Novi pad Carigrada

To je tema kojom se u nacionalno-religioznim krugovima zadobijaju politički poeni.

Ni po čemu posebna 567. godišnjica osvajanja Konstantinopolja nije nužno povod za velike simboličke gestove, iako nije, kao što je predsednik Erdogan odlučno da demonstrira, ni prepreka za takav čin. Godišnjica osmanskog osvajanja i pada Konstantinopolja, 29. maja 1453, nije ovoga puta samo povod za svetkovine uz pompu – likujuće fanfare, talambase i vatromet.

Prvi put su se svetkovine usredsredile na proiznošenje stihova sure Kurana (Al-Fath / Pobeda) u katedralnoj bazilici Aje Sofije, sada već rekonvertiranoj u džamiju.

Ovaj čin ima duboku simboliku koja seže u političke ambicije sultana na Bosforu, kakao ga politički protivnici apostrofiraju, koji bi rado da preuzme i ulogu kalifa.

Aja Sofija tokom vekova bila je najvažnija crkva i, sa bazilikom Sv. Petra u Rimu, najznačajniji majestetični spomenik hrišćanske sakralne arhitekture. Ali na religiozno-konzervativnoj strani u Turskoj je odavna postojao težnja da se Ayasofya iznova preobrazi u džamiju.

Prvom molitvom u crkvi Aja Sofija posle 86 godina, turski predsednik zatire – što je jedan vid damnatio memoriae  nasleđe osnivača Turske Mustafe Kemala Ataturka.

Već godinama je Erdogan na putu da Ataturkove sekularne reforme potisne i poništi u korist osmanskog duha. Prvo hrišćanska bazilika, potom džamija, a onda muzej, pa sada iznova džamija – Aja Sofija u Istanbulu (Konstantinopolju / Carigradu) svedoči o ekstremnoj dramatici tih nasilnih preobražaja u istoriji.

Istorijsko-umetnička singularnost

Gradili su je dvojica protomajstora i matematičara – Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta.

Njima je na raspolaganju stajalo 100 majstora zidara i deset hiljada radnika koji su, kako se veruje, uz pomoć anđela ovu velelepnu baziliku izgradili za pet godina, deset meseci i četiri dana.

Carski ukrašena, po zapisima crkvenog istoričara Avagrija Sholastika iz 6. veka, prevazilazi moć opisa, ona je bila i središte prestonice, carice među gradovima, u kome se nalazi i pupak sveta – omfalos, na mestu carskog prestola.

„Svojom visinom uznosi se do neba i natkriljuje susedna zdanja kao usidrena lađa“, pisao je istoričar Prokopije o Aja Sofiji u 6. veku. Carska katedrala „odlikuje se neopisivom lepotom i svojom veličinom, kao i skladom svoje mase“.

I danas Aja Sofija ostavlja duboki utisak na posetioce i dominira svojom moćnom kupolom nad svodovima Istanbula.

Njena izgradnja okončana je 537, pod carem Justinijanom kao hrišćanska katedrala, da bi pod osmanskim osvajanjem Konstantinopolja u godini 1453, pod sultanom Mehmedom II Osvajačem, bila preobražena u džamiju.

Kupola katedrale je imponovala osmanskim arhitektama u toj meri da su od tada praktično sve džamije u Turskoj gradili orijentišući se po ovom vizantijskom uzoru.

Ikonoklazam sultana

Osvajač Konstantinopolja nije želeo da katedrala, koja je važila za osmo svetsko čudo, bude razorena.

Sultan Mehmed II Osvajač možda nije imao srca za hrišćane, ali je, izvesno, posedovao smisao za lepotu najpoznatije crkve.

U svakom slučaju on je dao naredbu da pre no što njegove trupe umarširaju u grad, da se on dobrovoljno preda, kako bi se šteta razaranja sprečila. Ali car Konstantin XI se tome protivio, te su osmani 27. maja 1453. osvojili grad u jurišu i najzad poharali Aju Sofiju.

Istog tog jutra i pravoslavci i katolici su zajedno bogoslužili. Dva dana docnije, na veče 29. maja hrišćani, zabarikadirani u crkvi, bili su ili ubijeni ili zarobljeni – a sultan se molio u oltaru.

Pravi simbol pobede jedne religije nad drugom nije bila ta molitva, već činjenica da se Mehmed II Osvajač narednog dana ispeo na monumentalnu pozlaćenu kupolu.

Ne, ni u kakvoj trijumfalnoj pozi, već u žalosti pri pogledu na pustoš i razvaline Aje Sofije. Na tu žalost se treba danas podsetiti da bi se naknadno preobraženje slavne građevine u džamiju moglo razumeti.

Turski predsednik Erdogan, koga njegovi politički protivnici nazivaju sultanom, očito ne žali ništa. Izvestan deo muslimana ne želi da se ova konverzija u džamiju razume kao novo osvajanje Aje Sofije u ime islama.

Ona je posle 1453. imala gorku sudbinu pokorene: ikone i krstovi bila su razvaljeni, oltari i venecijanska zvona poharani, a mozaci sa Bogorodicom i Spasiteljom bili su zamalterisani.

Tek nakon Ataturkovog dekreta iz 1934. o preobražaju Aje Sofije u muzej, postala je vidljiva hrišćanska vrednost – u narteksu Presveta Bogorodica na prestolu sa Bogomladencom, u osnovnom brodu bazilike šestokrili serafimi, Hristos Pantokrator, Arhanđeli Gavrilo i Mihail.

Tu je i omfalion / pupak sveta, mesto cara za vreme Božanstvene Liturgije.

Dakako da je Ataturkov gest preobražaja bogomolje u muzej bio nasilan akt. Ali su od tada vernici, agnostici i ateisti sa respektom i čuđenjem zajedno pohodili Aju Sofiju.

To nije bio naprosto muzej, već spiritualno mesto za sve. I sada bi trebalo da hrišćani iz njega budu isključeni, jer sultan Erdogan razara takvu prećutnu kohabitaciju.

Njegova novo-stara džamija nije verski nadahnuti splin i naprosto imponovanje islamističkoj klijenteli, već gest borbe kultura kao izraz sukoba civilizacija, o ćemu je pisao Hantington u istoimenoj knjizi – The Clash of Civilizations (1996).

Nakon osnivanja Turske republike 1923. predsednik Mustafa Kemal Ataturk je Aju Sofiju 1934, u talasu sekularnih reformi, dekretom preobrazio u muzej.

Verujući muslimani su to od početka odbacivali, a islamistički pesnik Kisakurek je 1965. kritikovao Ataturka da je preobražajem Aje Sofije „duh Turaka zatočio u muzej“ i time je kao „agent Zapada“ učinio štetu, zbog čega su krstaši, kao i Grci i Sovjeti, pretrpeli brodolom.

Nije izvesno da li je 1965. predsednik Erdogan slušao Kisakurekov govor, ali je jasno da je on od svoje mladosti vatreni pobornik islamističkog mišljenja i da je pod njegovim snažnim uticajem.

Kao verujući musliman Erdogan se vrlo rano zalagao za naknadni preobražaj Aje Sofije, i nakon izbora za gradonačelnika Istanbula 1994. saopštio je da će jednoga dana muzej biti za muslimane otvoren za molitvu.

To se 10. jula ove godine obistinilo, nakon što je presudom Državnog saveta shodno kojoj Ataturkov dekret iz 1934. nije obavezujući, Erdogan Aja Sofiju stavio religioznoj zajednici Dijanetu (Državni direktorat za religijske poslove) na raspolaganje. U petak 24. jula održana je i prva molitva.

U jednoj besedi od 10. jula Erdogan je citirao svog idola Kisakureka, kao i Sultana Mehemeda II Osvajača, koji je nakon osvajanja Konstantinopolja upozoravao da će svakoga ko pokuša da Aja Sofiju kao džamiju dodirne, pasti prokletstvo Božije.

Dok je Erdoganova odluka u međunarodnoj javnosti uzeta kao provokacija protiv zapadnih partnera i svih, napose pravoslavnih hrišćana, dotle je u sopstvenoj zemlji taj čin tumačen kao udar protiv nasleđa Ataturka.

Iako Erdogan u svom govoru nije expressis verbis Ataturkovo ime spomenuo, jasno je da je ova rekonverzija Aje Sofije iz muzeja u džamiju gest koji je uperen protiv osnivača Turske države.

Odnos Erdogana prema ocu moderne Turske bio je oduvek ambivalentan.

Za Ataturkovu ulogu u spasavanju države od rascepa posle Prvog svetskog rata ni islamisti ne mogu da mu uskrate respekt.

Ali njegove reforme na sekularizaciji države i društva, čije je simbolično ispunjenje bilo 1934, kroz preobražaj najznačajnije džamije zemlje u muzej, bilo je i ostalo neprihvatljivo. Mustafa Kemal je kao mlad oficir bio socijalizovan u duhu pokreta mladoturaka.

Na islam i njegove viševekovne rituale i propise on je gledao kritički, a prema islamskom tradicionalizmu odnosio se sa prezirom, iako je bio svestan značenja vere u narodu, te je i u borbi za nezavisnost primenjivao figure islamske retorike.

Nakon osnivanja države 1923. Ataturk se odlučno zalagao da ukroti uticaj islama, te je u tom potezu ukinuo kalifat i time okončao vekovnu islamsku instituciju.

Ne obazirući se na proteste muslimana iz celoga sveta, Ataturk je zabranio red sufija i sve konvente preobrazio u muzeje, biblioteke i bolnice.

Novo pismo i novi kalendar

Muškarcima je bilo pod pretnjom smrtne kazne naloženo da ne nose fes, već evropske šešire.

Ženama je u školama, sudovima i drugim državnim institucijama bilo zabranjeno da idu u feredžama, ili zabrađene maramama. Osmansko pismo preneto je na latinski alfabet i islamski kalendar bio je zamenjen gregorijanskim.

Namesto religioznih stupili su na snagu republikanski praznici. U nastojanju da Tursku usmeri ka Zapadu Ataturk, kao ljubitelj opere, tražio je da se grade pozorišta i koncertne sale.

Na radiju je emitovana klasična evropska muzika, a u školama je nastavnom osoblju bilo naređeno da učestvuje na balovima i da nastupaju kao glumci laici, kako bi se sekularna kultura odomaćila.

Revolucija protiv naroda

Ataturkove reforme za modernizaciju i sekularizaciju Turske ostale su projekt elite, koji je sprovođen ponekad i mimo volje naroda. Samo delimična podrška u društvu dovela je do toga da Ataturkove reforme već 1938. budu poništene.

Nakon uvođenja višestranačke demokratije 1950. Ataturkova Narodna partija izgubila je na moći i nikad više nije dosegla apsolutnu većinu. Ipak, kemalisti su bili uvreženi u vojsci, pravosuđu i administraciji, ali je Turska izvan obale i velikih gradova ostala religiozno konzervativna zemlja.

Zapadnu kulturu nije priznavala većine Turaka.

Jednom serijom kontroverznih sudskih procesa protiv kemalističkih oficira, političara i intelektualaca, Erdoganu je pošlo za rukom da oslabi vojsku i da je prisili na povlačenje sa političke scene.

Iako je slabljenje vojske pozdravljeno kao gest jačanja demokratije, dopuštanje feredži ženama na kemalističkim bastionima – univerzitetima, sudovima i u policiji – bilo je povod mnogih žestokih debata.

Sa podozrenjem se gledalo i na činjenicu o zbližavanju sa islamističkim propovednikom Fetulahom Gulenom, dok ih borba za vlast nije razdvojila. Posle pokušaja puča iz jula 2016. Erdogan se udaljava od sufi-bratstva i od tada radi na sopstvenoj mreži islamskih fondacija. On podržava i religioznu instituciju Dijanet.

Borba za simbole republike

Erdoganova borba rano je probudila strahove kod sekularnih Turaka zbog islamizacije zemlje. Mere poput povišenja poreza na alkohol, vodile su ka primedbi da AKP određuje životni stil građana.

Apeli Erdogana ženama da rode najmanje tri deteta, bila su nedvosmislen znak. Na leto 2013. srdžba omladine našla je oduška na protestima protiv izgradnje Gezi-parka na Taksim placu u Istanbulu.

Taksim-plac simbol je sekularne republike sa posebnim značenjem za Tursku.

Tu stoje centralni spomenik za osnivanje države i do 2018, sa kulturnim centrom Ataturk, i najvažnija operska kuća u zemlji. Ti protesti osujetili su nameru da se susedni park prezida, ali nisu sprečili da se 2018. sruši Kulturni centar, kao ni, na drugoj strani, izgradnju nove džamije.

Sultan i kalif

Sa razumljivim gnevom reagovali su političari i pravoslavni prvojerarsi Jermenije, Grčke, Rusije, Srbije. Rusko-pravoslavni predstavnik je u tom kontekstu govorio o povratku u srednji vek, grčki predsednik o provokaciji, ekumenski savez crkava bio je pogođen.

Čak je i papa saopštio da ga pri pogledu na Svetu Sofiju „ispunjava bol“, što je za vatikansku etiketu ravno vapaju.

U Nemačkoj je biskup Huber, nekadašnji predsedavajući Evangelističke crkve Nemačke, jednom hamburškom nedeljniku saopštio: „Ono što Erdogan sada čini, konačni je prekid svakog obzira prema hrišćanskoj tradiciji. San o miroljubivoj koegzistenciji religija u Turskoj je odsanjan“.

Ovo nam se čini prisvajanjem osvajačkog plena iz 1453. i novim padom Carigrada ili defektnim rođenjem neo-osmanizma iz duha abstruznih snova turskog kalifata.

Rekonverzija Aje Sofije markira na visoko simboličan način trijumf nad kemalistima i njihovim sekularnim poretkom.

Islamski projekt mira ima za cilj da islamizuje svet. Ovo nije islamofobna pretpostavka, već jedan od postulata islamske vere. Iza toga stoji identitet između dar al-Islam / dom islama sa dar al-Salam / dom mira, odnosno, da je shodno takvom pogledu na svet, jedino pod islamskom dominacijom moguć svtski mir.

Bez evropeizacije islama ne može u Evropi da bude mira, ističe internacionalno renomirani islamolog, prof. dr Basam Tibi u Nue zidojče cajtungu, od 24. jula 2020. On pledira za vrednosti, na kojima počiva kultura moderne kao lajtkultura.

Kao vrednosti na nivou civilnog ustrojstva – racionalizam, pluralizam, sekularizam i tolerantnost za njega imaju važnost koja čoveka definiše kao autonomni subjekt.

Ove vrednosti pak stoje „u dijametralnoj oprečnosti sa islamskim shvatanjem čoveka kao tvorevine Božije“.