Odlomci iz knjige Ivana Ivačkovića o Đorđu Balaševiću: Emocionalni vodič kroz diskografiju 1Foto: Zeljka Dimic

Panonski admiral je knjiga o karijeri jednog velikog pesnika i padu jedne velike zemlje. To je profesionalna biografija Đorđa Balaševića i zbirka ličnih i kolektivnih sećanja.

Balašević je bio sjajan hroničar i mudar tumač našeg vremena. Tokom devedesetih godina dvadesetog veka postao je simbol otpora dubokoj balkanskoj provincijalizaciji i ratu. Suprotstavljao se sili gluposti i gluposti sile.

Ipak, najpre ćemo ga pamtiti kao pesnika intime i ljudskih osećanja, kao pesnika ljubavi. Već nekoliko generacija nosi njegove pesme ispod kože. Potpisao je obimnu diskografiju bez slabog albuma, što je retkost i u internacionalnim razmerama. Panonski admiral je naklon njegovoj umetnosti i njegovom civilizacijskom angažmanu.

Sa kolekcijom ekskluzivnih i nekih do sada neobjavljenih fotografija.

1. Za okrugli, dvadeseti rođendan Đorđa Balaševića, okupila se porodica: njegovi roditelji Jovan i Vera, sestra Jasna i, razume se, slavljenik. Došlo je i nekoliko gostiju, bilo je to veće društvo.

Na porodičnim sedeljkama postojao je običaj da pred razilazak svako otpeva neku pesmu. Pevao je Đoletov otac: „Ribar plete mrižu svoju“. U jednom momentu Đorđe je pitao može li on da otpeva nešto, uz gitaru. Uz gitaru? Da, svira je već godinu dana. Dobro, šta će pevati?

Otpevaće neku svoju pesmu. Svoju? Eto još jednog iznenađenja. Osmehnuli su se: njegov je dan, pa neka mu bude. Đorđe je uzeo gitaru i otpevao pesmu koju je napisao nekoliko meseci ranije. Jednog popodneva, za otprilike dva sata, smislio je i stihove i melodiju. Sada je tu pesmu prvi put izvodio pred drugima. Kada je završio, svi su ga nemo gledali.

Pesma se zvala „Vasa Ladački“.

2. Balašević se sećao jedne situacije u kojoj je odbijanje da izvede rodoljubivu baladu „Računajte na nas“ moglo skupo da ga košta. Bilo je to 1984, na proslavi četrdesetogodišnjice Službe državne bezbednosti. Jedan visoki policijski oficir pozvao je njegovog oca i saopštio mu da Stane Dolanc želi Đorđa na proslavi. Dolanc je u to vreme bio savezni sekretar unutrašnjih poslova, dakle šef javne i tajne policije. Smatra se da je, tokom poslednjih godina Titovog života, po moći i uticaju bio druga figura Jugoslavije. Sredinom osamdesetih postao je pesnica države, njen najmoćniji čovek. Ali, Balašević nije ozbiljno shvatio poziv. Misleći da se neko zafrkava, ocu je rekao kako ima koncert u Kragujevcu. I kako će na proslavu Državne bezbednosti doći – peške, ako treba – kad ga Dolanc lično bude pozvao. Taj poziv smatrao je manje verovatnim nego da Isus ujutru siđe s nebesa i naredni dan pretvori u Sudnji. I stvarno, sutradan od Isusa nije bilo ni traga. Ali je Dolanc pozvao. Balašević je, razume se, kazao da će odložiti kragujevački koncert. „Ne moraš“, odgovorio je Dolanc. „Mi ćemo ga odložiti.“

3. Među jedanaest pesama sa debi albuma Ranog mraza izdvojili su se „Neki novi klinci“, poslednja pesma koju je Balašević napisao pred snimanje. To je pesma koja je obeležila njega i nas, jedna od onih po kojima se prepoznaju vremena i koje su, kako se obično kaže, generacijske šifre. Ova balada je šifra već mnogih generacija. Toliko je dobra da je Miroslav Antić žalio što je nije on napisao.

Bilo je neobično što ju je Balašević snimio kada je za njim bilo jedva četvrt veka života. Još kao momak bio je obuzet nostalgijom i razmišljanjima o prolaznosti. U „Klincima“ je pevao o prohujalom detinjstvu.

Čovek od dvadeset i kusur godina obično se ne vraća tako rano uspomenama na odrastanje. Ali, eto, Balašević je pevao o tome kako se pod krošnjom oraha zasađenim na dan njegovog rođenja, u Ulici Jovana Cvijića ili porti, sad igraju druga deca.

Gledajući njih, gledao je nekadašnjeg sebe. Prvi podsticaj, prvu inspiraciju za pesmu dobio je posmatrajući drveće u svojoj ulici i razmišljajući koliko je vremena prošlo od kada je posađeno. Dvanaest godina posle objavljivanja „Klinaca“, kazaće da se svake noći trgne, uplašen zbog prolaznosti. Takva osećanja česta su kod ljudi koji slute da na božjoj tomboli nisu izvukli dugovečnost.

Odlomci iz knjige Ivana Ivačkovića o Đorđu Balaševiću: Emocionalni vodič kroz diskografiju 2
Foto: Promo

4. „Slovenska“ je široka, u svakom pogledu velika pesma. Bila je zenit dotadašnje Balaševićeve umetničke biografije. On je u „Slovenskoj“ načinio niz tmurnih slika, s tek ponekim prozračnim stihom.

To je smesa sna i jave, to je tugovanka velikog slovenskog plemena raštrkanog na razne narode. Nekad su ti narodi zavađeni i u svađi slepi, nekad su opijeni zajedništvom, a uvek su raspojasani i neretko na sopstvenu štetu neumereni. Nadasve, tišti ih uverenje da su obeleženi lošim znamenjem, da je svaka sreća predvorje nove tuge za koju se treba odmah i valjano pripremati.

Na početku „Slovenske“ dočekivale su nas strepnja i zbunjenost, u nastavku smo zaticali crne slike koje je izmaštao mlad čovek: smrt i pokop. Podsetimo se, Balašević je bio tek prešao tridesetu. Ispostavilo se da je to bilo smrknuto predskazanje, rana najava da će sudbina biti škrta na njegovim godinama. U „Slovenskoj“, još, ima istorijskog sećanja, starijeg od nas, onoliko koliko ga ima u tomovima knjiga. Ima pogleda upravljenog ka dalekoj prošlosti, ka životu Slovena između Odre i Volge, između Baltičkog mora i Karpata.

Ima pogleda ka večeri stare i jutru nove ere. Ima i pogleda uvis, ka zvezdama. To je pogled zanesenjaka privučenog i u isti mah prepadnutog daljinama, pogled sanjara željnog da pronikne u ono što nadilazi svakodnevnu pamet i da vidi lice Tajne. Ukratko, eto čoveka začaranog nebeskim sjajem, ali i u zebnji pred njim. Eto, konačno, pesnika koji o tom sjaju peva bez praznog pametovanja, bez teatralnosti i svečane ukočenosti, koji peva ljudski melanholično, a opet s majstorstvom u kojem nadrasta sebe.

5. U baladi „Ne lomite mi bagrenje“ Balašević će pokazati izvanrednu sposobnost da drži prst na pulsu društva. Pesma će steći ogromnu popularnost zahvaljujući toj njegovoj sposobnosti isto koliko i njegovom umetničkom daru.

„Bagrenje“ je ispovest čoveka koji je ustao da se brani i koji je zbog toga dospeo na sud. Tamo gde je on, zakon se pojavljuje tek kada treba kazniti onoga ko se usudio da štiti čast, dostojanstvo, imetak i uspomene. A uspomene na ljubav doživljenu pod bagrenjem – onim bagrenjem koje su komšije došle da polome – jesu dirljivi ključ čitave pesme.

Kroz taj poetični momenat, kroz taj nežni prizor, Balašević je osnažio ljudsku, ličnu dimenziju stihova. Trenutak je bio još upečatljiviji utoliko što smo znali da je na Kosovu, koje je bilo inspiracija za pesmu, jedino još poneka uspomena ostala idilična.

„Ne lomite mi bagrenje“ pokazalo je stvarni, humani sadržaj tadašnjih fraza u štampi i političkim govorima o „narodu prinuđenom da napusti svoja ognjišta“. Kroz ljubavnu sliku unutar pojedinačne sudbine, kroz jedno posebno dragoceno sećanje, prikazana je muka čoveka kojem otimaju ceo dotadašnji život, sve od čega je taj život sazdan i sve u šta je uložen.

6. Slobodan Milošević je imao običaj da se hvali kako „Srbija nije u ratu“. A srpska mladost vraćala se s ratišta u kovčezima ili sa štakama u rukama. U takvim okolnostima i atmosferi, Đorđe Balašević je, razumljivo, odlučio da ne reklamira album Marim ja.

Tih dana trebalo je da snimi spot za pesmu „Nevernik“. Scenario je predviđao da jedan momak u maskirnoj uniformi pređe s druge strane barikada, među neprijatelje, i tamo zatekne neke od svojih starih drugara.

Poruka je zamišljena kao mirotvoračka, ali bi se u spotu nužno videlo ratno nasilje. Pre nego što je počelo snimanje, nekoliko momaka iz Kaća, sela nadomak Novog Sada, izgubilo je živote na pravom frontu. Balašević je odustao od spota, a uskoro i od svega drugog što je trebalo da skrene pažnju na Marim ja. Kako su proticali dani, sve više je smatrao nemoralnim da promoviše album u času u kojem se stvarno, a ne samo u spotovima, gube životi.

7. „Čovek sa mesecom u očima“ je dubinski uvid u ljudsku dušu koja doživljava slom i panoramska slika ratnih posledica. To je potresna priča o (samo)uništenju, to su sažeti tomovi ratnih knjiga, to je pesma-džin, nagrada, makar mračna, za slušaoca. NJome se Balašević pokazao doraslim za najveće poduhvate.

Ovo je bar na dva načina pesma za pamćenje: treba je pamtiti kao umetnički domašaj prvog reda i treba držati u glavi njen nauk da nasilje ne deluje snajperskom preciznošću. Dejstvo nasilja više liči na gelere koji se rasprskavaju svuda i pogađaju svakoga ko se zatekne u blizini, bez obzira na kojoj je strani.

Unutar tako bogatih opusa kao što je Balaševićev, teško je jedan trenutak proglasiti najboljim. Ali neće pogrešiti niko ko izabere nesvakidašnju umetničku i životnu snagu „Čoveka sa mesecom u očima“ za Đorđevo najveće dostignuće izvan ljubavne tematike, a možda i ukupno.

8. U pokušajima da dođu do ulaznice za Đoletov koncert u Sava centru, ljudi su satima čekali u redovima po snegu i ledu. Neki su se doslovno odricali hrane da bi uštedeli novac za kartu. A Đole bi svake večeri satima davao celog sebe. On nije bio samo majstor jezika i atmosfere, nego i znalac duše. Tokom devedesetih, doživljavali smo ga kao našeg omiljenog terapeuta.

NJegovi koncerti bili su uteha, bili su ohrabrenje. Oduševljavali su nas neponovljivim žarom i snabdevali su nas snagom. Uz njih se osećaj građanske nemoći pretapao u osećaj građanske odvažnosti. Balaševićeve večeri iz te decenije bile su zaverenička okupljanja pravih, iskrenih protivnika Slobodana Miloševića i njegove politike.

9. Devetnaestog februara 2021. saznali smo da nas je sudbina rastavila od Đoleta. Objavljena je vest koja se raširila munjevito: da su ga odneli upala pluća i korona virus.

Da ga nema.

Ali iste večeri, na raznim stranama njegove nekadašnje domovine, pokazalo se da ga ima više nego ikada.

Okusio je mnoge brige i velika čuda života. U umetnosti, bio je čovek svog vremena i ujedno je ostavio pesme za sva vremena. Ostavio je stihove pune gospodske tradicije i i finoće koja miluje uho. Stihove radosti, razočaranja, britkog cinizma, smeha do suza, tuge bezdana. Stihove mašte, sanjarenja, tihe ljudske sreće i ljubavne treme. Stihove sećanja i podviga. Stihove satire bez zajedljivosti i stihove intelektualne znatiželje bez lažnog, napregnutog dostojanstva.

Đorđe Balašević je bio nadahnut čovek sa ciljem, čovek velikih snova. Lepše i tačnije od bilo koga drugog opevao je naše zanesenjaštvo, naše utopije. U najcrnjim vremenima, njegove reči bile su lampioni čežnje za drugačijim, nežnim, neiskvarenim svetom.

Ostavio nam je pesme uz koje će nas, ako Bog ne bude cicijašio i na našim godinama, još dugo bockati žmarci.

Jednu veliku, dragu kupusaru uspomena.

Od njega nam ostaju pesme zbog kojih nam je ponekad mokro ispod očiju, ali zahvaljujući kojima duša uvek oživljava u nadanju.

Ostaju nam pesme uz koje lakše krpimo ostarela srca.

I ostaje nam to što se volimo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.