Obraz jači od dukata

Na jednom mestu su, po prvi put, autentične i celovite biografije Mihajla Pupina (Vidoviti pastir iz Idvora), Nikole Spasića (Blago u testamentu), Miše Anastasijevića (Dunavski kapetan nežnog srca), Sime Andrejevića Igumanova (Kuća duhovne vatre), Đorđa Vajferta (Daj da bi opet imao), Save Popovića Tekelije (Vitez sa perom u ruci), Luke Ćelovića Trebinjca (Tapija za znanje) i Ilije Milosavljevića Kolarca (Knjiga na dukatima).

Koliko smo, kao savremenici, nemarni prema ovim najbogatijim Srbima na razmeđi 18. i 19. veka, a najvećim dobročiniteljima, ponajbolje pokazuje podatak da se posle 150 godina pojavljuje knjiga o Kolarcu, da je tek sada ispisana celovita biografija velikog neimara Luke Ćelovića…

Edicija Najveći srpski dobrotvori obaveštava nas i podseća na ljude kojima je obraz bio mnogo veći od zarađenih dukata.

Krajem 18. veka Miša Anastasijević je, kao trgovac solju, bio jedan od najbogatijih evropskih trgovaca.

Zahvaljujući spretnom Miši pojavile su se kapitalne knjige koje je finansirao, a nesebično je novčano pomagao Vuka Karadžića, Iliju Garašanina, Matiju Bana i mnoge druge stvaraoce tog vremena.

U svom Zaveštajnom pismu 1863. prosveti je poklonio svoju velelepnu vilu na tadašnjoj Velikoj pijaci (sadašnji beogradski Studentski trg).

Svima su poznati planetarni izumi Mihajla Pupina, ali ovaj veliki naučnik svetskog glasa bio je izuzetno vezan za rodni Idvor i Srbiju.

Prilikom obeležavanja Srpskog dana u Vašingtonu, 28. juna 1918, zahvaljujući Pupinu i njegovom uticaju na američku administraciju prvi put se nad Belom kućom zavijorila srpska zastava.

Pupin je stalno pomagao svojoj domovini, pa je njegova Fondacija izgradila dve velike gradske bolnice.

Sve što je u inostranstvu zaradio kao trgovac, Sima Andrejević Igumanov uložio je u svoju zemlju.

Između ostalog, sagradio je 1872. Bogosloviju u Prizrenu i ostavio testament, osnovao Zadužbinu i sredstva za izgradnju palate na Terazijama.

Tek posle njegove smrti, 1937. sagrađena je Igumanova palata u srcu Beograda.

Fondacija je zaslužna što mnogo više znamo o Đorđu Vajfertu, koji je bio Nemac po rođenju – Srbin u duši.

Prvi srpski industrijalac, bankar, neumorni istraživač rude, vlasnik prve pivare u Beogradu, rodoljub, borac, mason, mačevalac, dobitnik velikog broja priznanja.

Sve što je zarađivao kao proizvođač piva, ulagao je u istraživanje rude u borskom basenu.

Kad je skoro bio pred bankrotom, u Boru je pronašao rudu bakra i zlata i otvorio prvi privatni rudnik 13. oktobra 1903.

Zanimljiv je podatak, da je Vajfert 26 godina bio guverner Narodne banke Srbije.

Posle Velikog rata, osnovao je invalidski fond Sveti Đorđe.

Prvi srpski doktor pravnih nauka, doživotni predsednik Matice srpske, borac za srpska nacionalna prava, Sava Popović Tekelija je u Budimpešti sagradio zgradu Tekelijanuma za školovanje siromašnih učenika i studenata.

Svoju celokupnu imovinu, 400.000 forinti u srebru, zaveštao je u dobrotvorne svrhe.

Kad je 1872. parobrodom Slavijan, sa malo para i drvenim koferom, kročio na zapuštenu savamalsku obalu, Luka Ćelović Trebinjac nije ni slutio da će postati jedan od najuglednijih i najvećih beogradskih trgovaca.

Luka je već tada govorio da Savamala treba da postane drugi centar Beograda.

Baš zbog tog uverenja, Luka je 1903. u ulici Kraljevića Marka sagradio raskošnu vilu, ubeđen da će njegov primer slediti drugi trgovci beogradske varoši.

Sve što je zaradio, a to je bilo na desetine miliona dolara, darivao je Beogradskom univerzitetu. Komunistički Zakon o denacionalizaciji iz 1958, konfiskovao je sve ono što je Luka ostavio nauci.

Među najvećim dobrotvorima, visoko mesto zauzima Nikola Spasić, koji je nemerljivo bogatstvo stvorio šivenjem opanaka i gunjeva.

Prema procenama stručnjaka, on je otačestvu ostavio 50 miliona dolara i više od sto stanova u centru grada.

U to vreme, taj novac je bio veći od zaostavštine vedskog naučnika Alfreda Nobela.

Veliki trgovac bio je i Ilija Milosavljević Kolarac.

Razočaran u svoje naslednice i naslednike, Ilija je 1877. napisao testament kojim je domovini ostavio tri kuće, livade, njive, 20.000 dukata i poseban fond od 50.000 dukata za izgradnju zgrade Narodnog univerziteta na Studentskom trgu.

Posle sudskih peripetija, skoro pola veka od smrti Milosavljevića, Odbor Zadužbine je 1927. doneo odluku da se izgradi Kolarčev univerzitet prema projektu beogradskog arhitekte Petra Bajalovića.