlje.

Statistika dalje kaže da je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine bio 2,916.500, a i dalje je na snazi popisni podatak o 2,487.886 domaćinstava, što znači da u proseku u svakoj kući zvanično radi 1,2 člana, možda – ukoliko je drastičnije opao broj domaćinstava, što će pokazati ove godine sprovedeni probni popis, nešto više, ali to nije podatak kom se valja radovati.

Izvan statistike život je mnogo ogoljeniji, pa će vam većina, primerice, novinara u poverenju kazati da ima platu manju od prosečne ili da su već godinama na minimalcu, često crnom i sa višemesečnim kašnjenjem u isplatama. U trgovini je još gore, s tim što veliki lanci retko imaju neprijavljene radnike, dok u malim radnjama ljudi rade i po 12 sati dnevno, šest dana u nedelji za dvadesetak hiljada dinara. I, dabome, ako su prijavljeni višak do minimalca vraćaju gazdi kom se, zbog malih kazni, nedovoljne inspekcije i često čudne sudske prakse rizik te vrste isplati.

Slično je u građevinarstvu i poljoprivredi, s tim što tu posebnu boju daje sezonski karakter rada.

No, pitanje nad pitanjima je, zapravo, kojom alhemijom prosečna plata beleži rast, ako se zna da 12 odsto zaposlenih prima minimalac, a polovina manje od one medijalne zarade koja ozbiljno zaostaje za prosekom?

Povezani tekstovi