Mladene, neću odustati! 1Foto: BETAPHOTO/ MILAN OBRADOVIĆ

Ne čudi me, Selaković je uvek vodio Vučičevo kolce, u stranci, u crkvi, u saplitanju pravde. Ako se ne varam, bio je umešan i u uticaj na svedoke prilikom rušenja u Savamali. Tada kao ministar pravde, sada ministar spoljnih poslova. Iako se najviše trudio da podeli pravdu u unutrašnjim poslovima SPC sa sve Stefanom Šarićem! Sličan se sličnom raduje.

Prisećam se još da je u Selakovićevo vreme zaposlenima u upravi ukinut minuli rad, računao se samo ako imaš na istom nivou uprave, ostalo ne. Njegovim dekretom, tumačenjem zakona. I ljudi su ćutali, jer dok rade, nekako preživljavaju, iako im od tih nekoliko procenata nezakonito zakinute zarade zavisi sutra visina penzije. No, ipak se neko ohrabrio i tužio i dobio spor, pa je država morala retroaktivno da plati svim zakinutima. Ali o tome se nigde ništa nije moglo pročitati. Igraju se zakona, igraju se države, igraju se tuđim životima ovi pervertirani radikali koji su samo to oduvek i znali – imali ogromnu ljubav prema tuđem novcu i branili otadžbinu tuđim životima. A gde god su ovakvi branili Srbe, Srba više nije bilo!

Čujem pred kraj dana da je već u prvom krugu izabran mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije. Ne poznajem ga lično, iako je Vojvođanin, ali ono što čujem i čitam budi nadu da nije režimski. Kao što poglavar jedne crkve i ne treba da bude.

Mladene, neću odustati! 2

Petak, 19. februar

Krenula sam sa Draganom, Borkom i Veliborom u Leskovac i Prokuplje na sastanak sa saborcima. Dobro raspoloženje, uprkos ružnom vremenu; znamo da nas čekaju novi članovi, formiramo nove odbore, odlična energija, ljudi se bude, uspravljaju kičmu, hoće da žive slobodno! A onda, u putu, muk. Svi čitamo istu vest na telefonu i ćutimo. Umro je Đorđe Balašević.

Nas iz Vojvodine i Novog Sada to nekako baš, drugačije, a samo nama sličnije pogađa… Bila sam bila studentkinja 1990-ih kad nas je održavao pri zdravoj pameti i rekla bih nekako zaštitnički vodio računa o svima nama. I svima drugima.

U tišini, muku koji je nastao posle teške vesti, pomislila sam da je život stvarno veliki prevarant – otišao je, a nije video leđa onima koje je trebalo zajedno da ispratimo. Ne na konačni put kao njega, nego sa vlasti, da im vidimo leđa. I to je dug koji sada imamo prema Đoletu, bar mi koji smo svim bićem razumevali ono što nam je pripovedao, od vremena ratova i huškanja do danas. Ja to osećam kao dug, kao neka vrsta amaneta.

Subota, 20. februar

Tokom prethodne večeri, noći i jutra, stižu vesti o spontanom okupljanju građana iz cele bivše Jugoslavije koji uz pesme i sveće odaju počast Đoletu na trgovima svojih gradova…

Mi smo čitav dan u topličkom kraju i Niškom okrugu, razgovaramo sa ljudima. Vrlo sam zahvalna građanima koji nisu iz stranke i politike, ali žele da nam stisnu ruku, neki prosto da nas vide uživo. Često sam u medijima, jedni izveštavaju o onom šta imam da kažem, drugi me razvlače i ljudi očekuju da takvu prašinu diže neka krupna žena od dva metra i strašno mi je simpatično koliko se svi iznenade kad vide ženicu od tek metar i šezdeset. Većina pita odakle motivacija i snaga za sve što radimo, a ja se uvek setim mog druga Mladena, baš iz Niša, koji mi je pustio fotografiju supruge sa tek rođenom bebom i napisao: „Molim te, zbog nje nemoj da odustaneš!“ Takve stvari me nahrane strašnom energijom, to ne može da se kupi ugovorom, nameštenim tenderom, ručkom na račun bratije.

Kao nekadašnja novinarka, najviše i volim i pratim životne priče, priče običnih ljudi koji nigde ne mogu da se čuju, običnog čoveka koji je žrtva nepravde, bahatosti, ucene, samo zato što ne da na sebe i na svoje! A sve ih više koji se ohrabruju. To primetite svuda, u prodavnici, u prolazu, na ulici… to sam primetila i u Prokuplju. Kad sam prethodni put bila tamo, ljudi su se pozdravljali s nama na ulici tiho, neki samo klimajući glavom, uglavnom u žurbi. Sada ljudi prilaze i kad ih ne primetite odmah i ne osvrću se više oko sebe da vide prati li ih neko, ne šapuću dok govori sa nama. To je to. Pobedili su strah. Tako ćemo pobediti i ovu štetočinsku vlast.

I u Nišu, ljudi se nisu uplašili ni pripadnika interventne patrole koja, verovatno, nije bila tu da ih čuva, već da snima svečano otvaranje novih prostorija naše stranke u Nišu. Pri čemu veoma pazim da ne generalizujem; ima sjajnih policajaca, sjajnih sudija, nisu svi isti, kao što nisu ni svi novinari, ni političari isti.

Nedelja, 21. februar

Dan za porodicu, rođake i prijatelje, naše i naše dece. Posle podne maturant sa društvom, a mala predškolka sa drugaricama, pa hvata red glupiranja, red lakiranja noktiju, red maženja da nadoknadimo propušteno. Hrčci izjeli svu kućicu, pa moramo po novu. Ipak je Boni pobednica, naša labradorka, koja bi uvek i masnu krpu pojela. Ali je njena ljubav neprepričljiva, kako se to voli… Malo kasnije suprugov brat i snaja na čaši vina za kraj jedne dobre nedelje. Popunili su nam dan mirom i radošću.

Ponedeljak, 22. februar

Društvene mreže, tabloidi i Pink razvlače od sinoć Dragana i mene zbog (pazite!) lajkova o filmu Dara iz Jasenovca! Ne bi toliko i da smo lično saučesnici u tom strašnom zločinu. Užasan je taj osećaj dok posmatrate kako taj nikad zarasli ožiljak srpskog naroda ova kamarila zloupotrebljava za marketing i propagandu. Možemo li na miru da odgledamo film, loš ili dobar svejedno, a da se Prva mirođija Srbije ne umeša, oglasi kao jedini zaslužan? Nisu mu dovoljne 1990-e kada je huškao jedan narod na druge narode, nego nas sada huška međusobno?! To je patologija čoveka i ljudi oko njega koji nikada neće oprostiti 5. oktobar, to je njihova izvorna frustracija, iako tada nije dovršen ključni posao. Zato znaju da će ovog puta biti i otuda ta frustracija.

Druga polovina dana mi prolazi u pripremi konferencije za novinare u sredu, još jedna pljačka građana epskih razmera. A centralni deo – mala stanka i skromno obeležavanje Draganovog rođendana. Dragi ljudi, šaljive poruke, dobre fore, dok u sebi zapravo premotavamo koliko smo toga zajedno prošli, šta nas je sve lomilo, koliko nam je režimska propaganda izvrnula živote, ali nismo se dali. I nećemo!

Utorak, 23. februar

Krajičkom oka pratim izveštaj evropskih institucija. Parlament zahteva da se razreše afere Krušik i Jovanjica, čak ni poslanici narodnjačke grupacije ne mogu da veruju šta se dešava u takozvanom međukorporacijskom sporu Telekoma / Telenora i SBB. Ovo poslednje biće malo jasnije posle konferencije za novinare u sredu; prelivanje novca iz budžeta u privatne džepove i kontrola u svim sferama. Ljudima ovde je sve već dozlogrdilo, dobijamo strašne podatke iz vojske, policije, javnih preduzeća, sa svih strana i nije problem samo ta korupcija bez granica, već vređanje inteligencije građana, bahatost bez mere.

Koliko sam čak i ja zaprepašćena novom aferom, najavljujući je napravih lapsus – kažem pet milijardi dinara od građana gurnuli u džep svojim kombinacijama, a previdim PDV. Dakle sedam milijardi za obračun plata zaposlenih u javnom sektoru ministar plagijator Siniša Mali gurnuo je pravo u džep vlasniku tabloida Kurir Igoru Žeželju i Telekomu, koji su Vučić i Lučić već očerupali! I gledam još neke papire do kojih sam došla i nije mi dobro. Što su bliže kraju, sve više i neskrivenije kradu. O tome ću naredne nedelje.

Sreda, 23. februar

Imam mučninu pošto će vlasnik tabloida Kurir dobiti na tanjiru sve podatke o prihodima za minimum 500.000 građana u javnom sektoru! Dakle od vojske, policije, pravosuđa, zdravstva, obrazovanja… i to mu još mi, građani, svojim novcem plaćamo. Sedam milijardi dinara! Ni za šta. Kao da se pre Žeželja i Lučića i Vučića nisu obračunavale plate u javnom sektoru. Kao što bi neko pomislio i da smo živeli u zemunicama do 2012. Još slušam Žeželja kako se pravda da neće curiti podaci i kako će se poštovati svi standardi zaštite ličnih podataka. To kaže tabloidni lik sumnjivog morala u čijim novinama evo jutros već čitam procurile informacije iz najosetljivijih istraga!

Ko vas ne zna… Evo i Vučić kaže da će lično tražiti smenjivanje ministra Siniše Malog ako ugovor nije u redu, a onda objašnjava kako je Mali bezgrešan. Vučić zvani poligraf koji pomaže svima, a najviše sebi, da uvek ispade nevin. Nervozna i, kao i uvek, prostačka reakcija partije i bratije uverava me koliko smo u pravu. I opet me pitaju ljudi zar se ni sad ne plašim. Ma neću da se igram sa njima tako, neće me isprovocirati da počnem da se osvrćem oko sebe, da gledam ko me prati, da strepim ko me snima. Niti mogu, niti hoću. Znam samo da – Mladene, neću odustati!

Autorka je građanska aktivistkinja i političarka, doskorašnja narodna poslanica i potpredsednica Stranke slobode i pravde

close
Mladene, neću odustati! 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.