O pesniku božanske vatre

Malo je nemačkih pesnika čije je delo više stoleća proučavano sa fascinacijom i intenzitetom kao što je to slučaj sa njegovim ukupno ne odveć velikim književnim opusom.

Povodom 250. godišnjice rođenja Johana Kristijana Fridriha Helderlina (1770-1843), nemački filozof i profilisani biograf Ridiger Safranski (autor biografija E. T. A. Hofmana, Šopenhauera, Hajdegera, Ničea, Šilera, Getea) napisao je grandioznu biografiju ovog, dobrim delom, nepoznatog pesnika.

Tako je nastala istorija usamljenika, koji nije pronašao uporište u životu, iako je živeo sa predanošću i bio voljen.

On je živeo kao pesnik, prevodilac, filozof, privatni učitelj i revolucionar.

Tek je 20. vek otkrio njegov faktični značaj, pri čemu ga izvesni tumači stilizuju u mitološku figuru.

Ipak, Helderin je ostao velika nepoznanica među klasicima nemačke književnosti.

Recimo odmah da ova Helderlinova biografija (Helderlin. Dođi, u otvoreno, prijatelju! Biografija, Carl Hanser Verlag, 2019) iz pera Safranskog poseduje sve kvalitete koji su svojstveni tom visprenom biografu: od početaka u manastirskoj školi preko duhovnih i političkih egzaltacija u tibingenškom štiftu (bogosloviji), preko pokušaja da se pozicionira u književnom životu oko 1800, do rezignirajućeg saznanja – vama nisam potreban; od psihičkog oboljenja, poetskog ludils (u psihijatrijskom žargonu – shizofreniji), do otkrića u 20. veku, biće živo i plastično pripovedano o Helderlinu.

Pri tom Safranski ne zaobilazi nikakve izazove, već uključuje i filozofske pozicije kojima se Helderlin bavio.

On je akribični istraživač biografskog materijala i ume da mudro pripoveda.

U tom maniru je portretisao i ovog pesničkog genija.

Helderlin je bio neprepoznati pesnički genije.

U Tibingenu je živeo sa Hegelom i Šelingom, Šiler ga je podržavao, a Gete respektovao.

Želeo je da se meri sa bogovima – povukavši se natrag, u keliju u kuli.

U svoje vreme on nije bio priznat, zbog čega je oboleo.

Nežni revoluconar, koji je napisao genijalne himne i elegije, pred kojima je i Gete ustuknuo.

Helderlinova životna priča je istorija neuvažavanja, naknadnog, savremenog priznanja.

Rođen je 20. marta 1770. u Laufenu na Nekaru, živeo je rastrzani život pesnika kroz meandrirajuće životne etape: otac mu je rano umro, a posle latinskog i privatnog školovanja, on je trebalo, po volji svoje, u bogomoljačkoj revnosti bigotne majke, da postane evangelistički pastor.

Ali on sam to nije želeo.

Najdocnije za vreme boravka u tibingenškoj bogosloviji, gde je trebalo da postane teolog, otkrio je antički svet bogova iz čega izvodi i napaja svoj pesnički priziv, razuđuje svoju imaginaciju i koncipira svoj poetološki kosmos.

U Tibingenu je sa docnijim filozofima, Hegelom i Šelingom, osnovao neku vrstu intelektualnog saveza, vrstu kriptične crkve.

Tim savezom oni nisu imali na umu obnovu protestantskog morala ili novo učenje o vrlinama, već da osmisle nemačke odnose u duhu Francuske revolucije, podstaknuti duhom prosvetiteljstva, ljubavi i slobode.

Tu je nastao tekst Najstariji sistemski program nemačkog idealizma, koji su zajedno pisali, Hegel, Šeling i Helderlin.

Konačno, Helderlin pati što je samo čovek, a ne bog.

Svojim bavljenjem antičkom poezijom on se susreće sa moćnim slikama: bogovima, koji opšte među ljudima, vole, pate, pevaju i nestaju.

Opijen je time i želi da ta vremena revocira svojom poezijom, odnosno da ih vrati u svoju savremenost.

U ljubavi, pak, Helderlin je bio vrlo zemaljski i ponekad je u njoj nepatetično uživao. Ali svojim unutrašnjom vokacijom pesnika ulazi u veliki konflikt.

Njegova majka o svim tim snovima ne želi da čuje – zadržavši nasledni deo koji je trebalo da mu pripadne u svojim rukama.

Da je majka ovde drugačije reagovala, pretpostavlja Safranski, život Heldrlina bi sasvim drugačije protekao.

U tom slučaju ne bi polovinu svog života proveo kao privatni učitelj plemićke dece i možda bi postao samosvesniji pesnik.

Za pesnika u usponu put nije mogao voditi mimo Getea i Šilera.

O tome Safranski pripoveda veoma ektsenzivno.

Šiler kod Helderlina vidi talenat, podržava ga, ali nije sasvim uveren u njegovu poeziju, jer u njegovim ranijim verzijama pesama ima mnogo adeptskog – mnogo podseća na Šilera.

Gete mu pak savetuje da treba „jednom da se uhvati izabranog idiličnog fakta i da ga predstavi, te će se videti, kako mu slikanje ljudi polazi za rukom“.

Ali upravo to ne želi Helderlin.

On želi da vaskrsne antička božanstva.

Svojim velikim pesmama Patmos i Hleb i vino, on razara granice dotadašnje lirike.

Kuje svoje stihove i svoje strukture rečenica po zakonima versifikacije antičke lirike, koje na tren zatrepere, da bi se, dva reda docnije, smirile.

Na taj način je ispevao pesme koje kao pra-slike jezičke neponovljivosti stoje pred čitaocem.

Tu gde je Helderlinov život pesnika počeo, tu se i svršava: drugi deo svog života proveo je u jednoj sobi u kuli na obali Nekara u Tibingenu.

Jedan majstor stolar koji se divio njegovoj poeziji, prhvatio se starateljstva o njemu.

Helderlin je izgubio svoju veliku ljubav Suzet Gontard, ženu jednog bankara u Frankfurtu, shvatajući sebe kao sasvim bezuspešnog kao pesnika u oskudna vremena.

Ovde je reč o dvema srodnim dušama, ali dugogodišnja veza je morala ostati tajnom i na kraju bila osuđena na propast.

Suzet umire 1802, a Helderlin ostaje u svetu pesničke fantazije.

Njegova ljubavnica će se u vidu Diotime pojaviti u mnogim pesmama.

Tako sa 1807. počinju godine u kojima on u svom pesničkom ludilu kruži svojom sobom u kuli, ponekad svira klavir, ponekad prima studente na razgovare.

On je neka vrsta kuriozuma koji pod drugim imenom (pseudonimom) piše poeziju.

Ta faza je u germanistici objašnjavana mnogim teorijama, koje Safranski vešto redukuje: da li je Helderlin svoje ludilo/mahnitost samo glumio, da bi se odvojio od sveta?

Ili je – i tome teži Safranski – ljudski mozak Helderlina bio na kraju preopterećen poznavanjem bogova?

Penik je tek post mortem postao slavan, dok su ga za života samo neki čitali.

Docnije će Helderlina peu – peu otkriti, najpre romantičari, a u 20. veku i Štefan Georg i njegov kružok.

Nacionalsocijalisti će sanjara o republikanskoj Nemačkoj falsifikovati i upregnuti za narodne ideale.

Helderlina je bez protestantskog verskog aparata, još tačnije, mističke spiritualnosti pijetista, nemoguće razumeti.

On je živeo, pod uticajem svoje majke, zadojen u duhu švapskog pijetizma.

Šeling, Helderlin i Hegel oslanjaju se na pojmovni i jezički arsenal luteranskog predanja i govore o carstvu Božijem kao mladalačkom snu u kome religiozna transcendencija seže do političkog.

Božanska vatra ljubavi, čežnja za apsolutnim, šta god da se pod tim mislilo, podsticala je na težnju ka slobodi.

Helderlin nalazi u antičkom univerzumu bogova ne samo motive učenosti, već u njemu otkriva izvor svoje prave religije.

I sa verskom egzaltacijom za božanstva Grčke, on prati zbivanja u okviru Francuske revolucije ozaren njenim požarom. Politika plamti na dvorovima i u srcima ljudi. Patritizam je izraz ljubavi za slobodu.

Šiler ga je nazivao moj najmiliji Švaba.

Francuski germanista Pjer Berto postulirao je teoriju, izvan svake empirijske faktičnosti, o Helderlinu kao Jakobincu koji je simulirao ludilo kao izbavljenje iz malograđanskog duha.

Studenti su ga posećivali i slušali njegova predavanja.

Dobijao je nekakvu materijalnu potporu u vidu penzije i pronašao mir u domicilu kod porodice stolara Cimera.

Jedan kritičar ga je nazvao Karl Majem za Grčku.

Niko nije poznavao Grčku podrobnije no tibingenški pesnik.

Niko nije bio prisniji grčkim božanstvima od njega, iako u Grčku Helderlin nikad nije putovao.

Safranski mu pripisuje sakralnu nedodirljivost.

On je sveštenik poezije, atestira mu biograf da ne kažemo hagiograf, kao da je pred proglašenjem za svetitelja.

Knjiga Safranskog je grandiozna posveta, slavopoj sa velikim poznavanjem istorijskih, filozofskih i idejnih konteksta.

Safranski artistički sjedinjuje minuciozna istraživanja sa literarnim kontekstom u jednu čitljivu celinu koja nadahnjuje na nova i produbljena čitanja genijalnog pesnika, jednog od najvećih u celokupnoj svetskoj književnosti.