Na krilima junske pobune

Knjiga je nastala s namerom da se predstavi istorija jedne od najznačajnijih istraživačkih institucija iz oblasti društveno-humanističkih nauka u Srbiji i regionu, uz ukazivanje na duboku isprepletanost istorije Instituta s istorijom jugoslovenskog i srpskog društva, u kome se uporno borio i bori za kritičko, slobodno i javno mišljenje. Institut je proizvod društveno-političkih događaja, njihov svedok, kritičar i akter.

Stoga, ova knjiga treba da sačuva sećanje na doprinose i izazove naučnika s kojima su se suočavali u građenju jedne drugačije naučne institucije.

Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu je prošle godine obeležio svojih prvih 50 godina velikom konferencijom o 1968. Kako je institut koji je konstituisan 1981. a samostalno počeo da deluje 1992. mogao 2018. da obeleži pola veka postojanja?! Institut je nastao na krilima beogradske junske pobune 1968. Predvodnici i inspiratori te pobune odstranjeni su lex specialisom 1975. sa Filozofskog fakulteta.

Oni su osnivači i utemeljitelji Instituta – Mihajlo Marković, LJuba Tadić, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Nebojša Popov i jedini ovde sa nama, Dragoljub Mićunović. O njihovoj amblematičnosti i prepoznatljivosti kao i Praxisu koji su sa zagrebačkim kolegama napravili puno je već napisano.

Druga generacija u svom društvenom i političkom angažmanu nije izneverila subverzivne i autentične tradicije Instituta. Veći deo srpske opozicije 1990-ih je bio sa Instituta. U jednom trenutku i vlast i opozicija su među liderima i ideolozima imale protagoniste prve i druge generacije Instituta.

Nakon promena 2000. prvi demokratski predsednik, premijer i predsednik skupštine dolaze upravo odavde. Utoliko su istorije Instituta, Srbije i Jugoslavije neraskidivo povezane. Ovaj institut je pisao istoriju in vivo.

Knjiga koja je povod održanog skupa, nastala je kao omaž za prvih 50 burnih godina Instituta. Institut nastao na pobuni, navikao je na udare. Nesporan međunarodni ugled u prošlosti, koji je zadržan i nadograđen u sadašnjosti, štitio je Institut od udara iz naše sredine.

Kakva god bila priroda pritisaka na Institut, svaka se autoritarna vlast naposletku urušavala, a institut je bivao uticajniji. Današnja generacija na Institutu sledi suštinske tradicije prethodnih, težnjom za subverzivnim i angažovanim delovanjem, preispitujući kako svoje nasleđe tako i društvo u celini, sada i ovde, boreći se za pravo na kritičko mišljenje i slobodu akademskog rada.

Direktor Instituta Petar Bojanić, otvarajući ovaj okrugli sto, kazao je da poslednjih decenija strukture vlasti ne prepoznaju Institut kao mesto ekspertize upravo zato što im nedostaje vizija koja prevazilazi kratkotrajne i utilitarne političke ciljeve:

„Najvažniji moj cilj bio je da se Institut vrati nauci, istraživanjima i davanju preporuka javnim politikama, o čemu najbolje svedoči projekat Horizon koji smo dobili.“

Bojanić je podsetio i da je Institut nedavno ustanovio nagradu „Miladin Životić“, odabravši time kao svoje osnovno nasleđe: „angažovanje za promene i neumornost u borbi protiv nasilja, rata i nepravde“.

Osvrnuvši se upravo na korene Instituta u tzv „lipanjskim gibanjima“, Želimir Žilnik je evocirao uspomene na jun 1968. godine, ukazujući na mesto kulture i umetnosti u onome što je nazvao našim „Periklovim dobom“, krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina. Žilnik se posebno osvrnuo na to kako je izgledalo jedinstvo studenata i profesora u Rektoratu leta 1968. godine:

„Dobro se sećam kako su LJuba Tadić, Mihajlo Marković i još neko uz njih, pred studenata rekli – ‘imamo vesti da su vojne jedinice, krenule sa Banjice, i najverovatnije da će doći do pokušaja nasilnog ulaska unutra’. I kažu: ‘vi studenti ostanite ovde, ako dođe poziv da otvorimo univerzitet, pošto je to i zgrada univerziteta, izaći ćemo nas trojica profesora i reći ćemo pucajte, fakultet ne otvaramo. Mi se nadamo preko lokve naše krvi neće preći'“- rekao je Žilnik.

Latinka Perović istakla je kako knjiga predstavlja važan iskorak nove generacije, koji obeležava stavljanje slučaja osmoro profesora u kontekst promena do kojih je došlo u filozofiji Jugoslavije, posle političkog sukoba jugoslovenskih komunista sa Staljinom. Iako to nije raskid sa staljinizmom, prema njenim rečima, to jeste početak preispitivanja i traženja. Perović je istakla razlike između zagrebačkih i beogradskih praksisovaca koje su postojale od početka do kraja. Dok su prvi više bili zainteresovani za filozofiju, preokupacija drugih je bila – politika.

U fokusu beogradskih praksisovaca, bila je njihova politička sudbina. Govorivši o procesu njihovog isključenja sa Univerziteta, Perovićeva je istakla da je knjiga precizno dokazala da je zahtev za eliminisanjem osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta dolazio od direktno od samog Tita:

„U razgovorima sa predstavnicima državnog i partijskog rukovodstva Srbije vršio je direktan pritisak da se profesori udalje iz nastave. Testirao je novo partijsko rukovodstvo, koje je slovilo kao liberalno. Sasvim je izvesno da Tito nije čitao filozofska dela ni zagrebačkih ni beogradskih praksisovaca. Zašto je, onda, insistirao samo na administrativnim merama protiv beogradskih parksisovaca? Sastajali su se u kafanama, na večerama čiji su glavni organizatori bili Nebojša Popov i Svetozar Stojanović. Tito je čitao policijske izveštaje o prisluškivanim razgovorima u kafanama, kasnije po stanovima, u kojima je njegova lična vlast bila centralna tema“ – ocenila je Latinka Perović.

Perović smatra da je prekretnica u odnosu prema ovoj grupi angažovanih teoretičara nastala nakon ostavki vodećih ljudi u partijskom rukovodstvu u Srbiji 1972. kada je otklonjena poslednja brana njihovog uklanjanja sa Filozofskog fakulteta. Osvrnuvši se na njihov rad nakon osnivanja Centra za filozofiju i društvenu teoriju, ukazala je i na idejne veze sa Dobricom Ćosićem.

Predstavnici Centra, Mihailo Marković i LJubomir Tadić, su učestvovali u izradi čuvenog Memoranduma SANU, koji je onda, prema njenim rečima, preuzeo Slobodan Milošević kao svoj program.

Istakla je i da u nedvosmislene zaključke autora knjiga spada i onaj da je Centar odigrao ključnu ulogu u političkoj pluralizaciji Srbije 90-ih godina, apostrofirajući antiratni angažman Miladina Životića, čije ime nosi novoustanovljena nagrada Instituta:

„Ako je politika, a ne teorija, dominanta beogradskih praksisovaca, onda je današnjoj generaciji saradnika Instituta bliža politika sporazumevanja i kompromisa od politike ratova za rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja“ – istakla je Latinka Perović.

Dragoljub Mićunović je istakao značaj dokumentovanja istorije Instituta u društvu u kojem dokument i činjenica ne znače mnogo, a proizvodnja mitova i neistina je svakodnevica. On nalazi kontinuitet „podmuklog“ državnog razloga kao izgovor i konstantu svih autoritarnih vlasti na ovim prostorima. Upravo u tom „državnom razlogu“ kao sredstvu kojim se sve opravdava, Mićunović nalazi i suštinu stalnih sukoba države i Instituta:

„U jednom trenutku zabranili su nam knjige…. Obustavili finansije… I ja pokušam da protestujem, a u međuvremenu se drži Osma sednica. Ni Stambolić i Milošević, neće da razgovaraju sa nama. A mi smo tada bili najznačajnija institucija društvenih nauka u zemlji. Kažu nema para. I ja preko poznanika kažem: ‘prenesi Miloševiću, ako nam ne uplate do sutra, sve naše rukopise ćemo doneti i spaliti.’ Oni su znali da sam ja dovoljno lud da ću to i da uradim, ali pošto je mermer, neće izgoreti zgrada, ali će knjige da izgore. Bili su svesni strane javnosti koja nas je i dovela i javlja mi se Unković, rektor i kaže: ‘Sine, šta je to, boga ti? Nekakav nesporazum, daj to ćemo da rešimo.’ Hoću da kažem takve se stvari doživljavaju da to nije Institutu prvi put“ – smatra Dragoljub Mićunović.

Osvrćući se na aktuelne probleme Instituta sa neprihvatljivim Upravnim odborom, Mićunović je istakao sličnost sa periodom kada je Institut izdvojen samoupravnom odlukom od Instituta društvenih nauka kao samostalni institut. Podsetivši da država nije priznavala pune dve godine njihovo postojanje, Mićunović je zaključio da je istrajnost i međunarodna podrška kao zaštita ključ opstanka i nastanka ove institucije.