Otvoreni Balkan - Vučićeva evropska odstupnica 1Foto: FoNet Zoran Mrđa

Kad zamislite i pokušate da realizujete politički projekat pa mu još date tako pompezno ime kao što je Vučić dao projektu Otvoreni Balkan, onda mnogi dobronamerni teško da mogu da se tom projektu odnosno ideji političke, ekonomske, kulturne, sportske i svake druge saradnje balkanskih naroda usprotive.

Štaviše, ideja takve saradnje narodâ na vekovima potencijalno uvek zapaljivom Balkanu nailazi uglavnom na pozitivne ocene. Jer težnja za međubalkanskom saradnjom kao faktoru mira i stabilnosti je stara istorijska ideja koja se najčešće tumačila kroz parolu napredne balkanske levice s kraja 19. i početka 20. veka – Balkan – balkanskim narodima.

UVEK PUNO (BARUTA) BURE: Ali neretko je ta ideja istorijski gledano bila u funkciji imperijalnih ciljeva mladih balkanskih buržoazija, pre svih srpske i bugarske.

Umesto javno proklamovane i političkim ugovorima potvrđene saradnje na svim poljima, neretko je dolazilo do sukoba i ratova, pri čemu je istorijski primer Drugog balkanskog rata tipičan.

Drugim rečima, ideja Balkana otvorenog za ekonomsku i kulturnu saradnju je i te kako umela da bude politički upotrebljena za ciljeve koji ne samo da nisu u saglasnosti sa tom idejom, već su predstavljali njezinu suprotnost.

Osim buržoazijama najvećih balkanskih država, proklamovana balkanska saradnja umela je da posluži i tuđim interesima, velikim silama van Balkana. Formalno podržavajući tu saradnju velike sile su umele da je podvrgnu sopstvenom političkom računu.

Kad god su se na Balkanu sukobljavali vitalni interesi velikih sila poput nekada tokom 19. veka Austrije i Rusije, ili u prvoj polovini 20. veka Nemačke i Italije s jedne i SSSR s druge strane, Balkan se pretvarao u bure baruta spremno da svaki čas eksplodira.

I nije problem samo u tome što je bure na Balkanu uvek puno baruta, problem su oni koji se večito muvaju oko tog bureta.

Danas na primer imamo ozbiljan sukob interesa između Putinove Rusije i Evropske unije upravo oko Balkana.

Taj sukob interesa je intenziviran ratom u Ukrajini odnosno ruskom agresijom na tu nezavisnu zemlju i strahom EU da bi se agresija Rusije mogla ponoviti i u nekoj od balkanskih državica.

Otvoreni Balkan (ili Mini Šengen kako ga je njen nominalni tvorac Aleksandar Vučić prvobitno nazvao) na prvi pogled deluje racionalno.

Ali kad se on stavi u funkciju geopolitičkih interesa, odnosno nove preraspodele interesnih sfera između velikih sila, pri čemu na Balkan ozbiljno računa ne više samo EU nego od pre deceniju i politički i vojno osnažena Rusija, što je inače bio njen viševekovni interes (baš kao i Baltik na severu), onda taj projekat gubi na racionalnosti i dobija na političkoj težini.

RUSIJA ČINI SVE DA OSLABI EU: Putinova Rusija čini sve što je u njenoj moći da oslabi Evropu odnosno EU, a Balkan, s obzirom na još uvek neuključenost šest državica u evrointegracijske procese, predstavlja za nju idealno sredstvo za tu nameru.

Još od 2016 – ključne godine kad su se međunarodni odnosi totalno preokrenuli pobedom populiste Trampa u SAD (umnogome zahvaljujući ruskom informativnom ratu i plasiranju lažnih vesti) i Bregzitom (što je opet rezultat delovanja ruskih tajnih službi i finansiranje Faražove kampanje za izlazak Britanije iz EU) kao i pokušaju državnog udara u Crnoj Gori oktobra te godine – Rusija se u potpunosti okrenula Balkanu, prvo, pokušavajući da korišćenjem dobrih odnosa sa Srbijom ovu usmeri u pravcu destruktivnog delovanja u odnosu na Zapad, opet posredstvom svojevrsnog informativnog rata (ruske radio i TV stanice poput Sputnjika i Russia Today uveliko već šest godina aktivno oblikuju veći deo srpskog javnog mnjenja u pogledu menjanja njihovih stavova o EU i uopšte prema Zapadu) i drugo, delovanjem u balkanskim zemljama članicama EU, poput Grčke, a naročito Bugarske (gde je nedavno pala proevropska vlada Kirila Petkova, ne bez ruskog tajnog uplitanja) u kojoj Putinova Rusija ima pristalice među bugarskim desničarskim i nacionalističkim strankama.

Postavljanje nemogućih uslova Severnoj Makedoniji da se praktično odrekne svog identiteta zarad otpočinjanja pregovora sa Evropskom unijom deo je kampanje ovih stranaka kako kad su bili u vladi tako i sada kad su u opoziciji.

Uostalom vlada Kirila Petkova je pala ne zato što je tobože bila protiv postavljanja uslova Severnoj Makedoniji, već zato što je unekoliko ublažila te uslove na zahtev Francuske, koji su generalno gledano zaista teško prihvatljivi i porazni za jednu nezavisnu i suverenu državu poput Severne Makedonije. Rusija potpomaže takve procese sve u cilju da se situacija na Balkanu maksimalno zakomplikuje.

Tome treba dodati činjenicu da EU zaista nije u stanju da politički zauzda Bugarsku, svoju članicu, a Makronova Francuska svojim predlogom (koji sama nikada ne bi prihvatila!) kao da pomaže Rusiji da antievropske, nacionalističke, proruske snage ojačaju i da ionako rovita situacija na Balkanu eskalira.

Da li je Vučićev Otvoreni Balkan rešenje ili deo ozbiljnog problema za stabilnost ovog dela sveta? Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je suviše iskusan diplomata da bi se tek tako izlanuo rekavši nedavno kako „Rusija u potpunosti podržava Otvoreni Balkan“.

Njegove reči su plasirane svesno i smisleno i one su neka vrsta poruke Zapadu: ne zaboravite da je Srbija naš prijatelj, a Balkan oduvek bio naša interesna sfera.

MNOGI (NE)SVESNO RADE ZA RUSKE INTERESE: Evropska unija je, tokom niza godina kriza, što svetske (2008) što u svojim sopstvenim redovima, potpuno zapostavila balkanske državice iako osim Srbije svih ostalih pet (Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina) iskreno teže da postanu deo EU (osim možda entiteta Republika Srpska).

Stoga ne čudi da se Rusija tokom petnaestak poslednjih godina malo po malo, sad već sasvim, učvrstila na tom, od zapadnih demokratija nebranjenom, političkom polju.

SAD i EU ozbiljno greše što projekat Otvoreni Balkan (zasad između tri balkanske države Srbije, Albanije i Severne Makedonije) ne posmatraju u tom političkom ključu, možda baš kao tvorevinu ruske politike na Balkanu, već ga podržavaju naivno verujući da je reč isključivo o ekonomskoj saradnji pomenute tri države.

Opšte nezadovoljstvo javnosti u Severnoj Makedoniji zbog bugarske blokade i postavljenih uslova koji zadiru u nezavisnost i identitet makedonske nacije, koje može da preraste u ozbiljne nemire, kao i slično nezadovoljstvo javnosti u Albaniji koje je jasno artikulisao njen razočarani premijer Edi Rama zbog povezivanja otpočinjanja pregovora Albanije sa EU sa rešavanjem pitanja oko Severne Makedonije, iako je Albanija odavno ispunila sve zadate joj uslove, stvoriće ako već i nije stvorilo antievropsko raspoloženje u javnostima tih zemalja. Zar to ne bi trebalo da bude ozbiljan signal upozorenja Evropskoj uniji i Zapadu, da Putinova Rusija svoj posao prilježno već privodi kraju?

Kad Vučić i definitivno i zvanično urbi et orbi saopšti da Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji (a to će na jesen provući kroz srpski parlament i s obzirom na to kakva je opozicija, imaće bez sumnje kvalifikovanu, dvotrećinsku većinu) i da ako EU zbog toga recimo zamrzne do daljeg pregovore Srbije o pristupanju, i/ili prestane da iz pretpristupnih fondova dalje finansira razvojne projekte u Srbiji, Vučić će slavodobitno moći da kaže: „Srbija nije nikakva crna rupa u Evropi, mi nismo nikakvi otpadnici, nas Zapad jednostavno neće, uostalom, pogledajte, nisu li sa nama u okviru našeg Otvorenog Balkana.“

Isto tako i druge države nezadovoljne odbijajućim tretmanom EU, poput Albanije, Severne Makedonije (možda dotad i Crne Gore)? A Vučiću ostaje da u sebi zadovoljno zaključi: „Nisam više sam, uvukao sam i druge u moju igru!“

Otvoreni Balkan bi tako mogao Vučiću da posluži u domaćoj i međunarodnoj javnosti – a na gromoglasni aplauz Rusije – kao svojevrsna odstupnica odnosno opravdanje za prestanak evropskih integracija. Kad bismo bili pristalice teorijâ zavere, mogli bi poverovao da neko u EU i SAD radi direktno i svesno za ruske interese, jer su poslednji potezi zapadnih demokratija usmereni u korist sopstvene štete, a za dobrobit svetskih autokratija, Rusije i Kine pre svih.

Ovome se raduju i Putin i Vučić. Svako iz svojih razloga, dabome. Si, pak, mandarinski mirno ćuti i poput vrednog pauka konstantno plete niti svog Puta svile. Već je premrežio pola sveta. Vide li to demokratije, hoće li se konačno probuditi iz letargije i progledati, ili su namerne da se i same pretvore u najcrnje autokratije?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.