Pazi šta čitaš

Posle vernisaža crteža i karikatura Bete Vukanović, krenuli smo prema starom, dobrom Manježu gde je moj otac voleo da ide, još pre onog rata, po najstrašnijem monsunskom pljusku, jer taksija ovih dana nigde ni za leka!

Od kako sam stigla iz NJujorka liju kiše i kažu tako će biti još 22 dana, a ova današnja šetnja po suncu kroz nekadašnji Dvorski park me još jednom uverila da su parkovi u Beogradu prelepi. Isto kao i fasade, mnoge sveže ofarbane osvanule prvi put u mom životu u punom sjaju!

Stižem sa zakašnjenjem na pesničko veče Matije Bećkovića koje je organizovao Željko Sarić – vredna tribina „Kultura putem pošte“ – u Muzeju PTT. Matija je veliki recitator na zadovoljstvo publike koja se od srca smejala, kao i ja, kad smo se „šćerali.“ Dogovaram se odavno sa Željkom koji bi da organizuje tako nešto za mene ove jeseni.

Četvrtak, 23. maj

Danas je svečano otvaranje Četvrtog festivala humanistike, kulture i umetnosti Fesk/Pazi Šta Čitaš! u Domu sindikata, ili Kombank dvorani, kako se sada zove. Pre tri godine sam bila pozvana da ga otvorim i otvorila sam ga rečima da najnoviji podaci američkog udruženja izdavača govore da je štampana knjiga ipak pobedila onu elektronsku i da je tome umnogome doprinela generacija koja se odgajala na čitanju debelih tomova o Hari Poteru. U to vreme izašla je i moja „Digitalna galaksija“ u novom izdanju tj. kao treća u okviru mojih Izabranih dela (nisam htela da se zovu Sabrana jer sam još živa) a u suizdanju dva ozbiljna i velika izdavača Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike. U njoj je moj lament nad prelaskom iz Gutenbergove u digitalnu galaksiju a to, o pobedi štampane knjige, jeste jedino što sam dodala kao podatak uz novo izdanje.

Već treću godinu podržavam taj jedinstveni festival koji uspešno na svojim plećima nosi hrabra Zorica Bulajić, i sama odličan izdavač pod imenom Heraedu, a hrabra i zato što je u ovo komercijalizovano doba otvorila novu knjižaru Rekontra u Despota Stefana. Fesk donosi Beogradu naslove najboljih nekomercijalnih izdanja, a ove godine čak preko 1000 naslova od 54 prestižna izdavača, po čemu se izdvaja od svih sličnih manifestacije. Počastvovana sam što su mi prošle godine dodelili priznanje za afirmaciju srpske literature u svetu. I ove godine su dodeljene nagrade najboljim izdavačima među kojima su se opet našli i moji cenjeni izdavači Službeni glasnik i Geopoetika.

Ove godine sam pozvala malezijskog ambasadora NJ. e. Nik Adi Armana, koji se ljubazno odazvao da na otvaranju FESK/Pazi šta čitaš? govorimo o saradnji između dve kulture koje se uopšte ne poznaju i tom prilikom sam mu predala primerak moje poeme Silna Jerina koja je u novembru bila predstavljena na međunarodnom pesničkom festivalu Pulara9 u Ipohu u Maleziji gde sam bila počasni gost. Prevod moje poeme na malajski od strane malajske pesnikinje Mavar Marzuki predstavlja prvi značajna korak u tom pravcu.

Isto popodne bilo je više zanimljivih tribina, sve u svemu je za tri dana trajanja ove manifestacije bilo njih oko 30-ak, ali bih izdvojila „Svedočanstva iz velikog rata“ tri engleske bolničarke, u izdanju biblioteke Vuk Karadžić iz Kragujevca koju je kompetentno priredila Tatjana Janković jer me posebno interesuje ta tematika o kojoj sam pisala u romanu „Ma belle, prva američka dama Srbije,“ posvećenom Mejbl Grujić, Amerikanki, našoj velikoj dobrotvorki koja je organizovala prve dolaske stranih bolničarki. Do pojave moje knjige o njoj se malo znalo, a nadam se da će ova knjiga doprineti da se o tom vremenu zna više.

Prvog dana moram da izdvojim i tribinu „O muzičkom pozorištu kao umetničkoj sintezi“ a koja je za malo mogla i da se ne održi jer je zbog manjka šire publike direktor Bitefa Ivan Medenica nažalost odlučio da ne ostane, ali se autor knjige profesor Svetozar Rapajić na sreću predomislio i održao jedno divno, kamerno predavanje o muzičkom pozorištu gde sam saznala mnogo za mene novih stvari, između ostalog da je, recimo, Bob Vilson u suštini nastavljač antičkog grčkog pozorišta sa svojim horovima i ponavljanjima, a i to da smo mi neki dalji rođaci.

Na kraju prvog dana Dijana Tomović Sundić je osvetlila „NJegoševo tumačenje lepote“ uz pomoć Divne Vukašinović. O NJegošu kaže Sundićeva ima preko 30.000 jedinica ali ni jedno o estetici i zato je ovo delo pionirsko jer ova „sunčana knjiga“ posebno inspirisana „Lučom mikrokozma“ kao vrhunskim delom ovog mislioca i pesnika, prvi put sistematski pristupa NJegoševoj estetici, a NJegoš je kao jednu od svojih definicija čoveka zapisao da je „čovek estetsko biće“!

Petak, 24. maj

Drugi dan Feska doneo je isto mnogo novih i zanimljivih tribina i događaja i za mene uvek neka nova otkrića u dokumentarnoj prozi i humanistici. Izdvajam osvrt Milene Dragićević Šešić na njenu knjigu o „Umetnosti i kulturi Otpora“ Instituta FDU kao nekoj vrsti knjige-opomene kakvi su se pomaci dešavali pre svega u likovnoj i pozorišnoj umetnosti, jer nove generacije ne znaju šta se događalo 90-ih. Na tu temu izbavljanja od zaborava nadovezuje se i knjiga Nine Mihaljinac „Umetnost i politika secanja: trauma 1999“ koja govori o traumi jednog vremena i otvara nove pogleda na period bombardovanja.

Isto popodne Jovica Aćin i Aleksandra Manci su nadahnuto govorili o dve verzije romana Jana Potočkog Rukopisa pronađenog u Saragosi. Mene je privuklo izdanje Hera-edu, organizatora ove manifestacije, koje je predstavio profesor Goran Vasić koji je rekao da u pitanju retko pitka, skoro književna proza o jednom istorijskom, vojnom događaju, a to je „Bitka kod Slankamena 1691“ mladog istoričara Vladimira Abramovića, o čijem značaju nisam znala ništa. Volim kada mogu da čujem i naučim nešto novo posebno cenim naučne studije koje nisu suvoparne!

Zatim je sledila tribina sa Irinom Subotić, Nenadom Ristićem, a povodom zbornika „Glasom pisana Istorija“ uglednog urednika II programa Radija Dragoslava Simića koja predstavlja sjajan izbor iz trezora serijala „Govori da bih te video“ koji je na neki način zvučni arhiv Srbije XX veka pretočen u debeljuškastu knjigu koju prati i audio i foto arhiv koji se može videti na njegovom sajtu i prilagođen je novom medijumu interneta.

Sam autor je rekao da je njemu smisao tih razgovora bio dokumentarnost a ne donošenje sudova o sagovornicima koje je često spontano otkrivao i lično odabirao. Tu su uključeni razgovori sa značajnim političarima kao što je Budimir Lončar ili poznatim umetnicima, ali i sa sasvim anonimnim, običnim ljudima. Irina Subotić je tim povodom rekla da se ta knjiga drži u ruci kao neko slatko, da je to knjiga koja se iščitava jer ona kao celina ima veliki smisao kao naša usmena istorija. Ova knjiga je isto tako važan deo kulture sećanja i pamćenja o kojoj je ceo dan na različite načine bilo reči.

Po izlasku sa te tribine videla sam panele Ministarstva kulture „Po stopama Sv. Ćirila i Metodija“ sa fotografijama spomenika posvećenih prosvetiteljima Paola Demesa izložene na svečanom otvaranju u Kombank dvorani, dok su u okviru Feska u istoj dvorani izloženi paneli „Putevi slovesnosti: Stare i rijetke knjige iz riznice SPC u Kotoru“ za prave ljubitelje stare knjige.

Subota, 25. maj

Poslednjeg, trećeg dana Feska nastavila se velika priča o putevima slovesnosti i osam vekova autokefalnosti SPC, a Fesk je svečano zatvoren recitalom moje poeme od 40 strana – „Silna Jerina“ – ili pesničko-dramskog monologa po Brauningu – u zaista sjajnom izvođenju dramske umetnice Vesne Stanojević i kompozitora Nikole Radana, koja je i za mene bilo premijerno jer sam moju poemu prvi put čula u njihovoj interpretaciji – događaj je najavljen na više mesta i u Danasu.

Pre toga sam bila svedok recitala ove poeme na otvaranju Smederevske pesničke jeseni u Oktobru u izvođenju divne mlade glumice iz Gračanice Tamare Tomanović, zatim jako dobre Veroslave Milošević u Kostolcu, a i moje drage i uvek sjajne Vjere Mujović za promociju same dvojezičke knjige u Beogradu, ali sam čak i ja, kao i mnogi u publici, bila duboko potresena originalnom sinergijom pesničke reci, glume i muzike i pustila čak i koju suzu od jakog emotivnog i umetničkog doživljaja!

Svi smo mi Silne Jerine, direktor Zavoda za udžbenike je moju poemu osetio kao „sveti gral naše književnosti, kao nađe ogledalo.“ Razgovarala sam nedavno o postavljanju ove poeme zajedno sa mojom „Gospom od Vince“ kao duodrami „Junakinje našeg podneblja“ sa mojom dragom prijateljicom Ivanom Vujić, na koju sam neobično ponosna što je prva žena upravnik Narodnog pozorišta i nadam se da će to i ostati!

Nedelja, 26. maja

Nedelja je posle tako gustih i jakih doživljaja bila dobro došla kao mirna i nedelatna. Stigla sam čak i da pregledam neke od knjiga koje sam dobila za vreme Feska.

Ponedeljak, 27. maj

Relativno mirno more pred buru.

Uspela sam da se konačno dogovorim sa dragom Anom Cvejić, koja dizajnira prelepe baletanke da popričamo o dizajnu za mene. Nosim baletanke od svoje 10 godine od kada su se prve pojavile u Gepratovoj ulici. Mislim da je Beograd grad baletanki, čak više nego Pariz, jer se u njemu uvek moće naći veliki izbor vrlo dobrih baletanki, a ove Anine su posebne. Pitala me koji simbol ili cvet volim. Rekla sam da je moj simbol pčela po onoj dečjoj knjizi „Pčelica Maja“ a može i po Napoleonu koji ga je izvanredno dizajnirao, ili po Ajnštajnu koji je rekao da bez njih ne bi bilo ni nas!

A cvet je možda đurđevak, ili anemone, ili svetlo ružičaste ruče u nekom baroknom buketu? A boje pitala me – crna, zlatna, ljubičasta, tirkizna, nisam htela, ni mogla da se opredelim za jednu pa sam izbor i dizajn prepustila Ani.

Večeras pred samu promociju dobila sam najlepši poklon od umetnice LJiljane Stjelje (majke Ane Stjelje sa kojom sarađujem) – prelep kolaž inspirisan moji likom i delom mada se nismo lično srele!

Utorak, 28. maj

Danas je dan promocije Zbornika o mom stvaralaštvu u prelepom ambijentu Doma Jevrema Grujića, koji je moj drugi dragi dom. Ovaj Zbornik je nastao od radova i izlaganja sa prve takve, kažu mi, prave naučne konferencije (ne skupa), spontano prerasle čak u međunarodnu, a inicirane i osmišljene od Svetlane Tomić uz podršku Maje Ćuk, dekana Fakulteta za strane jezike Alfa BK univerziteta, koja je posvećene našoj savremenoj književnici tj. ženi, jer su do sada tu čast imali samo muškarci!

Razlog za konferenciju održanu u novembru bilo je stručno mišljenje da je vreme da moje delo zaslužuje novo vrednovanje jer je skrajnuto i nije ušlo u naše udžbenike i istorije srpske književnosti mada se mnoga moja dela koriste već odavno kao udžbenici na mnogim katedrama anglistike. Aleksandra Nikčević Batričević tim povodom sprema i Vodič kroz moje delo koji izlazi ove godine u Crnoj Gori.

Drugi razlog za konferenciju bio je i to što su dva naša možda najozbiljnija i velika izdavača, Zavod za udžbenike i Službeni glasnik, skoro istovremeno došla do zaključka da je vreme da se izdaju moja Sabrana, ili po mojoj želji, Izabrana dela, što je isto tako, kažu, najređa počast za neku našu književnicu, pa još živu! Hic!

Počastvovana sam i srećna što moje delo na ovaj način dva puta probija tzv nevidljivi, stakleni plafon i pokušava da bar malo pomeri patrijarhalni kanon koji se prenosi još od Skerlića. O svemu tome su sjajno govorile Svetlana Tomić, spiritus movens ovog Zbornika, koja je pročitala i tekst Maje Ćuk o mojoj mitopoetici, kao i Zorica Bulajić, o mom doprinosu publicistici, dok je glavni govornik večeri Ratko Božović govorio pre svega o mojoj odbrani pesništva u ovoj našoj digitalnoj eri o kome je već pisano u Danasu. On je jedini prisutan, kako sam istakla, od velikana koji su bili moji profesori i mentori kao Nikola Milošević, Zoran Gavrilović, LJubiša Jeremić sa nekada slavne katedre za svetsku književnost, dok se sa ove sadašnje niko nije odazvao čak ni pozdravnim pismom za razliku od najboljih svetskih univerziteta kao Prinston ili Kembridž, što je pravi presedan u svetu akademije!

U prelepom ambijentu i pred prepunom dvoranom punom akademika, intelektualaca, umetnika, prave duhovne elite Beograda, potom je izveden novi hepening Silne Jerine – naime, talentovanom timu Vesne Stanojević i Nikole Radana se pridružila moja prva Jerina iz Smedereva – prelepa Tamara Tomanović i oni su nas opet u sinergiji pesničke reci, glume i muzike prebacili u drugu, višu dimenziju!

Mojoj zahvalnosti svim sjajnim učesnicima i snimatelju Slobodanu Bibiću, uvek divnom domaćinu Lazaru Šećeroviću i dragoj publici koji su od ove večeri napravili doživljaj za dušu i čula koji se ne zaboravlja – nema kraja!

Sreda, 29. maj

Čitam prikaze i reakcije na jučerašnje veče, a moj drug fotograf i snimatelj Boba Bibić mi javlja da je postavio slike na FB a uskoro će i ceo snimak od subote da postavi na Jutjub.

Još uvek sam pod utiskom prethodne večeri koju smo posle recitala završili malim prijemom i odličnim mezeom u Mezestoranu u Dvorištu. Baš je dobro što opet lije kiša te mogu ceo dan da posvetim sabiranju nezaboravnih utisaka i pisanju ovog dnevnika!

Autorka je književnica