O sreći i nesreći 1Foto: Nora Trokan

Moja ćerka radi na jednom od njenih umetničkih dela.

Kombinuje vodene i voštane boje, i flomastere.

Ima tri godine.

Ubeđuje me da joj poklonim moje makaze.

Iz hartije seče cvetić da bi mi dokazala da je dovoljno velika za korišćenje makaza.

Zaista je vešta. Sedim preko puta nje za stolom.

Ispred mene je tekst „Ane Karenjine“.

Retko je igram pa moram da je ponovim da bih je održala živom.

Danas nemam nikakve obaveze.

Veliki mi je izazov održavati željenu ravnotežu između prisustva u svakodnevici i dana ekstremnih scenskih trenutaka.

Gledam kako je moja devojčica apsolutno u trenutku. Obožavam je.

Kako je lako, bez ikakvog napora, beskrajno voleti sopstveno dete i kako je teško pružiti joj ono što je zaista najbolje za nju.

Subota, 8. februar

Ujutru na autobuskoj u Subotici srećem Benija, dečka koji je na prvoj godini glume, a statira i u „Ana Karenjini“.

Kaže da je bio kod kuće, da reši pasoš za Belorusiju.

„Svaka čast“, kažem mu. „Šta igrate?“,“Pa Anu… „Izgleda da su meni zaboravili da jave.“…

Prioriteti u show biznisu su enigma…

O sreći i nesreći 2
Predstava Ana Karenjina Foto: uvszinhaz

U 12.45 imam intervju u „Loftu“ sa kritičarkom iz Mađarske za pozorišni list „Szinhaz“. Slušam je sa čuđenjem kako opisuje moju zavidnu pozorišnu karijeru.

Kako smo samo svi skloni mistifikaciji drugih. Na trenutak pomislim da sam slučajno na ovom intervjuu, i da je zapravo reč o nekom drugom.

U 14h počinje proba.

Obožavam atmosferu u pozorištu kad je reč o ovoj predstavi.

U garderobi od šest metara kvadratnih ima nas osmoro.

Devojke su sve, bar 5 do 15 godina mlađe od mene, ponekad pomislim – šta ih sve čeka.

Volim ovaj nas zajednički miris pre predstave. Volim da ih slušam o momcima, o menstrualnim čašicama (za to sam ja sama pitala), o šminkanju… Opušta me.

Moja višegodišnja ozbiljna i produhovljena koncentracija pre predstave je bila toliko lažna i licemerna.

Sad radije krišom gledam publiku kako ulazi u salu i zafrkavam se iza kulisa.

Meni tenzija uopšte ne ide u korist.

Uživam u večerašnjoj igri.

Osećam se neverovatno živom kada, dok sam u liku, uspem da isključim stalnu samorefleksiju sebe ka analitičara i šizofreni osećaj sopstvene prisutnosti.

Dve žene poluglasno pričaju od prvog do poslednjeg trenutka izvođenja.

Za divno čudo ne nervira me ovaj žamor.

Posle mi Blanka, koleginica kaže da je jedna žena bila slepa a druga joj prepričavala šta se dešava na sceni.

Nakon dve cigarete i popijene dve litre vode upadam u krevet u ponoć, mrtva umorna, zatim do četiri ujutro gledam filmove nominovane za Oskara.

Nedelja, 9. februar

Već dugo ne osećam razliku između vikenda i takozvanih radnih dana.

Profesionalna deformacija.

Gledam svoju majku, babu, i razmišljam o starenju.

Vreme je okrutno.

Od detinjstva nestrpljivo čekam da postanem starica.

Sećam se, da sam kao mala maštala o tome kako ću biti vitalna i mudra starica sa dužom, sedom kosom.

Naravno, ovo je naivna idealizacija starenja, mašta deteta.

Možda bi je trebalo urezati u svest, da ne izgubim iz fokusa ovu svoju, toliko ranu fiks ideju. Uvek sam volela stare ljude i imala prave prijatelje među njima.

Toliko malo ljudi ume na pravi način, dostojanstveno da ostari.

U nekim kulturama stari ljudi imaju istaknuto mesto, a kod nas…

U najbolju ruku, trpimo ih, ili brinemo o njima iz dužnosti, ili nekog tradicionalnog nasleđa.

O sreći i nesreći 3
Iz predstave Ana Karanjina Foto: uvszinhaz

Koliko bi mogli samo da nam ponude, da naprave bar mali napor a koliko bismo ih mogli činiti srećnim pre odlaska.

Živimo često sa njima, ili blizu njih, ali apsolutno paralelne živote koji se ne sreću ni u beskraju.

Ponedeljak, 10. februar

Kad čovek zaista štedi svaki dan, kupovina kvalitetnije paste za zube je apsolutni spektakl i satisfakcija boemskog bahaćenja.

Volela bih godišnje četiri puta da otputujem gde god želim na pet dana, da kupim džemper, dobru kremu za lice, knjige i bojice za ćerku, da sednem na vino sa svojim čovekom, da imam baštu, da uvek mogu kupiti sebi buket cveća i da odem na masažu bez kalkulacije.

Za sada je sve ovo utopija.

Zauzvrat: sama raspolažem svojim vremenom, mnogo vremena provodim sa svojom porodicom, trčim, čitam, gledam filmove, pišem, igram predstave koje volim, u poslednje vreme mi se otvaraju mogućnosti i za film.

Sve u svemu, radim na tome da omogućim sebi životni standard koji mi odgovara.

Mnogi zarađuju 30 hiljada mesečno, što znači da tročlana porodica poput moje živi od 60 hiljada mesečno. Volela bih sprovesti eksperiment da nekoliko meseci ni dinar ne trošim više od toga. Imam osećaj da bi Sunce i među takvim okolnostima izašlo svakog jutra.

Utorak, 11. februar

Počela sam da trčim.

Napolju, nezavisno od vremenskih neprilika, za sada pet-šest kilometara, tri puta nedeljno sa još otprilike 25 ljudi. Osećaj je neopisiv posle pobede nad sobom.

Neverovatno sam optimistična nakon svakog treninga, pa se uvek setim ove neverovatne primitivne izjave: „Idi da kopaš pa nećeš imati depresiju.“ Glupost! Imaćeš je svakako, znam iz prve ruke.

Ima stvari koje zaista nisu u našim rukama, ali ima i onih koje su apsolutno naša odgovornost.

Sreda, 12. februar

U poslednje vreme mi često postavljaju pitanja poput: kako je bilo 12 godina biti deo politički angažovanog pozorišta, i koji je moj stav… Ne pratim politiku, i verovatno važim za društvenog analfabetu, ali svesno sam, iako sam mađarske nacionalnosti, donela odluku da živim u ovoj zemlji.

Ne zato što nemam drugog izbora i ne zato što nemam muda da odem u inostranstvo – a kukam svaki dan, nego zato što sam ja tako odlučila.

I često sam srećna, i ponekad sam nesrećna, ali svakako ne mislim da lična sreća zavisi od mesta gde živim – osim ako sam životno ugrožena.

Sebe bih svakako ponela sa sobom gde god pošla.

Šest dana pišem otvoreno o svojim najmilijima, o poslu, o mom finansijskom stanju, o odnosu sa ljudima koji me okružuju, a koje poznajem, ili sa kojima se mimoilazim na ulici.

Često i ne želeći slušam ljude kako se žale gde god stignu i dođe mi da urlam, da ih pitam: „A recite, molim vas, šta mislite, da li vi, sa vašim stavom i kvalitetom postojanja, doprinosite trenutnom stanju!?

Možda smo sa onim kakvi smo zaslužili stanje u kojem se nalazimo.

Da odgovorim na gore postavljeno pitanje na ambivalentan način: da, vrlo sam politički osvešćeno biće, a u klasičnom smislu sam apsolutno apolitična.

13. februar

Ovo je poslednji dan mog dnevnika.

Zloupotrebiću priliku i mesto za aktivizam.

Ponekad imam osećaj da ništa nema smisla, i da ovaj svet trči u propast.

Onda pogledam svoju ćerku, postidim se, i shvatim da nema mesta za pesimizam.

Obujem patike i pokupim smeće oko zgrade.

Nisam divna osoba, a nisam ni licemerna, ovo jednostavno ima smisla.

Zamislite da u svakom bloku jedna osoba učini isto to.

Nismo previše napredni kad je reč o svesnom čuvanju sredine.

Ali molim vas, nosite platnenu kesu u kupovinu, ne koristite agresivne hemikalije, ne bacajte smeće, sadite drveće, i ne – nije kul svaki dan jesti meso za svaki obrok.

Mnogi nisu spremni da ga se odreknu u potpunosti – nisam ni ja, za sada, ali besmislena je ova količina konzumacije.

Ako ne želite da menjate stvari zbog drugih, menjajte iz sebičnih razloga, zbog sopstvenog zdravlja.

Ne verujem, i nikad neću verovati da su ljudi zli. Strašne stvari činimo iz nesvesnosti.

Da smo u potpunosti svesni šta radimo, zgrozili bismo se. Ja svojoj deci želim da ostavim mirniju oazu od one u kojoj sam ja živela, a vi?

Autorka je glumica iz Novog Sada

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.