Nedavno je Pavle Rak sjajno elaborirao konstantne političke ruske narative o nacizmu drugih, Ukrajine na primer, a da pojave u svojoj državi koje imaju sve elemente nacizma, vladajuća elita i njima bliski analitičari izbegavaju da nazovu tim imenom.
Prezir današnjih ruskih propagandista prema „evropskim vrednostima, demokratiji, liberalima, multikulturalizmu i migrantima“ ima zajedničku osnovu sa istim takvim prezirom koji su svojevremeno osećali nacisti prema „zapadnoj demokratiji, liberalima, Jevrejima i masonima“.
Putin je na samitu G-20 2019. u Japanu rekao kako je ideologija koja je decenijama održavala zapadne demokratije „nadživela svoju svrhu“.
On je u velikom intervjuu za Financial Times pohvalio porast populizma i antiliberalizma u Evropi i Americi, rekavši da ideje poput multikulturalizma „više nisu održive“.
On smatra da „liberalne demokratije na Zapadu, po svojoj kosmopolitskoj prirodi, uveliko zasenjuju pa čak i negiraju naciju, kulturu, tradiciju i tradicionalne porodične vrednosti miliona ljudi koji čine glavnu populaciju“.
Išao je i dalje tvrdeći da liberalne demokratije više poštuju strance nego svoj narod, i da popuštaju „pred migrantima i sve agresivnijom LGBT populacijom“ a sve u ime ljudskih prava: „Tako migranti mogu nekažnjeno da ubijaju, pljačkaju i siluju jer njihova prava kao migranata treba štititi. Koja su to prava?“
Dodao je da u Rusiji svako pa i LGBT populacija može da u svoja četiri zida radi šta hoće, ali u javnosti je to u Rusiji zakonski zabranjeno, dok se na na Zapadu to dozvoljava.
Nama se takve stvari čine preteranima. Putin je potom pohvalio autoritarne elemente u vladanju koje je promovisao (tadašnji) američki predsednik Donald Tramp.
Za njega Putin kaže da je „talentovana osoba koja zna da se ponaša prema svom narodu i brine za njegov identitet“.
Već iz ovog Putinovog intervjua od pre tri godine, ali i konstantnog političkog i ekonomskog jačanja klasično autoritarnih država (Kina) i hibridnih režima u kojima autokratija preovladava (poput Indije, Brazila i sl.), jasno se moglo sagledati da se svet nanovo, kao i tridesetih godina XX veka suočava sa dva oprečna koncepta, odnosno modela izgradnje države i društva: liberalno demokratskim i autoritarnim.
U prvom su ključna univerzalističko-kosmopolitska pitanja poput slobodne međunarodne trgovine, tržišne ekonomije, regionalne saradnje država, multikulturalnosti i ljudskih prava (jednaka izborna prava, demokratizacija odnosa u društvu, emancipacija žena, rodna ravnopravnost, prava LGBT populacije, feminizam), a u drugom dominiraju isključivo pitanja nacionalnog identiteta sa svim pratećim oblicima takvog određenja (potenciranje nacije kao suštinskog pitanja i „mudrog“ Vođe koji čvrstom rukom drži sve dizgine vlasti, jačanje nacionalnih osećanja, vraćanje tradiciji, nacionalnoj kulturi i mitskoj epici, veri, konzervativnim porodičnim vrednostima).
Zato Aleksandar Dugin, filozof i evrazista, ruski nacionalista blizak evropskim neonacističkim liderima i nekadašnji savetnik predsednika ruske Dume, već godinama savetuje Putinu i ruskoj vladajućoj eliti da je potrebno da se na svaki način osnaži i revitalizuje ruska nacija jer „ako izgubimo identitet, onda nam političke slobode ništa ne znače. Ako izgubimo identitet, onda sloboda i samostalnost neće imati svog subjekta. Tu se radi o dubinskom identitetu naroda koji seže mnogo dalje od jednog pokolenja, radi se o identitetu koji ima svest o sadašnjem, prošlom i budućem vremenu.“
Koliko samo sličnosti sa rečima nacističkog ideologa Alfreda Rozenberga iz 1932. godine iskazanih u njegovom „Mitu 20. veka: ‘Narod je prvi i poslednji obzir kome treba da bude podređeno sve drugo!’
Dakle ljudska prava, političke i druge slobode individualne i kolektivne, jednakost muškaraca i žena, pravo na život i pravo na rad, ništa od toga nije vredno ako se izgubi nacionalni identitet.
Čak ni država, veli Alfred Rozenberg, a sa njim se slaže i Dugin, nema nikakvu svrhu osim svrhe očuvanja ideje nacije.
A tu ideju može obezbediti samo onaj društveni sistem koji shvata naciju kao jedan organizam podložan autoritetu Vođe koji kao glava upravlja ostalim udovima tj. delovima države i društva i koji isključuje bilo kakav oblik realnog političkog pluralizma koji dominira u liberalnim demokratijama Zapada.
Tu Duginovu lekciju dobro je izučio Putin.
Ipak pre par godina Dugin je otišao dalje u problematizaciji svojih pronacionalnih ideja koje je saopštio u svojoj knjizi „Četvrta politička teorija“.
Po njemu, u savremenoj političkoj teoriji postoje tri glavne ideologije: kapitalizam (liberalna demokratija), fašizam i marksizam.
Dugin u četvrtu političku teoriju svrstava narod, ali ne u smislu stanovništva odnosno populusa, jer stanovništvo je ono što živi sada u našem vremenu, dok je narod u smislu kako ga shvata Dugin ono što živi vekovima.
„Narod je“, veli on, „ono što je proisteklo iz našeg jezika, iz naše istorije, iz naše kulture i narod je ono što čini našu suštinu.“
Po Duginu, i marksizam/komunizam i fašizam/nacizam nastali tokom XIX i XX veka kao kritika liberalnog kapitalizma ne samo da nisu zauzdali liberalizam nego su u tom opiranju doživeli potpuni poraz.
Zapravo i jedan i drugi sistem su bili na istoj društvenoj trajektoriji kao i liberalizam.
Iako su oštro kritikovali slabosti liberalizma i kapitalizma, ni marksizam ni fašizam nisu ponudili odgovarajuća rešenja.
I oni su, svako na svoj način, predlagali veru u progres i stalni napredak. Fašizam/nacizam je doduše pokušao da razbije materijalističku osnovu i liberalizma i marksizma i spreči razbijanje organske strukture društva.
Ali je, smatra Dugin, i sam bio u zabludi jer je uspeo samo da rad i kapital stavi pod kontrolu i podredi ih naciji (komunizam – radničkoj klasi, a liberalizam – kapitalisti) ali ne i da sasvim eliminiše „izrabljivačku i internacionalnu funkciju kapitala“.
Fašizam je čak i naciju, koju je inače glorifikovao, shvatao apstraktno, kao populus, a ne kao konkretan narod.
I marksizam/komunizam i fašizam/nacizam dakle, po Duginu, bili su na istom putu kao i liberalizam samo sa nešto usporenijim ritmom napredovanja.
Liberalizam je, međutim, logičan rezultat moderne epohe.
„Ukoliko pogledamo“, veli dalje Dugin, „unazad ovih 300 godina moderne, mi ćemo videti samo odakle dolazimo, ali ne i kuda idemo, kuda ovo vodi. Zapravo spoznaćemo, a danas već spoznajemo više nego ikada ranije da put liberalizma vodi u katastrofu čoveka kao bića i naroda kao kolektiviteta.“
Današnja Rusija, po Duginu, doduše jeste protiv svakog oblika liberalne demokratije, ali se njena politička i naučna elita nalazi u opštoj konfuziji zbog mešavine elemenata marksizma i fašizma u ruskom društvu.
On ih stoga savetuje: „Fašizam i komunizam su zamke koje nas sprečavaju da izaberemo drugačiji put u odnosu na liberalizam. Mi ne smemo podleći ni naciji/rasi, ni klasi, već moramo verovati u biće naroda kao misleće kategorije.“
Kao što se odrekao liberalizma, Putin bi, po mišljenju Dugina, isto tako morao da se decidno, zakonski, odrekne i druge dve teorije – zaostalih elemenata marksizma i fašizma, i da u Rusiju uvede četvrtu teoriju koja stavlja narod u centar kao glavnu političku vrednost.
To je, ističe on, specifičan istorijski, kulturni, politički i svetonazorski projekat. U takvom shvatanju ne postoji nikakvo apstraktno (kao u fašizmu/nacizmu) već samo konkretno poimanje naroda.
„A Rusi znaju šta je to narod! To je misleće prisustvo, to je jezik, to je naša vera, to je naša tradicija, to je kolektivni organski identitet“, veli Dugin.
Za temeljnije i jasnije određenje svoje „Četvrte političke teorije“ Dugin koristi element iz Hajdegerove filozofije (tzv. Das seine teorija).
Ukratko, po Duginu „Das Seine“ postoji kroz narod zato što „Das Seine“ ne može da postoji bez jezika, a jezik je kolektivno narodno nasleđe, odnosno kolektivni identitet.
Jezik nije prosto instrument ili oruđe, on je i poruka.
On je narodno predanje, tradicija, celokupni narodni sadržaj.
„I meni se čini“, ističe dalje Dugin, „da ako razumemo narod kao večno načelo koje traje kroz vreme, narod kao pojavu koja teče kroz vekove i kroz različite istorijske forme, mi ćemo videti da se narod identifikuje sa tim ‘Das Seine’, ali ne narod kao nešto apstraktno, ne stanovništvo, ne građani, ni statističke jedinice, nego narod kao živo prisustvo. Šta je to što Ruse čini Rusima? Niko ne može da da odgovor na to pitanje. Ali svi znamo. To je naš kolektivni identitet koji liberalizam pokušava da nam uništi.“
Duginova najnovija teorija lepo se slaže sa trenutnim trendovima u savremenom ruskom društvu.
Nije isključeno da ju je i Putin u potpunosti prihvatio.
U svom zloglasnom govoru na samom početku agresije na Ukrajinu istakao je u prvi plan upravo jezik (ruski) kao osnov identiteta (ruskog) naroda i zahtevao da se i u tuđoj, stranoj, nezavisnoj i suverenoj zemlji Ukrajini (istina sa zajedničkim kulturnim korenima) taj jezik u javnom saobraćaju govori ravnopravno sa ukrajinskim.
U istom govoru negirajući ukrajinsku narodnu posebnost Putin kao da je sasvim već prihvatio Duginovo tumačenje naroda kao „večno načelo koje traje kroz vreme i vekove“ i koje ne podleže istorijskom cepanju, deljenju, grananju, narod je dakle nešto što je individere, on je monolit koji se ne da razbiti ma koliko liberalizam svojim univerzalizmom i kosmopolitizmom to želi.
Ali negirajući materijalističku stranu sveta i propagirajući isključivo duhovnu, versku i mitološko-epsku stranu, zatvaranjem u sopstvene granice, u sopstvenu kulturu i tradiciju, može li bilo koje društvo ili narod čak i onako kako ga Dugin shvata (kao „misleće prisustvo“) ne da napreduje nego i da doslovno preživi?
Ironija sudbine je da se to pitanje – upravo sada zbog (samo)izgnanstva Rusije iz Evrope i međunarodnih sankcija zbog najnovijeg rata – postavlja u Rusiji više nego ikada pre.
Autor je pisac i publicista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
