Zahvaljujući prevodima sa novogrčkog Gage Rosić, Mine Radulović i Tamare Kostić Pahnoglu, prelistali smo deo savremene prozne produkcije nekadašnjih južnih suseda, romane Bog mi je svedok Makisa Citasa (Laguna), Bez daha Dimitrisa Sotakisa (Clio) i Antologiju savremene grčke ženske priče (Karpos), koji približavaju ne samo modernu grčku književnost, već i ambijent grčkog društva koje je danas daleko od utopije.

Citas (1971), dobitnik Evropske nagrade za književnost upravo za ovaj roman, piše o životu tzv. malog čoveka kome daje karakateristično ime Hrisovaladis, ili u slobodnom prevodu Zlatko, nasukanom na greben ekonomske krize koja je prodrla u svaku poru grčkog društva i koja se vidi na svakom koraku, od neobrisanih ružnih grafita na fasadama koji predstavljaju uličnu umetnost, do neispražnjenih kontejnera naročito u malim gradovima kopnene Grčke, koji se za svaki nemar pravdaju krizom.

No, spoljašnja slika ekonomske i šire društvene krize nije ništa u poređenju sa lomovima koji se odvijaju kod prezaduženih, razočaranih ljudi koji su tokom kratkog vremenskog perioda nakon svrgavanja vojne hunte bili uljuljkani snom da žive u najboljem od svih svetova. Idilična slika koju su stvorili u kolektivnoj svesti Elitisovi stihovi o lepoti narovog drveta, bleštavilu mora i prebelih dvorišta u maglenim jutrima udaljenih ostrva, sada je gotovo izopačena stvarnošću koja je izašla iz najlepše grčke slike, sa mora.

Tako se Hrisovaladis, zadojen tradicionalnim vrednostima jednog suštinski patrijarhalnog i samim tim ksenofobičnog društva, okreće u svom gnevu prvenstveno prema migrantima, ekonomskim iz komšiluka i političkim koji su opseli ostrva Istočnog Egeja, po njegovom mišljenju otimajući poslove starosedeocima.

On traži utehu kod sveštenika, veruje u crkvu kojoj je prostiji narod i dalje veoma odan, ali se pokazuje nepouzdana strana organizacije koja nije odolela korupciji, povremenom nasilničkom ponašanju i egoizmu u odnosu na očajne.

Hrisovaladis se razočarava i u žene koje ga redom obmanjuju i finansijski iscrpljuju (među njima prednjače došljakinje iz Ukrajine, Rusije, Rumunije), u poslodavce koji zapošljavaju jeftinu emigrantsku radnu snagu, konačno i u porodicu koja od svetinje postaje eksploatator.

Razorenu porodicu nalazimo i u Sotakisovom (1973) romanu gde gotovo identični samo nešto mlađi čovek ne ume da izađe na kraj sa otkazom i troškovima lečenja majke, pa prodaje dušu đavolu pristajući da mu u stan nepoznata kompanija unosi sve više nameštaja sve dok ne bude pritešnjen i, metaforično i stvarno, ostane bez daha. U tom stradalništvu verenica mu ne pomaže, naprotiv, bodri ga da istraje kako bi visoke uplate i dalje stizale na njegov bankovni račun i apsurdna žrtva imala smisao u finansijskom oporavku.

O njemu sanja i Citasov junak, ustajući ponovo posle svakog otkaza i tražeći poslove za koje je kvalifikovan, ali godine i bolest čine da su šanse na tržištu rada sve manje, i on, izbačen iz sopstvenog stana, završava sa koferom na ulici.

Ovu distopijsku sliku grčke stvarnosti donekle ublažava presek proze koju pišu žene, sa svojstvenim senzibilitetom i okrenutošću porodici, deci i intimi iako se i dalje sve odvija na fonu političkih i ekonomskih prilika. Autorke kao da slede misao svoje sunarodnice, velike pesnikinje Kiki Dimule (1931) koja je rekla da …Sve što smo mi i sve što smo ikada osetili, reči su prvo osetile.

Taj specifično ženski senzibilitet koji ćemo uvek istaći kao poseban, afirmativni atribut, vodi dublje u slike privatnog života, sećanja iz detinjstva ili detinjstvo nesrećnog deteta i njegovog oca (izvanredna priča o autističnom detetu Sofije Nikolaidu, rođene 1968).

Ove, mahom urbane, priče odvijaju se u dva velika grada, Solunu i Atini, ozbiljno nagriženim kriminalom, uličnom prljavštinom, emigrantskim i marginalnim društvenim grupama koje se okupljaju u istim kvartovima, među radnjama čije izloge razbijaju pripadnici grčkih profašističkih organizacija, u zapuštenim uličicama predgrađa gde tavore starci i gubitnici, dakle, nema ničeg od ideala grčke i, šire, mediteranske utopije o lagodnom životu i optimizmu koji obezbeđuje obilje sunca.

U takvim prilikama sve više je onih koji se rastaju sa razumom, kao nesrećni Hrisovaladis ili junakinja završne priče u Antologiji – Službenici Ersi Sotiropulu (1953), gde na periferiji Atine, u tržnom centru sedi sredovečna klošarka kojoj se priviđaju posmatrači i kontrolori stvarnosti.

Tradicionalne vrednosti razorene su i predmet su podsmeha kao u priči o Kliinoj udaji Maro Duke (1947), u kojoj autorka ismeva obred venčanja kao paradu kiča i nepotrebnih, iscrpljujućih sklonosti trošenja koje su zemlju i dovele do bankrotstva, ali i tvrdoglavom istrajavanju i insistiranju na poštovanju svih rituala i darivanja, kao posledice sujete i sujeverja.

Koliko prepoznajemo sebe u pričama o grčkoj situaciji i mentalitetu, prepustićemo svakom čitaocu ponaosob da proceni. Ono što je najtamnije u odlomcima grčke savremene proze koja je dostupna u prevodu jeste odsustvo svake nade, potonuće u predavanje sudbini toliko nepriličnoj frazama o kolevci evropske kulture i demokratije. Liberalna, kapitalistička Evropa nema nameru da refinansira kredite svoje kulturne postojbine, a Grčka, namučena unutrašnjim neslaganjima koliko i pritiscima spolja, ne odustaje od borbe za tradicionalne vrednosti i nacionalni ponos.

U tom smislu, natpis na majici lučkog radnika iz Pireja – Radnici nisu na prodaju (tokom protesta zbog prodaje luke kineskim investitorima), preliva se i u dela savremenih književnika. Ne bežeći od istina, traže način da pomire svoju kulturu, jezik i nacionalni identitet sa neminovnim i drastičnim promenama koje su zahvatile Mediteran. Tako idilično plavetnilo i zamišljeni raj ostrva postaju poprište borbe za opstanak umesto arkadijskog toposa za kojim i dalje većina čezne.

Povezani tekstovi