Predstavljajući knjigu Andree Komloši u Rad (Albatros plus, Beograd 2018), sa podnaslovom Globalnoistorijska perspektiva od XIII do XXI veka, odmah nam se sugeriše da je reč o istraživanju društveno-ekonomskog karaktera rada, njegovoj složenoj transformaciji unutar minulih istorijskih epoha uz sve specifičnosti različitih geografskih regiona u svetskim razmerama.

Za početak, važno je naglasiti da ova knjiga nije evrocentrična, a još manje pod uticajem neoliberalne svetonazorne paradigme što joj daje nepristrasnu i objektivno-naučnu legitimaciju.

Reč je o metodološki skrupulozno utemeljenoj sintetičkoj raspravi koja u dijahronijskoj i problemsko-analitičkoj perspektivi razmatra fenomen rada u svoj njegovoj složenosti, uz obilje statističkih podataka vezanih za privredne aktivnosti, institucionalno uređenje proizvodnih jedinica u različitim periodima privrednog razvoja: od kućne radinosti, do manufaktura i mašinske proizvodnje. Pomenute činjenice su doprinele epohalnoj podeli rada i nastanku mnogih specijalističkih veština u svakodnevnom privređivanju.

Dobar deo studije je posvećen analizi demografske dinamike i migracionih kretanja u svetskoj istoriji, njihovih uzroka i posledica. S pravom se ističu uspesi u nauci i tehnološkim inovacijama, pre svega u Engleskoj. Predočene su mape morskih i kopnenih puteva svetske trgovine itd. Ovde stičemo uvid u ogroman značaj privreda Indije i Kine u 17. i 18. veku, država na istočnoj polulopti koje su po mnogim proizvodima bile konkurentne najsnažnijim privredama na Evropskom zapadu. Naime, to su bili prvi ozbiljni začeci globalne, svetske ekonomije.

Kada u svakodnevnom životu čujemo za reč rad, istovremeno pomislimo na zaradu kao posledicu konkretne zaposlenosti koja u jednom društvu ili državi ima punu pravnu legitimaciju. Ovakva definicija rada je u povesnom i epistemološkom smislu krajnje nedostatna.

Naime, istorijsko iskustvo nam govori da je položaj rada u predmodernim društvima, docnije brojnim kolonijama, polukolonijama i zemljama u razvoju bio pod nepodnošljivom hipotekom upadljivog raskoraka između njegove normativne regulacije i surove stvarnosti. Izvedena je jedna tipologija rada kroz istoriju: od plaćenog i neplaćenog, slobodnog i neslobodnog, rada pod državnom prinudom, onog koji se odvijao u tzv. radnim i koncentracionim logorima itd.

Ako je reč o današnjem trenutku, svedoci smo da je svet rada planetarni zatočenik bezobzirnosti velikih kompanija i njihove trke za profitom. Radnik, izvršilac na proizvodnoj traci podvrgnut je besprimernoj hipereksploataciji od strane korporativnog kapitala, često bez ikakve sindikalne zaštite ili nekog drugog oblika institucionalnopravnog namirivanja pravde zaposlenih.

Iz prošlosti nam je dobro poznato da je neplaćeni rad u kući bio ozbiljan kamen spoticanja u zapadnim društvima sedamdesetih godina prošloga veka. Radikalni feministički pokreti toga vremena su vehementno zahtevali novčanu nadoknadu za žene majke, žene koje brinu o porodici, obespravljene, čameći između četiri zida, u kući..

Socijalni intervencionizam države blagostanja iskazao je tek polovičnu volju u ostvarivanju njihovih zahteva, tako da se borba za pomenuta prava nastavljaju i danas. Ovaj detalj nam dovoljno ilustruje koliko je knjiga koju predstavljamo s razlogom feministički intonirana. Naravno, vidljiva su stanovišta koja su levičarski inspirisana i orijentisana. Iz obilja činjenične građe, autorka nas između ostalog podseća na neplaćeni ropski rad u kolonijama 17. i 18. veka, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama i Latinskoj Americi gde je crnačko stanovništvu bilo podvrgnuto najsurovijim oblicima prinude, radom u rudnicima, plantažama. Bilo je to veliko mučilište, često i put do fizičkog uništenja ropski potčinjenih.

Uostalom, reč je o počecima grandiozne prvobitne akumulacije kapitala koja se umnožavala na nesreći miliona ubogih i zatočenih. Uvođenje ovakvog represivnog sistema je u mnogome poslužilo kao zamajac materijalnog prosperiteta zapadne civilizacije.

Zanimljivo je poglavlje koje govori o značenju reči rad u pojedinim svetskim jezicima. Ono što im je zajedničko jeste njegova ambivalentna trpna i stvaralačka priroda . U ostalom, Marks je u svojim ranim spisima govorio o trpnoj i delatnoj strani ljudske predmetnosti, radu koji je kreativan i svrsishodan ali isto tako i onom koji je otuđen i „osuđen“ – pod vlašću kapital odnosa.

Iz obilja podataka koje možemo naći u ovoj knjizi, izdojiću jedan koji je manje poznat mnogim obrazovanim ljudima, pa čak i stručnjacima. Naime, krajem 18. Veka, tačnije 1780. godine, carska Rusija je bila ubedljivo najveći proizvođač gvožđa na svetu. Rusija je te godine proizvela 140 hiljada tona, a Engleska tek oko 40 hiljada tona.

Odgovor na ovaj za mnoge uznenađujući podatak je vrlo jednostavan. Tehnološki postupak prečišćavanja rude pronađen je tek 1874. godine tako da se topljenje sirovog gvožđa moglo obavljati samo pomoću drvenog uglja, a Rusija je šume, kao danas imala u izobilju. Nakon toga, Engleska je uvela znatno veće carine na uvoz gvožđa iz Rusije, tako da je za narednih pola veka Engleska po količini proizvedenog gvožđa nadmašila Rusiju za dvadeset puta.

Razume se, ovde nisu bile presudne oštre protekcionističke mere koje je uvela Engleska na uvoz ruskog gvožđa već superiornije tehnološko opremanje proizvodnog procesa koje je u međuvremenu usledilo. Rečju, i tada je, bezmalo do današnjih dana – ruska konzervativna elita bila opčarana neizmernim resursima Rusije, zanemarujući pritom nasušnu potrebu za intenzivnijom modernizacijom što bi rusku privredu učinilo konkurentnom razvijenom Zapadu.. To će u punoj meri kao veliki problem uočiti slavni Mihail Vasiljevič Lomanosov.

Odnosi u svetu rada, istorijski gledano, definisali su karakter društvenog sistema, kao što se trgovinska razmena između tržišnih aktera uvek odvijala pod senkom obespravljenosti i logike moći. Tendencija poslodavca u svim vremenima je bila da se optimalizuju ili smanje troškove proizvodnje ali je to uvek išlo na štetu neposrednih proizvođača materijalnih i drugih dobara.

Sasvim je izvesno da imperijalni karakter globalnog neoliberalnog tržišnog fundamentalizma ne trpi načela slobodne tržišne utakmice. Primera radi, u slučaju da i najoštrije protekcionističke akcije najveće sile Zapada ne daju odgovarajuće rezultate , pribegava se nasilju i ratovima. Za nevolju, tako je bilo u prošlosti humanizma, a danas pogotovo u vremenu posthumanizma. Utoliko je knjiga Andree Komloši poučno i dragoceno podsećanje na današnji trenutak u kome živimo.

Povezani tekstovi